ПОСИЛНИ КОД КАПЕТАНА ВЕЛИЗАРА
И сад да идемо, не знамо на коју ћемо страну. Наиђемо на један поточић, ајде да кувамо качамак у порцију. Наједемо се качамака и ту заноћимо у једној колиби њивској.
Сутрадан свану – не знамо куда ћемо. Ми смо негде идући Рашки. А ча-Љуба, зна он:
“Да идемо у шуму да видим да ли има какав телфон постављен.”
И нађемо телефон.
“Е, сад ћемо”, каже, “да уватимо овај телефон, ову жицу.”
“А шта ћемо ако буде немачки? Да улетимо Немцима у руке?”
“Морамо”, каже, “нешто да радимо.”
Ајд ми жицом па тап – у штаб дивизије. Пођемо тамо, леп дан, греје сунце, само мало поладно било. Ми јели онај сир па ожеднили. И пођемо до једне чесме. А тамо од чесме, можда има једно песто метара, тамо су шатори и штаб дивизије. Комора – има сто кола: ту ти је оружје, ту муниција, одело…. И ето ти једног војника, носи канту да наточи воде за те официре. А ми навалили на ону чесму, на ону воду, пропали жедни, јели слан сир. Онај војник наточи воде и таман да пође, а оно авион један надлете и направи круг над штабом дивизије. Немачки авион. Двокрилни. Зврји. Ето га овамо над нас и – пусти једну бомбу. Она пишти кроз ваздух. И паде поред саме чесме на три метра. А ми – нема два метра од чесме. Изгинули би – и онај војник, и ја, и мој стриц. Али срећа наша, није есплодирала. А војник викну:
“Лезите! Деси се”, каже, “и после двајес минута да експлодира.”
Ми полежемо, он зна, војник је. Не да нам ђаво да бегамо тамо мало даље, ако есплодира она ће да нас разнесе. Лежимо и чекамо смрт, готови смо. А он каже:
“Да лежимо пола сата. Дешава се и на сат да есплодира, али то је ређе”.
Лежимо, а тај војник мени:
“Одакле си ти? Како се зовеш?” Ја се кажем.
“Кога имаш код куће?” Причам ја. “А где ти је отац?”
“Отац ми”, реко, “у Седмом пуку, другог позива, потпоручник, Прва чета, Други батаљон.” Каже.
“Еј бре! Изгледа ми да си ти добар дечко. Мени је реко мој капетан да му нађем једног доброг дечака. А ја сам возар у комори и зовем се Милутин Павловић, родом од Малог Пожаревца.”
Устанемо и дођемо. Успут прича ми он да је капетан родом од Крушевца, има жену и двоје мушке деце, остали они у Крушевцу, да је богат и да има две на ангро радње у Београду. И дођемо пред шатор. Ча-Љуба остане пред шатором, ја са Милутином уђем. Па ништа не знам војнички да се обратим, него: “Ви сте тражили, господине…”
“Јесам”, вели. А један мајор ту, исто седи, црне бркове за уши закачио, шапку накривио – кад те погледа – пресече те. Опасник неки. А Милутин ће:
“Нашо сам га ја, има и стрица. Ту је стриц испред шатора.”
“Нек уђе овамо.”
Стриц Љуба уђе, поздрави и рече која је чета, пук и све редом:
“Дошо сам,” каже, “да ме упутите у јединицу.”
“Не знамо,” каже, “где се налази други позив.”
И пита капетан мене кога имам код куће. Причам ја. Мајор само ћути, крвнички гледа. Мајора сам се бојао, а капетана сам ја позно да је добар. Средње висине, леп човек.
“Добро”, каже, “а би л’ ти осто код мене да ме нешто послушаш, што значи ко посилни?”
“Па ја не знам ништа како треба то, господине.”
“Овај ће да те научи на све, само немој да те научи да крадеш. Он је опасан лопов”, каже за тога што је мене довео, што је носио воду, за Милутина. Милутину није било више од четрес година, а само два зуба имо напред. Е, каже капетан мени.
