ПУТУЈЕМО ЗА МАРСЕЉ
Кад ми у варош, у команду, тамо пуно избеглица и то од седамнајс година па навише који су – они се спремају за транспорт, а од осамнајс година па навише – ту остају, да се припремају за фронт.
Дођем пред регрутну комисију, пита онај колико имам година. Причам ја, а отац мој ту стоји.
И одма добијем решење: Не подлеже војној обавези због тога што је млад.
Нас има три иљаде дечака и треба да се укрцавамо поново на лађу “Савоја”, да путујемо за Марсељ. И ту се ја опростим од оца. Нама за команданта поставише једног професора.
Три дана и три ноћи пловили смо па стигосмо у талијански град Месина. У Месини задржимо се два дана, Талијани утоварују угаљ у лађу. Месина је сва порушена. То је земљотрес био, прича нам онај професор што је нама командант. Каже, једно брдо есплодирало. Вулкан избио, па половина брда отишла у море. То је све сравњено, ниједне куће нема целе, остале само зидине. Јел вулкан је избио, избацио горе ватру. А професор нам наводи:
“Ово је”, каже, “било ондак кад су нама у Србији падали оџаци с кућа.”
У лађи нисам силазио са мог спрата, бојао сам се залутаћу, то је ко нека варош: има кафане, касапнице, биоскоп…
Из Месине смо кренули на један сат пре заласка сунца. Торпиљери прате нашу лађу, чувају од сумарена. Три дана брекће лађа, не стаје. И стигнемо у марсељско пристаниште. Отворише се капије, али Марсељ је далеко, једва се види тамо. А уз обалу не мож да сагледаш колико има мали бродова и чамаца, чекају да нас искрцају. А скоро ће мрак.
Лађа није ишла тамо до краја, за њу је тамо плитко, мора чамцима и бродицама нас да превезе на обалу.
Искрцамо се, и одма одведоше нас у неке бараке. Дол’ само слама. Кад смо полегали, вашке да поједу душу. Ту има да се издржи котроманац петнајс дана. Ја сам мислио – па ми нећемо остати ниједан, добићемо тифус, добићемо ко зна шта. А Енглези дали нову ћебад зелене боје, ма не мож сабља да га пресече. Бацају нову ћебад у оне вашке.
За јело дају само сочиво. Од нас три иљаде, свега два умрли за петнајс дана. Ту у бараки.
Е, одатле се селимо у велику касарну, има кафана ту, варошица, али не идеш морем него острвом идеш, острво Фриула. Тамо Енглескиње чекају, иде онај професор с нама. Скидамо се редом голи потпуно, и бацај на гомилу оно твоје одело да се упали. И улазиш тамо код берберина, брија. Како го излазиш, Енглескиња те чека са бошчалуком кагод што се момку спреми о свадби, све му спаковано: и чарапе, и кошуље, и све. Она ти оно да у руке, и идеш тамо, вееелика једна сала, тамо се облачимо.
Ја кад се изоблачисмо ми у она одела! Све панталоне до колена. Кратке панталоне, топло тамо, господа све… И блузице неке са широким крагнама па у појас. Гледамо један другог и да поцркамо од смеја, јел ми смо војничке копоране, гуњеве и шињеле овамо носили.
Е сад, ранили се ми ту петнајс дана. Шта год оћеш! Мањ од тице млека што није било.
Дође једна лађа, пише ћирилицом на њој “Балкан”. Тако се зо ве. Да се укрцамо, да идемо на Корзику. Нисам ни чуо за ту Корзику раније.
Двајес и четири сата путовали смо од Марсеља до Корзике. Ал’ нигде нисам видо – толико сам ишо преко мора – већи риба него што има у то море: ко јунице од две године! Она скочи из оне воде до по лађе, осетила да има ране.
Они Французи на тој лађи носу пуне мањерке меса, вино у кофама носе да пијемо. Де ми да пијемо – деца. Чија је лађа не знам.
И стигнемо на Корзику. Ми смо били први Срби на Корзики. Нису никад видли они на Корзики Србина, чули су да смо ми све дивљаци. Тако је пронешен глас – да смо ми дивљаци!
Е сад: све што је имало камиона, кола с коњима и тако то, то је све било на пристаништу – чекају да нас возу у касарну, четири километра далеко од вароши. Касарна се зове Сант Антон, острво Корзика, а варош Ајачио.
Нас је било три иљаде, све стало у ту касарну. Вода из чесме, ту близу извор, и топло, вечито топло. А на брдима види се снег. Који су богатији сваки има вилу тамо, па кад је велика врућина они иду у брда. А ко је сирома, он има онде поред мора у Ајачију д’ умре од вруђине.
