име: Остоја
презиме: Стефановић
име оца: Милија
место: Шушеока
општина: Мионица
година рођења: 1893.
година смрти: 1918.
извор података: “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић, “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
Стефановић М. Остоја, резервни пешадијски потпоручник (Шушеока, Мионица, 25. XII 1893 – Овче поље, септембра 1918).
Потиче из имућне и угледне сеоске поро- дице. Отац Милија, који је умро 1915. и мајка Драгиња, пољопривредници, имали су још двоје деце – сина Андрију, који је умро веома млад и кћер Олгу, удату за Светислава Миловановића, учитеља из Санковића код Мионице, који је службовао у више места ваљевског краја.
Основну школу С. је учио у суседном селу Ђурђевцу, а Ратарску школу у Шапцу. По завршеном школовању вратио се у место рођења и наставио да обрађује породично имање. Радио је вредно и предано настојећи да у пракси што више примени стечена знања, унапреди пољопривредну производњу и економски ојача своје домаћинство.
Учествовао је у Првом светском рату храбро се борећи на Дрини, Церу, Јадру, Колубари и другим бојиштима. Почетком 1915. године био је тешко рањен и упућен на лечење и опоравак. У жељи да непријатељу не падне у руке још увек недовољно опорављен напустио је болницу, придружио се својој јединици и повлачио се преко Косова и Албаније.
Са Крфа је са својом јединицом упућен на Солунски фронт. На њему учествује у многим тешким и даноноћним борбама, показујући изузетну храброст, упорност, сналажљивост и смисао за командовање. Услед тога унапређен је у чин резервног пешадијског потпоручника и распоређен на дужност водног официра у чети. Био је у легендарном V пешадијском пуку, у чети мајора Михаила Маџаревића, троструког витеза Карађорђеве звезде са мачевима. У једном жестоком окршају храбро је погинуо. Како се није женио, није оставио ни потомства.
За осведочену храброст у овој али и више других акција добио је Орден Карађорђеве звезде са мачевима IV степена, више медаља и других признања.
Текст из књиге “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988:
Остоја је рођен у Шушеоцу, бившем Колубарском срезу Ваљевског округа. Завршио је ратарску школу у Шапцу. У рату 1915. године је рањен и лечен у болници. Неизлечен, по својој одлуци, напушта болницу и враћа се у своју јединицу с којом се повлачи преко Албаније. На солунском фронту је добио чин резервног пешадијског потпоручника и био на дужности водника у чети троструког витеза мајора Михајла Маџаревића у V пуку. При пробоју солунског фронта 1918. године погинуо је на Овчем пољу.
Ево како је Остојин командир чете мајор Маџаревић у свом делу „Кроз сјај и сенке рата“ описао борбу у којој је његов водник Остоја Стефановић погинуо:
ОФАНЗИВА 1918. ГОДИНЕ
„Пробој солунског фронта затече ме на Рововској коси. Са четом пређох Рововску косу почетком септембра 1918. године и наставих гоњење непријатеља кроз јужну Србију. Када пређох Црну реку наредише ми да појачам својом четом једну чету из 2. пука. Стигао сам на место у сумрак. Војници су били страшно уморни. На овом положају провели смо целу ту ноћ без борбе. Изјутра ми скренуше пажњу наши рањени војници, који су провели ноћ између наших и непријатељских ровова. Кренем напред и спасем их. Другу ноћ примакнем се са тромблонима на тридесетак метара од непријатељског рова. Бацих приличан број пушчаних бомби на њих и изврших са четом пробијање. Нашима дам знак ракетом да је непријатељ испред нашег пука протеран.
У даљем наступању имао сам један занимљив случај и на Овчем пољу. Село Татарли. Опет у први мрак, прешао сам бугарску заштитницу, тако да ми је ова остала иза леђа. Да би се пробила и продужила повлачење за својима, наишла је на стрељачки строј моје чете. Тама. Мислио сам да је то нека наша јединица. Били су на двадесет до тридесет корака.
– Ко је то оздо?.. — упитао сам.
Комешање. Нико ми не одговара.
Бацих две бомбе.
Бомбе!.. командовао сам.
Бугари се повукоше удесно и мало назад и сјурише јаругом ка другом батаљону мог пука. Поскакасмо и јурнусмо за њима. Погибе ми водник потпоручник Остоја Стефановић. Командира бугарског опколисмо. Око петнаест њихових војника је погинуло и заробљено. Остали успеше да се извуку. Опкољени поручник, који је командовао заштитницом, покушавао је да побегне. Један га од наших удари кундаком. Паде онесвешћен.
Према светлости једне наше ракете посматрао сам овај редак ратни призор. Војници нису смели да пуцају, јер је десетина била направила круг. Бугарин се диже. Задрма главом па јурну.
Предај се!..
Никако није хтео. Кундаци су летели ваздухом. Савладан је и ухваћен када је јурнуо на једну страну и почео да удара кундаком свог карабина. Везали су га и довели к мени. У помрчини нисам видео да је везан ни шта је по чину.
– Ко сте ви и одакле сте наишли на нас с леђа.
Бугарски поручник је ћутао. Ћутао је и изазивачки ме гледао.
– Наређујем вам да одговорите на питања!
Јурнуо је после упорног ћутања да испред мене побегне својима. Пресрео сам га и камом срушио… Тек тада је проговорио: „Утепај ме, братко!.. Убрзо је издахнуо.
Није то никакво чудо! Подаци његови су нам били потребни, а како би тек нама било да је умакао својима, а видео је колико нас има!
Прикупили смо се и ту ноћ провели као резерва. Сутрадан сам тек видео кога сам убио. Када смо отворили његову торбу за секције, наишли смо на фотографију неке наше девојке из Ниша. На полеђини је стајало: „Поручнику Димитријеву за спомен, на дан на нашата годидба“…
Један капетан из нашега пука, судски, познао је на фотографији своју вереницу. Била је још једна фотографија. Смејали смо се. У даљем наступању капетан судац посетио је у Нишу своју некадању љубав. Доцније, у Брчком, испричао ми је интересантан сусрет с бившом вереницом. Прекинули су за свагда. Иначе, из осталих докумената код бугарског официра, дошли смо до драгоцених података за наше даље гоњење непријатеља.“
