име: Радоје
презиме: Станојевић
име оца: М.
место: Брзан
општина: Баточина
година рођења: 1895.
година смрти: 1979.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
У шумадијском деду Поморавља, тамо где се секу путеви Крагујевац Ауто-пут и Цариградски друм, код чувене Мезулане, према Светозареву, на узвишици изнад Цариградског друма, до огромне храстове шуме Рогот, која је засађена по жељн краља Александра на површинн онолико хектара колико има дана у години – простире се огромно село Брзан, које се због великог пространства, брежуљака и воћњака тешко може обухватити погледом било с које тачке. У томе селу, које сада припада општини Баточина, родио се 20. маја 1895. године Радоје М. Станојевић, двоструки витез ,,Карађорђеве звезде са мачевима“.
Радоје је у први светски рат отишао добровољно и у њему учествује све до завршетка. Родбина не располаже с много података о његовом ратовању. Зна се да је прву Карађорђеву звезду са мачевима добио 1915. године (Златни војнички орден), за заслуге у церекој бици, када је као наредник са својим водом заробио неку већу војну јединицу. Где је и за које заслуге добио другу Карађорђеву звезду са мачевима (сребрну) и друга одличја за храброст нема података. Једино чиме сада родбина располаже су одличја витеза Радоја. Радоје је, поред осталих, одличја за храброст, ревносну службу и војничке врлине добио и две споменице – Албанску, за верност отаџбнни 1915. године и Споменицу ослобођења и уједињења за први светски рат 1914-1918. године.
Породица је пружила податке да је Радоје завршио трговачку академију и неку војну школу. Пошто је одликован оддичјима војничког реда, он свакако у рату није напредовао даље од чина наредника. Пошто се зна да је службовао у Нишу, Скопљу и Београду и да је после окупације 1941. године био позван да се реактивира, доста поуздано би се могдо тврдити да је после првог светског рата завршио Војну академију и да је био официр.
Позив окупационих власти да се реактивира, Радоје је категорички одбио, због чега је био депортован у заробљенички логор. У Оснабрику је остао до ослобођења од стране савезника. Радоје није чекао док се организују транспорти за повратак заробљеника, него се запутио пешке, као некада са солунског фронта.
Радоје је врло дуго живео, узимајући у обзир тешкоће са којима се борио у рату и ратном заробљеништву. Умро је 15. јуна 1979. године у 85. години живота.
