име: Божидар
презиме: Срећковић
име оца: Мирко
место: Шабац
општина: Шабац
година рођења:
година смрти: 1916.
извор података: “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић
Срећковић М. Божидар, официр – дивизијски генерал (Шабац, 7. I 1869 – Ваљево, 17. IV 1943).
Оба родитељи су му рођена у Ваљеву.
Отац Мирко био је срески начелник, а мајка Јованка, сестра Димитрија Митровића, познатог при- вредника и једног од председника ваљевске општине. Основну школу и четири разреда гимназије завршио је у Ваљеву, пети и шести разред учио је у Београду.
Септембра 1888. године ступио је у НШ ВА. Прво запослење добио је као водник у Дринском артиљеријском пуку у Ваљеву. Потом је још неко време радио у пољској артиљерији у Чачку и Шапцу. Након тога завршио је и ВШ ВА. Од 1901. до 1905. био је командант дивизиона у Моравском артиљеријском пуку. Наредне две године био је ађутант краља Петра I, а онда још годину дана радио је у Артиље- ријској инспекцији. У периоду од 1908. до 1912. поново је на служби у Ваљеву али сада као командант Дринског артиљеријског пука.
Активно је учествовао у ослободилачким ратовима од 1912. до 1918. године обављајући одговорне дужности. И у балканским ратовима био је командант Дринског артиљеријског пука. Током I светског рата углавном је деловао као начелник и командант артиљерије I армије. У тим ратовима показао се веома храбрим и способним старешином који је вешто и успешно командовао потчињеним јединицама.
У поратном периоду обављао је неколико значајних дужности. Најпре је био командант Дринске, а потом и Јадранске дивизијске области, па инспектор артиљерије и командант Савске дивизијске области. Од 1921. до 1928. године био је помоћник команданта IV армијске области. Пензионисан је 11. априла 1929. године.
Чин артиљеријског потпоручника добио је 1891, капетана 1899. и мајора 1902. године. У чин пуковника произведен је још 6. априла 1913, а за генерала 3. новембра 1918. године. За заслуге у миру и рату добио је: Медаљу за војничке врлине, Златну медаљу за храброст, ордене белог орла V, IV, III и II реда, ордене Карађорђеве звезде (са и без мачева) IV реда, ордене Светог Саве III и II реда и све споменице за учешће у ратовима од 1912. до 1918. године. Од страних одликовања добио је руски орден Свете Ане II реда, француски ратни крст, италијански крст, грчки ратни крст, енглески орден Светог Ђорђа, орден Светог Стани- слава III реда и друге.
Осмог септембра 1897. године у Ваљеву оженио се Зорком (1878- 1968) кћерком Милке и Веселина Богдановића, ваљевског трговца и посланика на Великој народној скупштини, одржаној у Београду 16. фебруара 1877. године, која је одлучивала о продужетку рата или закључењу мира. Преко Зоркине мајке, чије брат био Владимир Даниловић, командант Ваљевске бригаде који је храбро погинуо у боју на Великом Извору, били су у блиским родбинским везама са кнежевским породицама Даниловића из Мургаша код Уба и Ракића из Мионице. Имали су две кћери: Даницу и Јелену, зв. Бебушку, која се 1935. удала за поручника др Борисава М. Јаћића.
Као пензионер С. је наизменично живео у Београду и Ваљеву. Сахрањен је на Новом гробљу у Ваљеву.