Око наше касарне борова шума огромна. Имамо трпезарије, тамо се постави, само одеш и седнеш на своје место. Доручкујеш, устајеш – куд ћеш! Нико ти не брани да идеш по оним брдима или да идеш у варош. Ако ћеш д’ идеш – иди.
Једног дана дође нека Енглескиња фијакером, тражи да вози сто педесет Срба у Енглеску, њеном лађом, да школује о свом трошку. Ту са њом и онај наш командант – професор. Издвоји се тамо осамдесет дечака, иде ко жели. Био ја ушо у тај ред. Па помислим: ко зна колико се путује до Енглеске мором, а надлећу непријатељски авиони. А што ће мен то? Ако сам моро довде… Отишло осамдесет дечака да се школује у Енглеској, ја сам осто у Ајачију.
СВУД ЈЕ МОРЕ СЛАНО
Па после дошо пред касарну нашу један виноградар, имање његово шес километара далеко од Ајачија. Упрего коње у фијакер – два врањца, репови им се вучу по земљи, бесно не мож бит више. Тражи он од тог професора нашега два радника да му раде у винограду. И ајд, јавим се, за љубав мог друга из Стојника. Франак надница, а имамо и франак новчану храну. А за франак мого си да живиш данас у најбољем ресторану.
Поседамо у фијакер и одемо његовој кући. Да преноћимо па сутра да радимо. Он има ћерку, шеснајс јој година, наша врста. Само ту једну ћерку има. Лепа ћерка, и он леп, и мајка лепа. Кућа му ко дворац. Гостили нас, пазили, мислио да остави мене – да ме поталијане. Па да ми да Корзику целу, не би ја осто!
Ујутру увати он врањце и кола, идемо у виноград да радимо. Ајд, поседамо у кола и одомо там. Он има тријес иљада чокоти, и још поклонио један део винограда да направу школу. Усред винограда кућа, у кући све вино. И одведе нас у подрум. Тамо – даде нам два фургона. Они зову фургон, а то је ко будак са два шиљка, има држалицу исто. И објасни нам како да радимо:
“Пијано, а конта.” То значи: дубоко оне шиљке у земљу, а полако, да не журимо.
Копасмо ми један дан, други дан… Доноси она девојчица доручак и ручак, и уз јело пола литра вина. Опасно вино, кад би попио пола литра вина један, нема од рада ништа.
Друго вече – да идемо у биоскоп са девојчицом и мајком. У-у, кад смо увишли тамо, они нису видли Србе, је л’ далеко су они од вароши шес километара, па часте – оће да т’ удаве са пићом.
И договоримо се нас двојица – нећемо сутрадан да радимо.
Кад је било ујутру, ми доручкујемо, он упрего коње и чека. Даје знак руком да поћемо. А ми:
“Не радимо ми више.” Он показује да неће да нас вози у Ајачио. Ми показујемо да мора, јер је потписо кад нас узимо.
Чекали смо до подне: нема ручка, а неће да вози. Па кад беше око пола један, он се продера:”„Ајде!”, упреже коње у фијакер и врати нас у наше посланство:
“Неће”, каже, “да раду.”
И ту поздравимо се ми са тим газдом.
Ишо сам по граду, ишо сам обалом и по околини. Гледо сам како море надолази, а не испливава – не знам како то иде. Таласи им пљускају по кући.
Пробо сам морску воду још у Драчу, а пробо сам и овде, мислио сам да је само на једно место слано, оно де год сам прошо – слано. Купо сам се у мору, али нисам знао да пливам.
Коње и путе имају добре на Корзики.
Њина су кола са два точка. Па и Французи – војска, војна кола – сва су кола са два точка.
Точкови метар и по велики. А оне рукунице су скроз, и тако удешено да натовариш колико напред толико и назад, оне рукунице равно иду и за коња није то опасно.
А Наполеонова кућа – она је у Ајачију – једна двоспратна кућа обична, жуто обојена. Неко станује у њој, види се: завесе, отворени прозори… И споменик одма ту: Наполенон на коњу, пружио руку тамо, кажу на Енглеску.
На пристаништу видео сам шес топова постављено, цеви широке – дете да прође кроз њи. То је за одбрану, у случају да наиђу непријатељски бродови, да брану варош Ајачи. То су Французи наместили.
Три месеца ту смо се ранили и погојили се, округли ка дулеци. Били смо ту фебруар, март, април. Ништа не радиш, храна добра, вода добра, а ваздух куд ћеш чистији.
БАРУТ
Априла месеца шеснајсте године уфронтише све нас једног дана и каже: треба три-четири стотине људи за фабрику чоколаде. А ми мислимо истина па ко пре уграби да се прејави у списак. Не знамо ништа, дечурљаци, имало и неписмени пуно међу нама. Идем и ја. Ајде, спремамо сваки своје ствари, нас триста двајес било. Идемо на лађу, весели ми, песма.