“Ја ћу да те примим ко добровољца, али не као избеглицу. Забрањено је то због шпијунаже”.
“Шта треба сад да радим?”
“Даћу ти пушку и даћу ти сто метака.”
Даде ми аустриски карабин, а ја научио с карабином да рукујем на Космају боље него онај војник. И даде ми аустриски шињел, плави. Плавим се ко Шваба. А ону моју гуњу бацим. Каже:
“Јеси л’ гладан,” Реко:
“Нисам јео леба три дана.” (Јео сам качамак, али без леба човек увек гладан). А он позва посилног:
“Милутине, како ти изгледа овај дечко?” А мој стриц Љуба га претече:
“Немамо ми поштенијег у селу.”
“Нека им дају, Милутине, по један таин.”
Одведе нас Милутин и каза куварима:
“Дајте им што више меса и по један леба. Наредио капетан Велизар Ђурић.”
Дадоше ни по један леба, он почео да се буђа – ко те пита – и говеђи паприкаш скуван за официре. После тог ручка ча-Љуба оде где га је упутио један капетан – у јединицу његову. А мени је капетан обећао: чим буде веза успостављена са тим пуком, он ће мога оца, ако буде жив, известити да се ја налазим код њега. И то је мени дало воље, па погинуо би за њега, за капетана.
НА ПУТУ ДО ПЕЋИ…
“Е сад”, каже, “пођи са мном. У случају покрета…” – леп дан беше, ведро ко стакло. “Да ти покажем ди треба моје ствари да утовариш. Има неки сандуци.”
“Ја то”, реко, “не могу да дигнем.”
“Ништа ти не брини. Само седи у кола, карабин држи преко крила и мотри на чичу. Чича је опасан ајдук!” – тај што вози. А он родом из Азање. Води унуче једно, можда му имало десет година. Чича црн ко Циганин, бркове има, опасник – по очима сам га позно. Крупан глас, и он је крупан. Обучен све у сукнено. И онај мали има блузу сукнену. Он је мобилисан, а добре коње има. Коњска кола, покривена ко и сва друга кола арњевима. Чича вози само капетанове ствари: четири сандука. Мобилисали му коње до Тополе, он повео унуче и после кренуо даље.
Коначари стигоше: у Рашки, у школи, ту ће да се смести штаб дивизије, има двајес пет километара одавде. Крену се сва комора, остаде чича позади. Попнем се на кола. Добри му коњи, још има чича паре, купује, плаћа немилице. Богаташ, види се по коњима. Па кад је комора измакла можда километар, он крену. Па каза мени:
“Шта си се наместио ту ко да си вођевина!”
А ја нисам држо пушку преко крила, него метуо са стране. Па шта би ја? Ја не би мого да га убијем, на прво место. И ондак он викну:
“Силази с кола! Ако сам дужан”, каже, “да возим официрске ствари, нисам ја дужан да возим његове посилне.”
“Нисам ја посилни, ја сам добровољац, наоружан сам.”
“Силази доле, сад ђу да те убијем!”
Ја сиђо с кола. Киша ладна бије ме, а вата нођ. Он ошину коње и оде путем. Ја кукај, запевај – не вреди ништа. По врзинама крај пута пуно бежаније – жене и деца, више мртво него живо. Поњавица на глави, шаторчиђ, дими се понегде ватрица, стока око њи. Ја ајд, ајд. Идем оним путем, ја знам: ди је Рашка, поред оне кафане де сам Гају Наталинца оставио са његовима, туј има да прођем. Идем, Идем. Шињел ме спасава, не мож да прокисне, швапски шињел, али вода цури ми све у ноге доле. Путово сам једно пет сати. Киша стала, али пуне цокуле воде. Пушка ми остала у колима, а фишеклије носим – сто метака.
