име: Живко
презиме: Станисављевић
име оца: Милутин
место: Ваљево
општина: Ваљево
година рођења: 1883.
година смрти: 1973.
извор података: “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић
Станисављевић М. Живко, армијски генерал, професор и војни писац (Ваљево, 14. II 1883 – Београд, 7. I 1973).
Отац Милутин био је абаџија, а мајка Станија, домаћица.
Основну школу и шест разреда гимназије завршио у месту рођења. Нижу (1901) и ВШ ВА (1909), као и припрему за генералштабну струку (1912) и Школу гађања завршио је у Београду.
Војну службу започео је као пешадијски потпоручник и водник у V пешадијском пуку Краљ Милан у Ваљеву, а три године касније премештен је за водника у VIII пешадијски пук, а затим и у ППШ. По завршеној ВШ ВА радио је у Штабу Дунавске дивизијске области (1910-1911) и VII пешадијском пуку, а онда био приправник у ГШ.
У ратовима од октобра 1912. до 6. марта 1916. био је на служби у Оперативном одељењу ВК и командант батаљона. Потом се неко време ангажује као начелник Штаба I пешадијске бригаде Моравске дивизије. Од октобра 1916. до фебруара 1917. био је командант батаљона у XIV пешадијском пуку, са којим је учествовао у борбама на Црној Реци и Чукама и заузећу коте 1212, те заробљавању већег броја непријатељ- ских војника. Затим је неко време би помоћник начелника Штаба Тимочке дивизије и начелник Штаба Шумадијске дивизије која је, са још две француске дивизије, имала главну улогу у пробоју Солунског фронта.
После рата краће време бивао је начелник штабова Босанске, Дунавске и Вардарске дивизијске области. Након тога је шеф Настав- ног одсека Оперативног одељења ГШ, професор Ратне вештине на НШ ВА, војни изасланик у Будимпешти, професор Војне географије на ВШ ВА. Затим је командант Дравске пешадијске бригаде, в. д. коман- данта Вардарске дивизијске области, командант Осијечке дивизијске области, командант Моравске дивизијске области, помоћник командан- та V армијске области, други помоћник министра војске и морнарице.
Поред обављања редовних дужности био је плодан војни писац. Писао је чланке и расправе за многе листове, часописе и књиге, а неко време и уређивао војни часописа Ратник.
У Априлском рату 1941. био је командант Трупа приморске армијске области. Заробљен је и спроведен у Немачку у заробљеништво, где је сарађивао с антифашистичким организацијама заробљених југословенских официра. После рата вратио се у земљу.
У чин пуковника унапређен је 1. децембра 1920. године. За генералштабног бригадног генерала произведен је 1. децембра 1925, дивизијског генерала 31. децембра 1931. и армијског генерала 1937. године.
За заслуге у миру и рату одликован је орденима Карађорђеве звезде са мачевима IV реда, белог орла са мачевима V и IV реда, југословенске круне III и II реда и Златном медаљом за ревносну службу. Од страних одликовања добио је енглески орден Св. Ђорђа и Михаила, француски орден Легије части и француски крст.
Био је ожењен Видосавом, кћерком Соке и Николе Петровића, трговаца из Модриче у БиХ. Имали су кћи Надежду и синове Миливоја и Николу.
БИБЛИОГРАФИЈА: Упут за обуку пешадије за рат ( Београд 1909);
Церска битка 16-19. августа 1914 (Београд 1927);
Гоњење након Церске битке (Београд 1928);
Шумадијска дивизија при пробоју Солунског фронта (Београд, 1928);
Церска битка (Загреб, 1937)
Кумановска битка – разматрање и поуке ( Београд 1951)
Битољска операција 1912 (Београд 1952).
