име: Драгутин – Стојко
презиме: Стевановић-Стојковић
име оца:
место: Кутлеж
општина: Лесковац
година рођења:
година смрти:
извор података: “Витези слободе” Милан Шантић, 1938, “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
УВЕК СПРЕМАН ЗА ЈУРИШ
По деди га зову Стојко, а право му је име Драгутин Стевановић-Стојковић. Стојко је бакалин у селу Кутлежу, недалеко од Лесковца, неписмен је и не зна тачно колико му је година. Мисли да није превалио педесет и другу, али дозвољава да је две три године и млађи.
Од јутра до мрака можете га наћи у његовој радњи, која је у исто време и кафана и бакалница, а нашла се, срећом, усред села, покрај друма који потсећа на широке банатске шорове. По устајалим барама испред радње читаве гомиле крупних гусака, а у сенци лиснатих храстова дахћу свиње, притиснуте летњом оморином.
Мален и дежмекаст, са папучама на босим ногама, у везеној кошуљи и старим војничким чакширама, Стојко стално трчкара по дућану, услужно сачекује муштерије, смешка се и показује своје здраве и као снег беле зубе. Очи су му плаве и безазлене, а обрве и бркови жути као свила на недозрелим кукурузима. Стојко је толико срдачан и предусретљив, да понекад човека и замара тиме. Труди се да осетите његову наклоност. Истина, муштерије му у том помало сметају, јер сваког часа долазе и прекидају га, Пазар се врши за трампу: неко за пиле, неко за јаје, неко за џак кукуруза купи шећера, кафе или гаса. Пара је ретка и брзо клизи из руке.
А Стојко трчкара и услужно шапуће:
– Ево, чекни роде, сад ћу ја…
У радњу је ушао један босоног малишан и за два јајета купио тамјана јер “за тај дан нана се заветовала, па хоће да окади кућу”. Испод свежњева конопље и суве лике, трговац је извукао кесицу са тамјаном и дао малишану два-три грумена у руку.
Стојко је некада био велики јунак. Родној земљи он се поштено одужио и право би било да се сад одмори. Али живот има своје законе, а судбина није сваком добра мајка. Зато он и данас мора да се бори са љутим непријатељем, који се зове сиротиња.
Уочи светог Аранђела, кад су са сеоске цркве зазвонила звона, заједно са старијим братом отишао је у Ниш, у своју команду. Обојица су били ислужени војници и ратна вештина није им била непозната. Убрзо после тога навукли су униформе, добили пушке и кренули за Младеновац, а одатле на Цер. Тамо су стигли у подне. Било је лето и врело сунце замарало их више од дугих маршева и напора. Брат и Стојко били су у истој десетини. Они не знају тачно ко су им били команданти и командири, али се сећају Божидара Урошевића, Војислава Катанића из Ужица и команданта пука Димитрија Милића, који је погинуо пред њихових очима.
– Кад смо кренули на Цер, – присећао се Стојко, – нисмо одмах могли да пронађемо непријатеља, па смо једне ноћи између себе направили гужву. Али после смо га пронашли. Битка је почела пре него што је забелела зора.
– Ама, чекни де, Стојко, ја ћу да причам, – упада у реч његов старији брат, мрк и озбиљан сељак, притиснут тешком сиротињом и бригама. – Чекни, брате, ти прескачеш што је најглавније. Заборавио си да кажеш како је прво почела артиљерија. Тада је Чађевић командовао топовима. Таквог официра и јунака никад нисам видео. Силан човек. Аустриска артиљерија није нам дала ока да отворимо. Засипају нас, бију, руше дрво и камен. Онда је дошао Чађевић па дуго нешто посматрао. По изласку сунца, некако, наместио је топове.
– Даљина та и та, командовао је Чађевић, – пали разорном.
Прве су мало подбациле, а он је онда продужио даљину и нашао центар непријатељски. Погодио их посред срца. А онда, сећам се, само је довикнуо:
– Брза паљба.
– Јес, јес, право кажеш, тако је било…
– Чађевић је направио читав лом. Све испретурао. На једној ледини разбио је преко двадесет њихових топова. У оној несрећи ја не знам колико их је било, али мени се чинило да су Аустријанци за сваким грмом имали по један топ, јер су нас страшно засипали гранатама. Чађевић их је био све до подне, а онда смо ми пешаци кренули напред. Плави се дали у бекство, да вас Бог сачува. Све су падали један преко другога. Јуриш смо вршили три пута. Сав је Цер био покривен лешевима, чини ми се да је свака травка тамо заливена војничком крвљу. То знају само они, који су тамо били.