И дођем до оне кафане де је остао Гаја Наталинац, жена му и два сина. Сретнем се пред кафаном са једним војником, већ зора, видим: кафана празна и питам га где су они.
“Отишли, су,” каже, “поодавно. Одвели коње. Немам појма куд.”
И он ми ту каза да је дивизија у школи, иде се поред Ибра у равни, па мало даље тамо.
Е, одем ја тамо. Али онај чича Азањац што је однео ствари, он је стиго пре, коњи ишли брзо. Нађем оног Милутина, њему капетан реко:
“Иди кажи Радовану нек ми донесе чарапе, зна он: у сандуку број четири.” По броју се знало де је официрско одело, де је шта. Кључеви су код мене. Милутин ишо код Азањца и, каже, пито:
“Ди је Радован ?” Каже.
“Он осто .”
“Ти си њега сјурио с кола, бре ?”
“Нисам га ја сјурио,” каже, “сишо сам. Ја му даво и пушку, он неће д’ узме пушку.” Лаго. Е, добро, Идем код капетана – они су у засебној кући тамо иза школе, има двајес официра – да кажем да сам дошо пешке и да сам мокар, још капље са шињела. Уђем тамо, а капетан:
“Радоване, ја сам тебе заволео ко своје дете, а ти да направиш тако нешто како ми чича каже.”
“Није”, реко, “тачно, гос-капетане. Ја могу сад…”
“Иди”, каже, “Милутине, зови чичу.”
Милутин доведе чичу. Чича поздрави, стаде војнички, а у сељачким оделу. Каже:
“Господине капетане, шта сте тели?”
“Зашто си ти сјурио овога дечака с кола?” А чича ће: “Господине капетане! Ако сам дужан ваше ствари да возим, нисам дужан вашег посилног да возим.”
Капетан потеже чичу чизмом, де га удари не знам, чича се претури. Ја се уплаши. Онај мајор ништа. Капетан извади револвер:
“Како си смео да га сјуриш? Сад ћу”, каже, “да те убијем. Ово је ратно стање, стрељо сам те за непослушнос.”
А он поче да кука:
“Имам још два унучета код куће. Отац им…” Али капетан га не слуша:
“Одсад, ди не мож коњи д’ истерају, да се скинеш ти, а он да седи.”
“Разумем”,каже чича. А кад смо отишли тамо код кола, он мени: “А јебем ти мајку, убићу те.”
У том стиже Милутин, па чичи:
“Не говори! Дирнеш ли Радована, убићу и тебе и дете!” Милутин је имо оштар глас, говорио је прилично брзо, нарочито кад је љут.
У тој школи били смо недељу дана. И крене се комора. Кад се излази из Рашке па Митровици се иде, ћуприја има преко Ибра, и док прелази комора, Милутин каже мени:
“Ајдемоте овам у варош да видимо да л’има штогод да се згепи.”
Ја прецрко жив, али ајд и ја са њим. У крађу. Кад тамо, једна кафанчина отворена. Он увиђе у собу, па зна мајмар, нађе капак па отвори, оно степенице за у подрум. Сиђе он сам и довуче два балона вина по двајес кила, пуни па запечаћени. И изнесе обадва. Он један мету на раме, други увати руком и помаже мени да носим. Убацимо балоне у његова кола, он је исто коморџија, и пређемо и ми преко моста.
Дођемо у село Лепосавић, ту да се коначи. Оно пуно Кораћичана међу избеглицама, питају: “Шта ћеш ти ту, откуд ти ту?”
Каже Милутин мени:
“Немој случајно да кажеш официрима да имам два балона вина. Они – неки плати, а неки не плати, а ја ћу ово да продам војницима за лепе паре.”
Кад, неко доказо код капетана! И зове мене, дође један војник. Ајд, одо ја тамо. А капетан:
“Ви имате…неко вино се налази код вас?” Реко:
“Ја не знам.”
