име: Стојадин
презиме: Станковић
име оца:
место: Горњи Милановац
општина: Горњи Милановац
година рођења:
година смрти:
извор података: “Витези слободе” Милан Шантић, 1938, “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
КРОЗ РЕДОВЕ ЖИЦА У НЕПРИЈАТЕЉСКЕ РОВОВЕ
Ивер до ивера, свуда унаоколо. Под малом настрешницом, – која није ни шупа ни радионица, без врата и прозора, којима овде, уосталом, не би ни било места, и са кровом од избледелог и разнобојног црепа, искрпљеног зарђаним плехом од старих петролејских канти, – читаве гомиле храстових и лучевих отпадака и искривљених расходованих обручева. Те гомиле надвисује један овелики пањ са наковњем, око кога су разбацани чекићи и брадве разних величина, зарђали и изломљени клинци, клешта, баскије и други пинтерски алат.
С друге стране настрешнице, неколико бурића и чабрица, које миришу на још свежу чамовину. Поред њих још један наковањ, нешто нижи и мањи од оног под настрешницом, и крај њега шафољ са устајалом црном водом, по којој су пливали ситни комадићи иверја. Ту мајстор гаси усијане обручеве кад исклесане дуге хоће да састави у буре. Десно је вигањ са огромном испуцалом и искрпљеном мешином, која је већ давно дотрајала. Али она још увек некако служи и, кад устреба, може да распали неколико прегршти ћумура у жеравицу. Истина, њене недостатке најбоље осећа мајсторов син, низ чије лице сваког дана по неколико пута поцури гарав зној док распали жеравицу.
Ту ради и живи пинтер Стојадин Станковић, кога данас познаје цео Горњи Милановац. Од њега бољега нема.
А по његовом изгледу нико не би рекао да је тако вешт мајстор. Омален и кривоног, он се једнако врзма око оних бурића и човек га једва примећује. Чакшире су му исцепане и све у ритама, тако да његове ноге личе на дуге од бачава. А широке, ретко развијене груди покрио је прслуком од јагњеће коже, која већ на два три корака заудара на зној и задах из стаје.
И колико су му год ноге мале и криве, толико су му руке дугачке и жилаве, са масивним и снажним шакама, које личе на неку спљоштену оловну куглу.
На глави Стојадина Станковића нема ничега што би нарочито падало у очи. Очи, плаве и ситне, сасвим утонуле у сенку густих обрва, а лице округло, неизбријано, ниуколико се не разликује од главе и потиљка, који су исто тако обрасли проседом чекињастом косом. Само високо Стојадиново чело и густи неуредни бркови нешто одударају. Али, ипак, има нечег добродушног у целој његовој нескладној фигури, која је вечито у покрету, у замаху и нерву. Јер, Стојадин је послован човек и њему време никада не пролази узалудно. Из његове радионице ударци брадве одјекују већ у рану зору и чују се све до мрклог мрака. Стојадин се никада не смирује. Кад нема поруџбина, он ради сам, за свој рачун. Направи тако по неколико бурића, а онда налете муштерије и прода их. Често пута и без зараде, али тек да се не седи скрштених руку.
– Од беспослице нема ништа горе, често говори Стојадин. Боље је џабе радити, него седети и ленствовати. Полудео бих без посла, и не дао ми Бог само дуго боловати…
Тако Стојадин Станковић живи и мучи се у својој сиротињи. Рођен је у немаштини, одрастао и срастао с њом, и она је постала некако саставни део његовог живота. Због немаштине је остао и неписмен, јер он није имао кад да иде у школу. Требало је зарађивати чим је стао на ноге.
Али није цео живот Стојадинов ипак остао тако једнолик и сиромашан. Запамтио је он и велике дане када се о њему причало и говорило. То су они несрећни дани рата, дани страдања целог народа, дани изгнанства и мучења. Ето, то је Стојадиново велико време.
Било је то под Ветерником. Оних дана када је у паклу барута и челика горела цела земља. Само једно једино после подне, смрт је прогутала три патроле Четрнаестог пешадиског пука, чији је командант био потпуковник Љубомир Максимовић. У једној патроли погибе и Михаило Драгачевић, Стојадинов верни друг и одани пријатељ. А онда дође ред и на њега да пође у смрт. У сам сумрак дана, потпуковник Максимовић нађе се међу војницима друге чете, првог батаљона. Био је нешто замишљен и забринут, – то се лако могло приметити на његовом лицу. Погледом је само прелетео од војника до војника и очи му се зауставише на каплару Стојадину Станковићу.
– Пинтер, – упирући прстом на Стојадина, дозвао га је командант Максимовић.