Борба за борбом, јуриш за јуришом, па смо их претерали преко Дрине. Били смо ради да очувамо границу, али, на жалост, то нам није пошло за руком. Кроз неко време они су довели велику силу и ударили на нас. Ми смо онда отступили на село Будимирце, па онда до Липолиста. Једнога јутра, тамо код Липолиста, дошао је водник па питао ко ће да иде у патролу. Стојко се први истрчао. Мени није било право, јер сам се бојао да не погине. Знаш, брат је брат, па ми жао.
– Ја ћу, господине потпоручниче, – јавио се Стојко.
– Само пазите да вас не ухвате.
– Ништа не брините. Ја ћу сам, па иако се не вратим, нека је о моју главу. Бацићу им неколико бомби, па било шта било.
– Добро, Стојко, иди, кад хоћеш…
И мој ти Стојко лепо остави пушку, узе две три бомбе, и сам самцијат оде у Липолист. Поздравили смо се, јер сам мислио да се никад више неће вратити. Био је дан, а аустриски ровови ни двеста метара од нас. Мени се савила туга око срца, јер видим, брат ми оде у смрт. Водник му опет рече:
– Стојко, пази. Не шаљем те да погинеш, него да извидиш непријатеље и да се вратиш. Немој улудо да изгубиш главу.
– Ама, шта вам је, људи, о каквој погибији слутите. Само немојте ниско пуцати, да ме ваш куршум не би погодио, а са Швабом ћу лако.
И оде. Срећом, трава је била висока. Пузао је кроз траву и нису га приметили. Ми смо из нашег рова пратили сваки његов покрет. По трави је остајао траг како је пузао. Привукао им се сасвим близу, готово на три метра. Гледамо га ми, а он, као змија, подигао главу, па провирује. Причао нам је после како су ровови били пуни. Лепо их човек видео, а они као слепи нису га упоште опазили. Ми одовуда пуцали да забашуримо. Све је пиштало. А Швабе су могле и каменом да га убију, а не из пушке. Ми смо јасно видели када је тукнуо бомбу о бомбу и бацио у ров. Они се тамо запрепастили. Леле, настаде јаук и урликање, као кад вуци гладни завијају по шумама. Ми смо сипали ватру све више и више. Ја сам само пратио шта ради Стојко. Лакнуло ми је кад сам видео како се враћа. Опет кроз траву, ударио у десно и допузао до нас. Кажем вам, верао се као змија. После му ђаво опет није дао мира, него две бомбе однео на лево крило и опет бацио у ровове.
Али није ни Шваба толико луд. Осули они ватру ниско, па је куршум стригао траву као најоштрија коса. Кад Стојко допуза, на десној нози није му било цокуле. Метак га погодио у табан и све му раскрвавио. Један мој друг, неки Гањић из Дреновца, био повирио, несрећник из рова, да види шта је са Стојком. Није се честито ни подигао, кад распали куршум и погоди га посред груди. Шта ћеш, судбина је. Ја сам цело време гледао Стојка, и мене ниједан није ни окрзнуо. А он, сиромах, само што помоли главу.
Ту смо се борили све док није пао мрак. И командир нам је био рањен, зваше се Војислав, али презиме му, богами, не знам.
Ја сам Стојку превио рану и, хвала Богу, није морао да иде у превијалиште, Али, после са њим било триста чуда. Увек се истицао и ишао на најопаснија места. При повлачењу једна граната потпуно га разбила. Није рањен, него контузован, а то ти је још теже. Био потпуно изгубио слух, и срце му попустило. Мислио сам да се неће жив извући, али, ето, и то је преболео. Лечила га једна Рускиња, докторка.
Кажем вам, више сам муке видео са Стојком, јер сам једнако морао да га чувам и одвраћам да не иде у смрт. Али, он, што оно кажу, смрт је са свећом тражио. После смо се тукли са Бугарима, крвавили тамо око Велеса, гладни се пребацивали, смрзавали се по планинама. Нашем страдању краја није било. А поврх свега тога ја сам морао да чувам Стојка, јер је увек био на своју руку.