“Је л’ те научио,” каже, “да лажеш?”
“Јесте”, реко.
“Добро, да знам. Иди кажи Милутину нек ми донесе један балон.”
Милутин однесе капетану балон и он му плати.
Из Лепосавића идемо за Митровицу. Цео дан смо путовали, уватила и ноћ. Друм леп, ситан камен. Милутин приђе да вози за нашим колима. Каже ни:
“Ако чича извади нож да те убије или тако нешто, ти само закукај. Одма ја њега убијем и узимам дизгине у шаке, а ти ћеш да возиш моја кола.”
И стигнемо увече у Митровицу. На почетку вароши џамија. Пева оџа, пева, и обилази гор’ у оним шиљку.
У Митровици ноћили смо две ноћи. Отворен војни магацин, пет вагона шећера има. Шећер у главама: има од три кила, од пет, од десет, од двајес кила. А онај наредник што отворио магацин:
“Војско, узимајте! Ово ће сад Немци, само што нису стигли.”
Ја одем па кажем капетану. Он је све наводио коња јутром да му шећера. И то у коцкама. И упртимо, капетан главу од пет кила, ја од три кила, па однесемо код чиче у кола.
Ишо чича с нама све до Пећи. Стрепио сам: убиће ме, неће чути Милутин, и само ме избаци из кола – каже: побего Радован и готово.
У Пећи тео да ме убије један Арнаутин. Богат, има две куће на два спрата. Капетан ме пошаље тамо да купим сира. Ја пођем на прва врата на спрат и гурај, гурај, једва одгурам колико могу да се провучем. Уђем. Кад сам звао, нико није изишо. Кад, две буле силазе низа степенице. Па кад су вриснуле! Јел оне не даду да се виде. Ја загребем да побегнем, а човек испаде отуд, узо један осечак, дрво, метар можда има. Да ме ударио оним – готово. Он ме јури, ја бегам – и стигнемо обојица код капетана. А капетан њему: “Што си се изнервиро ти тако?”
“Јурио сам да га убијем. Гледо наше буле.”
“Ти твоје буле криј де знаш! Сад ћу војску да преместим тамо де су буле. Зинат!”, капетан каже и држи овамо за револвер…
На два километра до Пећи нађем Гају Наталинца, оног што сам са њим пошо од куће, ту му и обадва сина, и жена. Леже уз биволе, озебли и гладни, у једној заклоници. Кад ме угледа, он се обрадова:
“Ау, Рајо, јеси л’жив? Сведнако мислим… А ми смо готови да мремо од глади и зиме. Нема за јело ништа да купиш нигде.”
Ја испричам како мене капетан примио у војску. А Гаја Наталинац ће:
“Да питаш ти њега да предамо коња комори, а синови, пошто уче гимназију, мож нешто да му помогну у канцеларији да пишу. Да прими све нас.”
Ја испричам то капетану.
“Шта има да ми пишу? Где ми је канцеларија? Моја канцеларија у џепу… Жену не смем да примим у војску, а њи могу да примим.”
И ја пренесем то Гаји Наталинцу и његовима. А онај старији син:
“Зар да убијемо маму? Нећемо. Идемо сви заједно па докле стигнемо.” И они остану тако, ми одемо. (Стигну и заробе ји Немци: Гају Наталинца, жену му Љубицу и синове. Њи тројицу отерају у ропство у Невжидер, а Љубицу спроведу у Босну, и она тамо умре).
Чича Азањац, ишо до Пећи. Ту остане и он, и кола, и дете. Испрегну му коње, метну им самаре, два сандука на једног, два на другог и ја водим обадва.
ПАДАЈУ БОМБЕ
И брђане топове натоварили на коње. Остала је комора и пољски топови. Онеспособљено све и закопано у земљу, или гурани дол’ у амбис.Само увати за онај лафет и гурну. Тако и кола. Да не би Немци…
Е, сад од Пећи идемо за Подгорицу.