Дођемо лађом до Марсеља. И одма из лађе у воз – још двајес и четири сата брзовозно; код њи је дупли колосек, транспорт нема да стаје, само воду негде на станици што прими машина.
Стигнемо до станице Монс – она је мало на брегу, а фабрика је у једној равни. Ту је и велика река Лоара. Дупли колосек преко ње, мост зидани, па они сводови, високо, можда има двајес метара. Од моста одма станица Монс, нема ни два километра.
И ту сиђемо. Видимо ми: дол’ шума, а видимо три она димњака – велики се виду, а друго се не види ништа. Мислимо ми: што сад они три велика димњака за фабрику чоколаде? А не видиш ништа, шума, све боровина. Кад ми тамо, оно – стража, војска. Француска стража, па стража, па стража. Три километра имамо од станице до барака. И ми видимо да то није фабрика чоколаде, него фабрика експлозива.
Код барака мајор нас дочекује, наш, Коста Николић звао се. Ту је, рекоше ни, пиротехничка чета, наша, српска. Дошла. Стоји она. А командант фабрике је, каже, генерал Брилеј.
И сад идемо у бараке, све по двојица у оделење. Свако оделење једно од другог преграђено даскама. Ја и Милосав Павловић из Стојника опет заједно, и у један кревет.
Дадоше нам одело шведског војника, и добисмо значке: на белом платну стоји од штофа изрезана бомба како есплодира. И твој број стоји. Ми Срби имали смо изрезано слово “С”. А Црногорци “М” – Монтенегро. Французи носе “Ф”, а женске носе “Р” – Република. Без тога не мож д’ увиђеш у фабрику. Ако си изгубио, одма мораш да прејавиш. То се носи око леве руке, закопчаје се, има брњица ка на каишу.
Прво се пита шта си по занимању, према тим ти даје посао. Мајор наш распоређује. И ондак нама који немамо никаквог заната: крамп у шаке па да се крчи шума. Да се подиже фабрика још. Још! Ваде се борови, поставља пругица, па вагонетима превози се земља и насипа тамо де је ниско, де су рупе. И подиже се нова зграда, све гвоздена конструкција. И барутани уопште нема дрвета на згради. Не мож да се запали ако есплодира онај есплозив што га има у радионици.
Крчимо шуму ми који немамо занат. Тако једно три месеца.
Беше неки Сава Босанац, крупан, висок, сув – само кожа и коске. Спадне вагонет са шине пун земље, он један крај што је на земљи сам дигне, а ту има кубик земље сигурно. Он сам дигне и намести на пругу, нарочито код нас деце дође.
А тај Сава, он каже да је био… пуне груди има медаља. Нако неки, читаво је мало особит. У првој заседи био кад је Фердинанд погинуо у Сарајеву. У првој заседи! Он! Носи стално оне медаље, а Французи се чуде: Откуд ове медаље, шта је ово?
Једнога дана јавимо се за лекарско, ја и онај Павловић из Стојника. Договоримо се. Нисмо били болесни, него нама реко један војник наш: “Ако ћете”, каже, “да се смените са земљаног рада, да ви ја кажем шта да радите, Да натрљаш језик са соли и да пушиш дуван, а немо да јеш. Тако један дан. И кад одеш код лекара, одма добијеш лакши посо.”
Тако ми и урадимо. Ја погледа на огледало – језик бео ка папир.
И одемо тамо. А доктор Француз, поручник по чину. Прилично српски зна, био у Србији, изгледа, четрнајсте године у Ваљеву. Тумач преноси. Пита доктор:
“Шта те боле?”
“Температура, језик ми сав изгорео од температуре.” (А онај ми казо: “Ништа се не бој! Само ће да трпиш неколико дана глад јел укинуће ти јако јело”).
Поново он:
“Зини.” Ја зину. “У-у-у! Одма“, каже, у аболанту!”
То, то ми оћемо.
Кад тамо у аболанти дадоше ми кревет до једнога, звали су га Шљивић – бекричина нека. Смрди на џибру. Ујутру дође доктор у визиту, температуре нема:
“Како то? А језик изгорео!”, чуди се доктор. Код Павловића из Стојника исто – нас двојица нисмо се раздвајали. Па види доктор, каже:
“На каким послу ви радите?”
“Радимо на земљаним радовима.”
“Аха. Би л’ се ви преместили одатле?”
“Оћемо, оћемо.”
“Добро. Обојица недељу дана у аболанту, на боловање.” У аболанти само донесу млеко, оно вештачко. И неке чорбице. Будемо недељу дана и јавимо се лекару. Каже: “Обојица добили сте премештај: у радионицу број сто седам. Малаксер.”