– Молим?…
– У патролу. Узећеш још два војника и како год знаш мораш да извидиш где се налази онај бугарски осматрач у камену. Артиљерија не може да га открије.
– Разумем, господине потпуковниче.
– Али одмах…
– Разумем.
Каплар Стојадин Станковић издвојио се истог часа, а за њим су стигли још каплар Војислав Милојевић и редов Никола Милић, који је био родом са Дрине. Стојадин је био вођ патроле.
– Спремите се, тихо је он шапнуо друговима. И узмите повише бомби.
– Море, доста и ове две ако их живи бацимо, смешећи се кисело додаде Милојевић.
И патрола Стојадина Станковића крену кроз камењар. Требало је да се превали пут од неких 400 корака до бугарских жица. Слободно кретање било је немогућно, јер чим се неко помоли, чим би подигао главу, Бугари су засипали ватром из пушака и митраљеза. Срећом, мрак се већ био почео да спушта и то је, бар унеколико, олакшало кретање. Стојадин је истурио пушку преда се. Почео је да пуже, претурајући се лагано од камена до камена. Његов мали труп сада је личио на неког гуштера, који се вуче по земљи. За њим нису изостајали Милојевић и Милић. Лагано су се кретали, и од каменица правили заклоне пред главом, да би се колико толико заштитили од куршума. Читав сат требало им је да се претурају док су препузили овај опасни терен. А кад су се привукли жици, Милојевић и Милић извадили су маказе и почели да секу. Стојадин се налазио у средини. Срећа га је нанела на такозваног “шпанског коња” и маказе су му сад биле сувишне.
– Пст, пст! – Ево га “шпански коњ”, – шапнуо је он друговима. Може лепо да се помакне. Не сеци, јер ће нас чути.
И уистину, Стојадин је помакнуо “шпанског коња”, а онда им је био отворен пут кроз жице све до рова, који је био ископан једва неколико корака позади. Истина, тај посао није ишао лако и просто, како то у причи изгледа. Стојадин се добро презнојио и искрвавио руке док је помакао коња. А онда је дошао час да се гине.
– Ако пуцамо – главе ћемо погубити. Него, ја ћу ускочити на ров и викнути, а ви онда заурлајте као да нас много има, – шапутао је он даље.
Са осећањем које је познато само ратницима у оваквим ситуацијама, три војника одврнуше бомбе, спремни да крену у смрт. Челичне лопте требало је само креснути. Каплар Стојадин није више хтео да губи ни једног тренутка. Са својим кривим ногама, он је у два скока већ био на бугарском рову, Али, гле чуда. У рову није никог било. Стојадин се осврну десно и лево и, сав усплахирен, поче да трчи по ивици рова. Ледене грашке зноја просуше се по његовом челу, јер сваког часа однекуд са бока, могла је планути пушка… А онда, – свему је крај. Он је сада био јасна мета сваком непријатељском метку. Али, на срећу, нико га није приметио. Окрећући једнако своју немирну главу на широким раменима, десно од себе он примети као неки тунел, кроз чији је отвор могло лепо да се види унутра. Намах потрча тамо и руком даде знак друговима да пођу за њим.
Мрак је већ увелико освајао. Кривудави ровови црнили се у помрчини и зјапили као отворене гробнице.
Стојадин је већ био на отвору код земунице. О кундак од пушке вешто је креснуо једну бомбу и бацио пред ниски отвор с друге стране, да би тако онима изнутра онемогуЈпио бекство. Бомба је планула и распрснула се у хиљаде парчића.
А одозго кроз оџак Стојадин је викао:
– Излази, или сте сви готови! – И показа бомбу коју је требало само спустити унутра.
– Оружје доле! – узвикну Милић и скочи пред врата.
У том часу на оном отвору појави се бела марамица на ножу од пушке.
– Брзо, брзо, довикивао је Стојадин, јер ће сада бомба планути.
Немајући куд, двадесет и четири непријатељска војника изишла су изнутра и предали се. Без оружја, један за другим, излазили су они на ниска врата мале земунице.
Али у тај час с друге стране рова, као нека сенка, појави се непријатељски потпоручник, водник заробљених војника. Он узјаха на митраљез. Али пре него што је стигао да опали, Стојадин му је притрчао, лак и окретан као муња.
– Полако, братко, пуштај тај митраљез!
У то пристигоше прве две десетине Стојадинове чете. Сада је било лако. Непријатељи су видели да је узалудан сваки отпор и нису ни покушавали да се бране.
Каплар Стојадин Станковић зграби митраљез и са свом његовом тежином упрти га на леђа. Није му био тежак. Претрча он са њим читавих двадесетак корака, па га тресну пред ноге свог командира, капетана Смиљанића, који њега баш није много марио.