Наишли смо уз планину козјом путањицом и ишли, ишли. Били смо височији од облака, толико је висока та планина. Дол’ видиш човека ко мрава, иду неки. Официри иду пешице, не сме ни он да јаше, и он мора да води. Оће да се спотакне коњ, па оде у амбис. Ја водим обадва коња, предњег водим, а онога другог сам везо за самар. Једва иду. Милутин исто повео његове коње. Прво смо наишли на села Краље. Ту један пут иде за Андријевицу, а десно иде за Подгорицу. Равно је на том месту ко длан. Ту се скреће. А леба нема. Комора је одатле отишла преко Албаније, више не водим коње. Војска носи ствари у џаковима.
И дођемо у једну кућу, двајес и два официра заузели и ту кућу. Сви они у једну собу. Друга соба закључана, а у трећој ћерка и мајка. Мој капетан леп био ко слика, и он оде тамо, уватио везу са мајком и кад полазимо, капетан донесе две проје и каже:
“Носи и подај сеизу, нек мете у бисаге на коња. И немој да дираш проју док не стигнемо у Подгорицу.”
Па кад смо ишли за Подгорнцу, успут један војник пао и кмечи, гладан, тражи леба. А ја одломим од оне проје ко- мад ко шака и дам војнику.
Од села Краље до Подгорице путовали смо скоро два дана.
Пола коморе је отишло у Албанију, око Скадарског језера дошли у Скадар, а ми смо лађом прешли језеро. Они су путовали седам дана, а ми смо за сат и по стигли. Лађа речна, нема мотор него се ложи, на парно. Мирно језеро. Велико језеро колико видиш очима, једва се види Скадар, ко тачка једна. Из језера река Бојана иде тамо до Санђована у море, како ја разумем.
Комору сам примио у Скадру.
Милутин је исто отишо са комором, и у Скадру се сви нађемо.
Пред Божић смо били у Скадру, није залеђено, топло било.
У Скадру преседник вароши даде двоспратну кућу једну за штаб дивизије.
И сад, на сам Божић, капетан мени каже:
Д’ идеш у скадарско поље”, равно ко тепсија, да сипаш воду не би имала куд, морала би у место да буде. А једва видиш очима крај. Ту је била наша комора. Баш на Божиђ, то се сећам ко да је јуче било. И капетан каже: “Да идете да примите печеницу за Божић. Има”, каже, “три кутије конзерве сваки војник да прими. Али нема, каже, “леба.”
Нама је за леба, џаба ти свега.
Одем ја и онај Милутин, одемо у комору, подалеко, има да се иде сат, пешке идемо.
Наиђоше два авиона. Направише круг над комором и пустише по две бомбе. Груну есплозија. Оно само излећу они коњи и кола! А ја био примио следовање па све кас натраг. Један авион оде ка Љешу, а други увати главну улицу у Скадру. А ја трчим да стигнем до штаба. Авион уватио главну улицу и полако зу-зу-зу, двокрилни авион. И кад дође према штабу – тачно су знали де је штаб – таман ја почео да се пењем уза степенице, официри сви били на спрату – он пусти једну бомбу. Занесе се бомба па удари у кућу до штаба, ћерамидом покривено. Кров се скљока, пуно било бежаније, деце и жена, склонили се у ону кућу. Рикну бомба и запали се кућа там. Мен удари једно парче ћерамиде по темену, ударило пљоштимице. И ја паднем баш на степенице. А официри сви гор. И ја се повратим, био сам ко у несвести нешто мало, не знам де сам. Ниједног стаклета нема на штабу, све попуцало. А она зграда до штаба – запалило се све. Отрчаше официри, отрча народ из кућа да гасу. Пишту деца, чује се и види се кроз ону ватру како истрчавају људи са запаљеном децом у наручју. А мени један поручник доктор удари инекцију и каже:
“Не бој се, само кожа на глави расечена.”