А ту се прави барут, почетак одатле. Ту су казани округли ко воденички камен, око метар и тријес високи. Тамо има два ножа унутра, а врата на казану имају дванајс шрафова. Ту се мете тесто прерађено за барут. Ми правимо тесто, оно се прави од памука. А памук долази из фабрике “Анулен”. Довозе до нас у колачима, џачић један двајес кила мери, тако је то набијено. И ондак Кинези узму месингане маљеве да се то излупа. Е, сад долази то на вагонет у нашу радионицу. И ја метнем сто литара шпирита, то је запаљиво, опасно. А етер је толико ладан, лето кад је да се цркне од врућине, оно сисак леда на славини. А ди падне на одело – прогоре. Е, зато смо добили црно одело, има азбеста, не мож да прогоре. Чудо! И сипамо три кила етера, тога запаљивог. А шалитра за експлозив – то је додато там. И стављамо есплозив – кагод зрнце, нема шта да видиш.
У барутани све је од месинга, не сме да буде челично, осовине на свакој машини су од месинга.
Не смеш д’ увиђеш у радионицу с ципелама, таман посла! Него имамо дрвене, на вратима се изуваш. Јер у кругу има песка, па кад уђеш са ципелама и трљнеш мож да севне варница. Таман посла! Одомо сви у ваздух. А они су казани дебели по двајес сантиметара. И ставимо смесу у казан, па намакнем каиш, тамо има две шајбе… Набијам оно тесто у канте, то су месингани маљеви. Кад дође контрола, има шипку и куглу од два кила, и проба колико ће да сиђе шипка – да л’ је добро набијено. То је опасан и тежак посо, Од петнајс дана кошуља није могла да ми служи више – пропадне од зноја. Добијамо по двеста грама млека на сваки сат и по. Ако не би пио – опијеш се од онога, мож да погинеш. То ради и ноћу и дању, не престаје никако. Једне недеље радимо ноћу, а једне радимо дању.
Девет иљада радника било у тој фабрики. Највише имало Белгијанаца. Белгија била окупирана па пребегли овамо. И мушко и женско, мислим око три иљаде имало је фабрики само женске. Српкиња није било. Имало и пет стотина Кинеза, они су француски војници. А ја сам мислио: откуд Кинези у Француској војски? Они немају оружја, а њин официр не мож да буде старији од поручника. А командир чете, командант батаљона – то су све Французи.
Париз је далеко двеста педесет километара од те фабрике.
СВИРА СЕ НАША И ФРАНЦУСКА ХИМНА
Једног дана покупише нас да присуствујемо, то је све војно, војна фабрика, сви у строју били: одликују генерала Брилеја Карађорђевом звездом. Генерал је имо можда око шесет година, брада му проседа. Нижег раста. Сад је обуко парадну униформу, а обичним даном ишо у цивилним оделу, носио само неку значку ко одликовање на грудима. Наш пуковник и четири официра дошли из Париза, донели му Карађорђеву звезду.
Првом нашу химну одсвираше, музика дошла да свира кад му буду давали Звезду. Одсвираше нашу химну и пуковник му стави око врата Карађорђеву звезду на црвеној машни. Па одсвираше француску химну. Звезда на црвеној машни – то је највеће одликовање српско – ондак:
“Живео! Живео!”, вичу Французи, вичемо и ми.
“Живела Француска! Живела Србија!” Генерал је био толико радостан да су му сузе потекле.
Генерал нас је волео, заштићиво Србе више него и Французе. Да л’ је био у Србији четрнајсте и петнајсте године ил’ није – не знамо, тек учио је српски мало и он, избацује по неку нашу реч.
АВИОН СЛЕТЕО У СТРЊИКУ
Ту где смо, ту је преломљиво земљиште. А тамо около су њиве и ко нека коса. Имало је жетелице које жњеду жито и везују у снопове. И вршалице неке мале сасвим.
Једанпут пао један авион на ту косу горе. А знаш зашто се спустио? Испала му мапа. Ондак авиони били мали, једнокрилни. И нашо мапу, француски авион био. Ма тачно код мапе слетео. А ми потричи сви из барака, идемо да видимо авион. И Французи трчу, и ми и Кинези, и они трчу. Било чисто, покошено жито, у стрњику слетео. Војни авион. Пилот се смеје па пита ко смо ми, шта смо. Кад је полетео, види му се гор’ глава са земље.
ПРИЧЕ О ПОШТЕЊУ
Из бараке ишли смо у јабуке. Код њи не смеш д’ узмеш ти ништа, д’ украдеш. Њина жандомерија – код нас било и неписмени жандара, а код њи треба д’ има гимназију па да буде жандар. Па нема боја.