– Ето, господине капетане, ваш прљави и вашљиви пинтер заради митраљез, – помало гордо и заједљиво рече он.
– Алал ти вера, пинтеру!
У тај мах из позадине и са леве стране припуца неколико непријатељских пушака. То је био читав један вод који је скривен ћутао негде у позадини.
Један метак погоди капетана Смиљанића у руку.
– Их, пинтеру, што ме шљисну.
Али несрећник још није био ни изговорио ове речи кад стиже други метак и погоди га у трбух.
– Ја сам се о тебе огрешио, пинтеру. Буди јунак па ме немој оставити овде да ме непријатељи одеру.
Док су се други војници, скачући по бугарским рововима, утркивали да сатру и овај њихов вод, који је изненада ступио у борбу, Стојадин Станковић превијао је рану свом командиру. Из торбе је извукао оба завоја, једним завио рану на руци, а други обавио око трбуха, из кога је зјапила огромна рана, јер га је метак уздуж погодио и исекао. Кад му је колико-толико пружио помоћ, онда га је однео неколико корака у позадину и оставио иза једног камена.
А он је појурио напред, у ровове, у борбу која је сваким часом постајала све крвавија, све махнитија. Потпоручник Манојло Јоксимовић примио је тада чету, а пинтер Стојадин Станковић прихватио вод. Рањено је неколико војника. Борба је трајала још читав сат и Бугари су најзад, под страховитом ватром, отступили и напустили положаје. Наши су доцније прихватили рањеног капетана, који је већ изгубио свест.
Стојадин Станковић имао је у рату много среће. За све време његовог дугог војевања, почевши од турског рата, он из рова није излазио седам година, а метак га никад није погодио.
– Мене неће куршум, – хвалио се он често војницима у чети, тако да су неки заиста били почели у то да верују. Поготову када се једног дана Стојадин вратио из патроле и на шињелу показао седамнаест окрзотина од непријатељских метака. На два места куршум му је био пробио чак и шлем на глави.
Стојадинов подвиг под Ветерником није остао незапажен. Другови су изгласали пинтера и он је одликован Карађорђевом звездом. Добио ју је једног дана у рову, тамо негде око Битоља.
Тескт из књиге “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988:
Мали дежмекасти Стојадин је још 1912. године из Горњег Милановца пошао у рат и у њему остао све до 1918. године, када се после ослобођења и уједињења земље демобилисао и вратио своме пинтерском занату. Био је неписмен а из балканских ратова је изашао као каплар. У тим ратовима је добио споменицу „Освећено Косово“, споменицу „Петра Првог“ за рат 1913. године и Обилићеву медаљу за храброст.
У нови велики рат каплар Стојадин је ступио као искусни ратник. Учествовао је у свим биткама и бојевима у одбрани земље и с осталом српском војском преко Албаније отишао је на Крф а затим на солунски фронт. Чврсти каплар из борбеног строја никада није одсуствовао нити је икада био рањен. Његови другови су говорили да га зрно неће а и он сам је почео у то да верује.
Када се нашао под Ветерником на неки начин каплар Стојадин се створио код друге чете првог батаљона четрнаестог пешадијског пука. Та чета је више пута слала патроле да униште једно митраљеско гнездо али им то није пошло за руком и тада се међу њих обрео каплар Стојадин Станковић. Онако мален повео је патролу Тимочана пузећи и, на његову срећу, када је дошао до жица наишао је на шпанског коња. Искусни ратник је отвор у жицама звани шпански коњ вешто размакао и под митраљеско гнездо стигао неопажено. За дивно чудо нико га није пронашао у рову али искусном оку старог ратника није промакло да се са десне стране налази земуница. Угледао је отвор и једну бомбу бацио кроз тај отвор а другу испред улаза у земуницу. То је допринело да су се 24 непријатељска војника предала заједно са својим водником. Снажни каплар Стојан упртио је митраљез на леђа и треснуо га испред ногу командира друге чете и рапортирао да је задатак извршен. Тако је каплар Стојадин Станковић зарадио највише одличје за храброст Карађорђеву звезду са мачевима.
Каплар Стојадин је и даље водио патроле. Заробио је он још један митраљез, када му је командир теже рањен, али овом приликом није носио митраљез него рањеног командира.
После рата каплар Стојадин је добио још две споменице. Албанску споменицу за верност отаџбини 1915. године и Споменицу ослобођења и уједињења 1914. до 1918. године.
Немамо података до кад је живео каплар Стојадин Станковић, али има података да је био жив до пред сам други светски рат. Он је кад је из рата дошао наставио свој пинтерски занат тако да ће се још дуго купити шљиве у кацама које је израђивао Стојадин и пити чувена милановачка пожеговача из његових буради.