И ДОЂЕМО У ДРАЧ
На Божић смо и кренули из Скадра. Примили смо следовање – по три конзерве рибе за три дана. Без леба. Мало, да гледа човек само, очима да поједе… Е, нисам ишо на град Мрњавчевића, он је над Скадром горе. И сад, каже, тече вода из дојки од камена. Војници што су били гор’ причају: тече вода на обадве дојке.
Ишли смо према Драчу. Био мраз, зима.
И наиђемо на једну реку. Није дубока, мож бит до појаса. А брза да би човека однела ко сламку. Бацимо ми артију, она оооде, не мож да је згледаш. Па дошла мутна. Она се није заледила нигде, Е, сад ја водим два коња. Наилазим на воду, а један понтоњер ме научи да се држим оним предњим коњу за реп, а овим задњим што га водим да држим улар:
“Вода ће”, каже, “да ти избацује ноге, а ти само чврсто држи коња да се не упустиш. Ми да те спасемо не можемо”.
И ја тако урадим. Река била широка једно двајестину метара. И пређем тамо. Е сад, цокуле пуне воде, мокар сам од појаса па доле. А одатле има до једне арнаутске школе три сата да се иде. А сви мокри изишли из реке. Неко време смо водили коње, после јашили.
Дођемо у ту школу. Тамо Арнаути наложили, топло ко код куће. Донесоше вунене чарапе и дадоше мени и још некима. Има добри људи, ко и свуда. Они су тели д’оставу децу избеглица код њи, д’ однегују па кад се рат заврши, да ји врате кући. Али неће родитељи да се од деце растану.
У школи смо били пешес дана и кренули за Драч. Има водич. Ја сам ишо пешке, водим коње, они сандуци на њима.
Од те школе до Драча ишли смо три-четири дана. Командује се одмор обично дању. И ноћу се спавало, али има стража унаоколо. Ми смо мало закачили Албанију.
И дођемо у Драч. Али већ на пет километара кад смо прилазили Драчу, оно топло, море ту близу.
Талијанска војска, они су били ондак у савезу с нама, артилерија тамо постављена да води борбу.
Надлетеше три авиона, све то прште куд који. Побегоше, а имало је ту можбит два пука талијанске војске. Све то побеже. А наши кад нагрнуше на оне казане – кува се ручак за њи. Па све ваду месо, и нашли леба па покупили.
И шта је било? Сад сам ја изео бој. Последњег дана кад смо полазили Драчу, коњ ми се претури у једну речицу, у неко ретко блато. Коњи ослабили па се заглаве у оно блато и то после војници долазе те дижу. И мен се претури један коњ. Ствари биле у џаковима, и скрозира унутра оно блато. Носили смо џакове, наређење било да не смемо више да носимо сандуке, због авиона, мислиће да је муниција па ће да бацу бомбе. И мој капетан ће ту у Драчу, беше тако око десет сати:
“Радоване, морамо да се раздвојимо. Имамо сад таки опасан пут до Валоне да пређемо, пола српске војске остаће у блату. Него да те упишем у списак болесника. Идеш на лађу кад свира труба збор.”
И сад ја да предам капетану његове ствари. Али кроз џак увишло оно речно блато и упропастило баш официрску доламу. Ја два дана нисам то чистио, оно позеленила палета и оно све. У, кад је цикнуо:
“Оца ти сељачког!”, па кад ми пљусну шамарчину, ја се претури. Онај Милутин допаде:
“Зашто га бијете, господине капетане?”
“Да нећеш и ти сад да добијеш?”
ИДЕМ ДА ТРАЖИМ ОЦА
Е добро, у четири сата свира труба збор, а ја брже, све метуо у торбу, оне моје стварчице што имам. И сиђем доле, станем у строј, дошла комесија: пуковник један и један поручник, и доктори. Почеше са левог крила, од мене, ја био најмањи:
“Шта си ти, бре?”, пуковник онај. А капетан мој стиго и каже:
“Ја сам га примио, госин-пуковниче. Да му спасем живот, ништа друго. Био посилни код мене. Дао сам му и оружје.”