И једне ноћи мој друг из Стојника Милосав Павловић каже:
“Ајдемо у јабуке. Није заграђено, а друм ту.”
“Ма ја сам чуо да код Француза не мож да с украде ништа.”
Ноћ било, око једанајс сати. Узмемо торбе и пођемо. Ми рачунамо нема нигде живе душе, а није далеко.
И накупимо две торбе јабука, има велики јабукар па опало по земљи.
Кад сутрадан треба д’идемо да радимо ујутру, ми закључали, неко лупа. Отварај врата. Два жандара, и кера воду – закачио за појас, ту има беочуг, и води кера.
Отворимо ми врата. Каже:
“Ви имате јабуке?”, а јабуке стоје у торбама, цела барака мирише.
“Имамо.”
“Забрањено је код нас да се краде”, прича француски. Нешто разумемо, нешто не разумемо. Ајде код команданта нашег, тог мајора Николића. Одомо, прича му Француз да смо ми крали јабуке и да је код њи строго забрањена крађа. За то заслужују казну. А мајор:
“Ја би ви реко да ви њи не казните уопште. Код нас у Србији може да накупи јабука колико оће.”
“Е”,каже, “код нас то нема. Мора да казнимо колико било.”
И – два дана! А знаш кака је апса код њи? Вода до колена. У апси. Из зидова цури вода, сведнако капље пуп-пуп- пуп. На средини ударено два колца и метнута једна даска. То је као астал. Донесе ти ту. А они жандари кад улазу чизме до појаса. И стражар. Два дана и две ноћи у оној бари. Нема спавања. Он те муне одма чим заспиш. Како спавање! Има клупица те седнемо. А донели по парче леба ко песница и то окорело се, ко зна кадашње је.
Кад смо пуштени, мајор нама каже:
“Оће л д’ идете у јабуке?”
“Нећу”, реко, “госин мајоре, ни на моје јабуке.”
Мост на Лоари дели нашу фабрику, пресеца по средини. И ја идем једног дана тим мостом. Народ испред мене иде, на педесет метара отприлике. Французи, цивили. И ја идем, кад – стоји нотес на мосту. Ја се сагнем и узмем. И погледам – велики новчаник ко шака. Нигде никог за мном, то је било ујутру око. девет сати. Узмем то и идем право там, у новчанику паре у крупно, петнајс иљада франака! Где ћу – толмак има код лекара, има и код генерала. А има и код управника, директора фабрике. Одем тамо. И кажем;
“Ја сам нашо петнајс иљада франака и дошо сам да предам.” Извади ја и дадо оно. Он броја, броја, петнајс иљада тачно. И каже:
“Велико фала што сте донели.Ово је”,каже, “благајник пошо д’ исплаћује неким радницима па му испало. Он би за то одговаро. Велико фала.” И одем. Благајник ме није тражио. Причо сам друговима и мајору оном што је нама командово.
Ми смо се хранили за наше паре, стан смо имали плаћен, примали смо плату. Кад радимо ноћу… Фабрика не престаје никако, ни празником. Радимо од шест до дванајс ноћу. У дванајс имамо вечеру. Имаш један сат одмора. Купимо кобасице, леба, и друго што треба и једемо. Излазимо у шес ујутру. Ми смо чисти, то је чисто де се ради.
Војничко одело смо носили ван фабрике. Потпадамо под војну дисциплину, ко војници. Имало је наше команде, капетан Мићић неки био, и погпоручник Исаило Ненадовић. А Милош Обрадовић – то је био инжењер, носи цивилно одело. Из Београда родом. Он је измишљо нов систем барута – од липовог дрвета да се прави, то је он измислио. Али не може тај барут да служи више од две године – тако су нам причали.
ИДЕМО ДА СЕ ПРОВЕДЕМО
Кад не радимо возом идемо у Тур. Они Тур зову Флер де Франс – Цвеће Француске. То је најлепша варош што мож да постоји. Нигде више нема паркова ни цвећа него у Туру. Тај град је петнајс километара далеко од фабрике. Ту има село Монт Фасон, има и железничка станица.
Један црнац држо кафану у Туру. Знао да говори само француски. Сија се колико је црн. И ми седнемо у ту његову кафану. Долазе у кафану и Французи, то је тако чисто. И келнери црнци, ко прс’ им дебеле усне. Чисти црнци. Донесе ти јеловник и ти бираш јело.
У Туру било и Американаца, цела дивизија била америчке војске, дошла у помоћ на Верден. Па ту је имала фабрика одела. Све оно одело које је крваво, поцепано, све се то у фабрику доноси са фронта на прераду. Француски радници и жене њине радили. Има и понеки амерички војник ту. Причало се да су се обогатили – претресали џепове и налазили паре. И руксази долазили – у њима кафе, шећера. Та фабрика била је ван вароши, америчка фабрика.
