име: Младен Мирон
презиме: Србљановић
име оца: Д.
место: Даљ
општина: Ердут
година рођења:
година смрти: 1941.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
Попче — комита
Мирон је дете сиромашних родитеља и као такав одлази у манастир Привина Глава у Срему. Затим прелази у Србију у манастир Маузолеј кнеза Лазара Раваницу код Ћуприје. Касније одлази у манастир Свете Тројице код Пљеваља одакле потомци поседују оригинални снимак братства тога манастира са којима је и Мирон. Одатле као добровољац одлази у српску војску. Потомци поседују и фотографију српских рањеника заједно с рањеником Мироном. Изгледа да се руководство манастира није слагало да Младен, односно калуђер Мирон, иде у добровољце о чему породица поседује писмо среског начелника које гласи:
„25. VII 1914. Сеча Река
Драги господине Мирон,
Враћам новине које сте ми послали. Што се тиче вашег одласка у рат могу вам рећи да вас нико од тога не може одвратити само кад Ви хоћете. Такође, не треба вам никакво одобрење од старешина.
Свако моје утицање у тој ствари без вредности је јер команда зна шта може а шта не може и никакво писање са моје стране не би помогло, већ Ви треба да одете лично команданту Призренске пуковске окружне команде и да му изјавите Ваше жеље па ако је могуће он ће вас одмах примити и упутити где треба или научиће Вас шта да радите.
Дакле, отидите лично у Призрен јавите се господину пуковнику Добри Павловићу, команданту окружне команде, најавите му чврсту одлуку да хоћете да идете у рат и замолите да Вас он упути где треба или да обавештења где треба да идете. Будите лепо поздрављени.
Ст. Коцић, срески начелник“
Раније Попче Комитче, Младен Мирон Србљановић споразумео се са окружним начелником и отишао на војевање, због чега је одлуком Великог духовног суда калуђер Мирон искључен из калуђерског реда. Изгледа да то није био једини разлог јер је, поред осталог, калуђер Мирон засновао брачну заједницу што није било у духу с нормама калуђерског живота.
У рату је Мирон као искусан комита показао изузетне војничке способности и хладнокрвну храброст. Због тога је био одликован највишим нашим и многим страним одличјима за храброст и пожртвовање на бојном пољу. У рату је више пута рањаван и био је неспособан за физички рад па се после рата запослио да ради у општини у Даљу. Поред тога, био је председник Аграрне комисије у Даљу која је давала кредите за градњу кућа за добровољце, као и потпредседник Одбора Четничког удружења у Даљу. Имао је ратни распоред извиђач – осматрач – за давање узбуне у случају ванредних прилика.
Приликом повлачења бивше југословенске војске кроз Даљ, заједно са њима и око 20-сетак грађана из Даља, и он се повлачио. Но испред села Борова, десет километара од Даља, пресреће их тенковска колона која их разоружава, и све Србе одводи у заробљеништво. Он као стари комита успева да побегне, али га следећег дана хватају усташе и одводе у Осијек. У Даљу постоји споменик палим борцима али нема података да ли је на њему име витеза и калуђера Мирона. У заробљеништву је Мирон мучен свакаквим мукама о чему су сведочили преживели. Натерали су га да носи четничку заставу а усташе су га боцкале ножем. Убијен је 1941. године.
О Мирону су се писале песме и помињан је у многим књигама и баш из једне од тих књига, иако смо располагали са више његових фотографија, одабрана је фотографија Миронова у комитској одећи.