“Алал вера, младићу, алал вера! Пиши га: неборац.” Онај поручник пише. И пређем у болеснике. Па кад ће да пођемо, а Милутин ми каже да поменем капетану да ни да мал трошка. Ја нисам смео, зато што сам упропастио оно одело.
Пођемо на пристаниште, води нас поручник. Има тамо ко ђуприја направљено, па идеш туд, лађа не сме да приђе до обале.
Дођемо до лађе, ту има неки официр, нервозан, сви смо се ко прозлили, засуко рукаве на блузи, увати војника па баци тамо: “Стрвино, улази тамо у лађу!” Па кад ја наиђо, он ме увати и диже ме, ја сам био мали – петнајста ми година, и још сам био ослабио од глади и пута – диже ме и убаци у лађу. Ја падо на колена. Прскоше панталоне, и прште кожа на коленима.
У, кад скочи један војник, па оном официру: “Ти ниси човек! Ти си џукела! Срам те било!”, скочише и други војници, један крупни опсова му и мајку, и ђер:
“Сад ђу да пређем тамо и да те удавим”, војник му каже. А официр прегрте ону блузу мал више и вели:
“Ја сам јачи од тебе.”
“То ћемо да видимо!”
У лађи нађем једног рођака из Мале Врбице, неког Драгомира Стевановића. Он био стално с болничарима. И одма упита ме: “Јеси л’ гладан?” и извади леба, отвори конзерву и даде ми да једем.
Из Драча кренемо се око три сата поподне. Два сата путовали, и стигли смо у Валону кад је упаљено осветљење. А војници: “Ене је, каже, Валона светли, ене је. Ту ћемо да се искрцамо.”
У Валони се нисмо искрцали, из лађе прешли смо само у другу лађу. Од наше лађе метуше мердевине и одма у велику лађу. Талијанска лађа “Савоја”, са шес спратова. Путничка лађа, али шес топова на њој: два напред, два позади, два на средини – цеви велике, мого сам ондак ја да прођем кроз цев.
Сваки има кревет, сваки има појас. Ако се потапа лађа, опашеш око себе и скачеш, и оно те држи двајес и четири сата, не мож више. Ако ги не стигне помоћ, одеее!
Носе они болничари морнари да једеш и да пијеш. Вино талијанско и француско вино! То је опасно вино.
Укрцавање више трајало него што је путовала лађа до Крфа. Уске оне степенице, иду по два и два војника. Цео пук, а било је за један багаљон болесника.
Кренули смо можбит око десет сати ноћи. Изиђем на палубу. Оно бије ладноћа од оне воде и неки јак ветар дува. Те ја седнем поред једног оџака, ложу лађу па топло онде.
И ту дође један из Влашке. Он је, каже, из Седмог пука другог позива. (Из пука мога оца)!
“Добро”, реко, “познајеш ли Радосава Спасојевића, потпоручника?”
“Како да га не познајем! Ал’ убише га Арнаути баш пред Валоном.”
Ја почнем да плачем, а онај војник вели:
“Нисам знао да ти је то отац.” И оде, изгуби се он.
Плако сам, плако, и заспим уз онај оџак на палуби. Кад се свануло пробудим се, оно путује лађа. Нигде брда, нигде обале, мирно море, плаво… Изиђе сунце из воде. Нит ја кога видим, нит с ким разговарам, тако цео дан. Тешко ми, мислим стално како је мој отац осто негде у блату од Драча до Валоне.
Кад је сунце било скоро на заласку, војници повикаше: “Ене га Крф! Ене га Крф!”
Стигнемо, стаде лађа далеко, има мором десет километара до обале. Не мож да приђе, велика је она. Ти гледаш у њу и мислиш то је мала лађа, али она вееелика, дугачка сто педесет метара, а широка шесет, четири су спрата у води, а два само над водом. Четири оџака има.