Имало и српска кујна у Туру. И ја одведем једног Француза у српску кујну. И наручим пиктије, за мене и за њега. Србин држо, и келнери све српски. Њина кујна француска и наша српска – слажу се. Воли Француз масно, воли да пије вино, вина имају много.
Сваки њин војник има следовање вина… И наручим пиктије. Келнер доно пиктије, а Француз тањир па дрмне – оне дркћу. Пита ме:
“Шта је ово?” Како да му кажем сад на француском језику кад не знам? Кажем на српском:
“Ми то зовемо: пиктије.” Узмем виљушку, начнем и једем. Он узе мало, проба. Није мого. Знаш шта му се не допада? Бели лук. Ја поједем пун тањир, а он се чуди. Те ја наручим ћевап и лепо смо вечерали.
Тај Француз је исто радио у радионици до нас, дружили смо се и знали смо се из фабрике.
У Туру има католичка црква, ја сам ишо једанпут. Једне недеље. Тамо се седи, није ка код нас… За време службе кад он тамо чита – не разумемо ми шта он чита – трипут клечање. Да се клекне на колена и да се молимо Богу. Ишо са мном и Милосав Павловић. Само, они се крсту целом шаком, а ми са три прста. Седиш у цркви ка у кафани – како то, није ми у знању. Њине су цркве искићене и високе су.
Ишли смо и у биоскоп и гледали ратне филмове. Нису наплаћивали. Кад идемо у Тур, ми ону траку за руку на којој пише “С” метнемо у цеп, само покажемо и улазимо у биоскоп.
У биоскопу смо гледали кад је тенк прво изишо. Тенк је прво изишо седамнајсте године у Француској, нису имали Немци. Немци направили препреке на њином фронту, па кад је наишао тенк првом – што је то интересантно гледат – он иде и ону жицу кида, а они бегају, бегају. Он улази у ров, излази из рова и све руши. Пљесак у сали, пљеска публика.
Мој шеф радионице био Француз, ми смо га научили нешто српски, а много добар човек био. Сви су Французи добри. Научимо га српску песму да пева:
“Расле тикве на буњишту, хеј… ”
Дописиво сам се са оцем – он на Солунском фронту, ја у Монсу. Напишем за Солун: име, презиме, чету, батаљон и све, и отац добио писмо. Писо и он мени после, више пута.
Посло ми једанпут четири наполеона у злату. Баш некако уочи Ђурђевдана – да купим јагње за нашу славу. А овамо исплаћују двадесет франака наполеон. И купим јагње за десет франака, нас три богато се почастимо: ја, Милосав и један Француз из радионице. Оно ресто посло ја кући, мајки, моју слику и франке. Дали јој круне, али била сва срећна кад је добила слику.
У Туру сам се слико у Наполеоновој коњичкој униформи. Стоји оклоп и челична кошуља, стоји сабља и све његово. Ја питам фотографа:
“Могу л’ да се сликам у овим?”
“Зато”, каже, “и држим.”
Једва сам издржо, тешко. А де га ударило у раме, стоји тако. Метуо сам и шлем.
ЛЕТЕ НЕБОМ ЗАПАЉЕНИ ЉУДИ
Близу наше радионице имала једна од три спрата зграда, сва од гвожђа. Ту нема дрвета ни за лек да нађеш, тако да нема шта да гори. Три спрата, сва три пуни цистерни шпирта. Ту ради пумпа парна, не струја. Парна пумпа се прегрејала и упали прву цистерну, а свака цистерна има везу једна с другом. Кад је есплодирала прва цистерна, ја сам одскочио по метра од земље. Ми нисмо били далеко ни тријес метара, моја радионица од те зграде. Дању било. Ја кад су почеле, кад се упалише све оне цистерне, четрнајс њи! Кад је есплодирала она цистерна на трећем спрату, ту су радили искључиво француски војници, двајес и неколико радника је полетело у небеса. Лете небом запаљени људи! Одбацила есплозија, и док су пали на земљу, погорели су. На километар и још даље одбацила есплозија људе. Ми смо налазили само костуре ко угарак. Они су летели по ваздуху и горели.
На згради све изгорело, остало само гвожђе. И гвожђе нагорело, истопило се и покривило. Онда је наишо поток од те запаљиве течности. Гори и тече, иде овамо на нас, да запали целу фабрику. Вода не помаже! Дође војска са пумпама одма да гаси. Двајес сантиметара дебело течности запаљене кренуло је у фабрику. Војска шта ће – дај песак! Па песак, па песак, па зајазу – не мож да пробије песак она течнос, она ватра. Чим дође до песка, она се угаси. Те тако су спасли фабрику, иначе оде. Оде цела фабрика. Што год има у барутани, то је све запаљнво.