Ондак мале лађе долазе до ње, до „Савоје“, а онај поручник што нас је довео презива оно што је повео да преда там. И пређемо ми на малу лађу.
И ништа, сиђемо из лађице: првом болесници па војска. Војска се тек у ноћ искрцала сва.
То је 21. јануар шеснајсте године, кад сам се искрцо на Крф. Јануар, али трава велика, узрели лимуни и поморанџе.
Улогоримо се у једном маслињаку. Сутрадан нађе ме мој тетак Драгомир Бакић и вели:
“Еј, Рајо, с нама на лађи био Седми пук други позив, него д’ идем ја да тражим твога оца ако буде жив. Они су се сигурно негде поред друма улогорили, цео пук.” И он оде. Ја останем. И плачи, и плачи за оцом. Не могу да чекам тога тетка, решим да идем из логора: упртим онај руксаг и пођем. Да нађем пук и да се распитам како је погинуо.
И дођем баш код Виљемовог двора. Сви цареви имају дворове, остају њини, иако се заратило. Питам ја неке војнике онде:
“Има ли краљ Петар двор?”
“Нема”, каже, “он је из сиромашног народа.”
Немачка стража чува двор, ондак су носили оне шиљке на шлемовима. Идем ја даље. Француски стражари: “Стој!”, тражи Француз објаву од команданта дивизије. Де да је нађем ја? И држи, бре, и држи, он не зна српски, ја не знам француски. Ајд напред, спроводи ме Француз. И сретнем Јовишу Спасојевића, студента медицине, каже шаље га тај мој тетак Драгомир, он нашо мога оца живог и здравог, и Јовишу посло да води мене тамо. Јовиша ме избави од стражара, знао француски, идемо у логор код мог оца.
Већ уватила ноћ, улазимо у тај логор, има осветлење поред обале, ложу ватре, војска ка и војска. И видим оца: испред шатора стоји, а шатор нема десет метара до мора.
“Зар си”, каже, “прешо Албанију?”
“Ја прешо”. И испричам све по реду.
А тај тетак Драгомир Бакић вели мом оцу: “Радосаве, ти си срећан човек.” Јел њему су два сина пропали у Албанији: један црко од глади, а други рањен, умро и он – од ране.
Ту код оца сам осто три дана. И он добије наређење да иде у пристаниште на истовар из лађе – довози се провијант. А за мене уплатио мензу с официрима. Било тако један дан, други дан, отац не долази и ја замолим капетана Спасоја Павловића, он је био командир мојим оцу, да ми да објаву – оћу да идем код оца.
Ја и посилни мога оца покупимо ону сламу под шатором што је било и ајд, упртили ми ону сламу и шатор цео да идемо тамо. А имамо капетанову објаву. Француска стража опет: “Стој!”, зауставља. Ми покажемо онај папир. Ајд, иди. Последња, српска стража на ћуприји једној, нема песто метара до вароши Крф, војник оће мен да врати и онога посилнога. А три сата путовали. Врућина, све се ми познојили у шињелима. Те дође један поручпик из стражаре, испита ме ко сам и чији сам, познаво мог оца, и пусти нас. И прођемо.
Нађем оца, они су, има једно ко брданце, ту разапели шаторе.
Само преноћим са оцем. Сутрадан долази жандар и каже:
“Мораш да се ти ликвидираш одатле.”
А отац био отишо са војницима на истовар, свако јутро одлази тако. Кад се врате са истовара, донесу војници целу таблу сланине око појаса, испод шињела. Украду па однесу Грцима те продаду за паре или за пиће.
Одем код команданта логора, посло ме онај жандар: “Уопште”, каже, “нећу више да те видим овде!”
Још у току ноћи жандар дође и донесе наређење мом оцу: “Да се јавите команди у вароши, имате дечка ту.”