Одма је ту, једно двајес метара даље, имало стотину радника, једна радионица вееелика, ту су сви занати што постоје, оправљају машине и контролишу. Отишла би и она, него није имала везу са овом зградом што се запалила.
Кад је избила есплозија, ми нисмо имали где да побегнемо – стража на капији, три излаза било, свуд унаоколо заграђено жицом. Жица има три метра висине.
Пожар је трајо око три сата, па је угашен. Само још неко време пушиле се оне гвоздене греде и пречаге на оној троспратној згради где је била есплозија.
Брзо је све то оспособљено.
Две и по године провели смо у Монсу.
БИЦИКЛЕ НИСАМ ПОНЕО
Кад је разбијен Солунскн фронт, ондак пишу новине које су вароши ослобођене, чита нам из новина Француз, шеф радионице, па даје и нама да читамо. И кад смо прочитали да је ослобођен Београд, ми у лумперај, а паре сви имамо. А имали смо армуникаша нашег, Стева неки Лазаревић из Великог Пожаревца. Тај Стева умео је да свира и француске игре: валцере, окретне игре свиро и Французима и пево. А кад смо полазили, испево песму сам:
“Кад Срби иду, путују,
Девојке француске тугују…”
Па је учио Стева његову девојку како се на српском језику каже “добро јутро”. Па она срела нашег мајора, па да се покаже како зна српски, она каже – било јутро – онако како је Стева научио: “Јебем добро”. А он: “Шта кажеш?” Па њој француски: “Знаш ли шта си рекла? Ко те тако научио?” Каже – тако и тако: Стеваје научио. У-у-у! Вадио мајор револвер, умал га није убио: “Место да си девојку научио неку лепу реч српску!”
Идемо за Србију. Полазимо са железничке станице Монс, ту де је фабрика. Путнички воз, има класе. Ја сам решио да понесем за Србију моје бицикле: никловане жице, све никловано гвожђе. Али не даду бицикле у воз, само сандуке и пакете примају.
Упнемо се у воз и идемо за Бордо, онда за Лион, одатле избија се на море, па ватамо поред обале и дођемо у Ницу. Ту је воз стајо једно пет сати. Ница је као рај. Пруга иде све поред мора, а Ница лежи у једној удолини, има до мора можбит само километар. А улица – редови дрвета, то је све поморанџа. Родило – рај, рај божји на земљи. Из Нице идемо до границе талијанске.
На граници између Француске и Италије променила се локомотива. Француски машиновођа кад заустави – зауставља како треба, а талијански ко да нас мрзи: одједном је крето и одједном заустављо тако да попадамо у возу. Морали су да дају ручкове док смо пролазили кроз Италију: давали макароне на станицама. Посне макароне, нису нас волели, а Французи – да једеш шта оћеш има.
Идемо скроз па прођемо целу Италију. И дођемо у Таранто, то је пристаниште талијанско. Дотле возом.
Е, ту стижу из Немачке наши из заробљеништва. Имало је око иљаду људи. А стража постављена, све црнци: држи нож у зубима, тесак, а пушку на готовс. Страшан изгледа и нако, још кад мете онај нож у зубе! Прво ми треба да се укрцамо на лађу, д’ идемо за Дубровник. Али они не даду:
“Оћемо прво ми, ми смо војници. Шта сте ви? Балавци!”
Кад су се они црнци накострешили, није смео ниједан да мрдне. Ми смо се лепо укрцали на лађу, а они се, после, упеше за нама.
Путовали смо целу ноћ од Таранта до Дубровника. Целу ноћ. Била је магла па се још горе не види. Непрестано лађа свира: да би онај чуо, ако иде отуд неки брод, да се не би сударили.
Истоваримо се у Дубровнику. Одатле прелазимо у воз, онај што на зупце иде. Иде споро. Децембар месец био осамнајсте године, мраз био. Ди воз стане, силазу војници и разваљују ону ограду око станице па ложу ватру у вагону, у неке канте. Патос је од дасака, ако се запали… а воз јури. Цела композиција састављена од теретњака. Мраз, снег, Босна, зима, А кроз Француску и Италију кад смо ишли, то су биле класе. Путовали смо два-три дана од Дубровника до Земуна.
Из Земуна лађом пређемо у Београд.
У Београду добили смо по један леба и једно пола кила пекмеза, ништа друго. То ти је за три дана. А бицикле… један из Мокрог Луга спаково у Монсу и кад дође у Београд, он откова онај сандук па извади бицикле, састави оно – и оде у Мокри Луг. А ја моје бицикле продо тамо, нисам понео!
МИ ОПЕТ ПОБЕДИЛИ
Из Београда идем кући пешке: пруга покидана, покидо непријатељ кад је оступо на неколико места. Ја обуо нове ципеле што сам купио кад смо ишли кроз Италију – пара смо имали да купиш шта оћеш. И код Раље идемо у тунел, онај велики. Не видиш ништа, само једну тачкицу светлу видиш де треба д’ изиђемо. На ципелама све кожу исеко камен – нове новците ципеле.
Дођемо у Горњу Раљу, уморни и огладнели. И ајд у кафану д’ идемо.
Пред кафаном једно магаре везано за багрем. Ради кафана, шта вреди што ради кад нема нигде ништа, опљачкана начисто. Седи један наредник, препасо сабљу, и седи једна жена за истим асталом. А са мном иде и један из Кусатка – Живко Јанковић, он исто био у Француској, и један из Тополе, ишли смо заједно. Онај буђави лебац што дали ни у Београду нисам ни јео. Гладни смо и питамо кафеџију:
“Има ли штогод да се једе?”
“Немам ја ништа. Имам ракију, ал’ она нема”, каже, “ни осам гради.” То је вода, није ракија. А онај наредник и она жена седу тамо. Упитам ја оног наредника:
“Господине наредниче, одакле сте родом?” Каже:
“Ја сам из Кораћице. А ти, одакле си?”
“И ја сам”, реко, “из Кораћице.”
“Богати! Да ниси ти, Рајо?”, и ту се загрлимо, мој друг, са мном ишо у школу, Драгомир Милановић звао се, само га не познајем зато што обуко униформу. А она жена, старија жена, можда му мајка:
“Баш”, каже, “пре два дана твоја мајка Лепосава се вајка: “Шта ли је са мојим Рајом.”
“Добро”, реко, “Драгомире, откуд ти наредник? Ко ти мету звездице?”
“Ја сам обуко ово одело да шверцујем, је л’ у Београду забрањују шверц. А ја ко наредник одем, однесем сира, кајмака, меса па продам тамо.”
“Чије је оно магаре”, реко, “пред кафаном?”
“Наше. Дотеро Чеда Спасојевић са Солунског фронта магаре, на њему донео ствари, и дао ми, не треба му.”
И пошто и они иду за Кораћицу, а немају ништа теретно него они лонци празни, ја метем моје сандуче на магаре. И идемо ка Ропочеву. Кад смо били код Неменикућа, сунце већ на заранцима. И долазимо до Змајевца. Реко:
“Ајте ви брдом, ја ћу да сиђем дол’ да пијем воде на Змајевцу, после три и по године.” А онај наредник што се направио:
“Ајд и ја д’ идем с тобом.”
На извору видимо: једна жена, не знамо која је, заита воду. Кад ми тамо: нека моја комшика Јока. Стара жена била. Каже она оним што се наредник направио:
“Је л’, Драго, ко ти је то?” А он:
“Уватио сам једног Маџара у јаругама до Неменикућа.”
“Па де ћеш га?”
“До куће, па сутрадан у Младеновац.”
“Јебо г’ отац, што ће ти то? Уби то. Води у Космај па уби, де га водиш овам у село.”
Оно, ја био метуо качкет, имо сам дугачко цивилно одело – дус панталоне, неке блузе са великим џеповима ко енглеске. А Драга ће:
“Тетка-Јоко, знаш ко је ово? Ово је Раја Радосављев.”
“Ау, Рајо, извини, дијете.”
Кад сам дошо кући, мајка се обрадовала, а деда сав срећан:
“Де си, јеси л’ жив? Је л’ видиш да смо ми опет победили.”
Отац дошо кући пре мене, и доно десет иљада које франака, које драхми, које динара. Он је примо плату па не мож да потроши. Купили смо – нисмо имали стоке па купимо одједном две краве. Снабдели се, голи и боси били они код куће.
А мој отац неће да ради имање, био официр, еј – седам година у рату! Па неће да скине официрско одело, само скино палета, а носи ону шапку. Те га изгласају у селу за преседника.
Он је добио сребрну и златну медаљу Милоша Обилића за храброст, и Карађорђевом звездом одликован. Демобилисан у чину поручника и најпосле унапређен у чин резервног капетана друге класе.
Ја сам наставио са земљорадњом све до двајесте године. Ондак позову ме на регрутацију у Младеновац. А казато нам – презнаћеду што смо радили у Француској, нећемо да служимо војску. Нису много презнали, него ме регрутују и ослужим годину дана у пиротехничком батаљону у Крагујевцу.
После војске зват сам у фабрику, да радим де се прави барут.
Нисам тео никуд из Кораћице и никуд од Космаја.