– Море, шта си ти морао мене да чуваш… Зар се не сећаш кад сам те кроз Албанију на кркачи носио. Остао би у снегу да ти мене није било. Он изнемогао, глад и студен сасвим га сломили, а ја сам се још држао. Пао поред стазе, завалио се у снег, па ‘оће да издахне. Брат ми је, како да га оставим. И ја навали на ову несрећну кркачу, па носи све док нисам и сам пао. Ћути, ћути. Чували смо ми један другога.
– Па зашто смо браћа?…
– Па зато да чувамо један другога, али ово испало да си само ти мене чувао, а ја био као нека пустаија. Јок, вратио сам ја теби дуг у Албанији.
Стојков брат наставио је причу:
– Прешли смо на Крф, ту се мало одморили, па после хајде у Солун. Најтеже је било тамо на Кајмакчалану. Скочивир, Врбен, па Доброве. Тамо је било седам редова исплетених жицом. Стојко је опет ишао у патроле, секао жице, бацао бомбе, крвавио се… Мене је страх живог сатро. Сваког дана чекао сам да погине.
А на Црној Реци ранили су га из митраљеза. Ми смо добили наређење да пређемо Црну Реку. Била је ноћ, најстрашнија ноћ у мом ратовању, а седам пуних година ја сам ратовао. Држали смо један другога за шињел и нисмо смели да проговоримо. Само пипнеш војника, па шапатом питаш:
– Који си ти пук?
– Ја Први. А ти?
– Ви ћете да идете десно, – шапну нама онај из Првог пука.
Заиста, ми смо ударили у десно. Била студен, све се мрзне. Шињели се од леда скорели на нама, па се све ломе. Наша чета извукла се до једне цркве. Ту смо седели цео дан, а предвече смо пошли преко реке. Стојко опет први. Ђаво му никад није дао мира. Бугарски положаји добро су се видели. На објавници је шетао њихов војник. Стојко загазио у воду па из једног врбака пуцао на њега. Оборио га.
Те ноћи мислио сам да је дошао крај свету. Руке се смрзле, па не можеш пушку да држиш. Прибили смо се један уз другога, и тако пробдели ноћ. Освануло оловно и ледено јутро. Ветар звижди око ушију, и продире у кости. Бугари нас приметили. Однекуд распали тешка граната и паде посред воде. Пљусну вода са обе стране, па онда се направи читав вир на оном месту где је ударила граната.
Ми смо убрзо добили наређење да вршимо напад.
– Како мислите да их нападнемо, господине поручниче? – питао је Стојко.
– Један по један пребацићемо се до оног заклона, па онда да навалимо.
– Боље да одмах навалимо, – опет ће Стојко. – Да их изненадимо, јер једног по једног хватаће на нишан, а овако ћемо их збунити…
– Изгинуће људи…
– Па неко мора да погине, господине поручниче. Ево ја ћу први, па шта нам Бог да.
И командир је усвојио Стојков предлог. Али док су се наши договарали један метак звекну шумара Владичка посред уха. Отцепи му шкољку.
Стојко је први потрчао. Један Бугарин је викао:
– Ви сте опкољени, предајте се!
– Ура! Ура! Напред, браћо! – Стојко је трчао и довикивао.
Војници јурнули за њим. Као да их ветар носи. Наши засули бомбама. До малочас сви су се мрзнули и цвокотали зубима од студени, а сада наједном јурнули су као дивови. Стојко је, као лудак, трчао по бугарском рову, сипао бомбе, ударао кундаком, убијао…
– Јест, вала, тако је било, – упада Стојко. Жао ми само што убих оног професора. Склопио лепо човек руке преда ме па ме моли:
– Немој, братко, ја сам професор. Ни пушке немам, а синоћ сам дошао из Софије.
– Лепо ме човек молио, али ја сам га опет убио. Жао ми га је и данас као брата рођеног. Али сад ћу вам причати због чега сам то учинио. Стојао је он крај једног митраљеза, и ја сам га видео како окреће цев на наше војнике. Мислио сам да хоће да ме превари. Можда нисам ни погрешио, јер ко може у рату веровати непријатељском војнику. Нека ми Бог опрости, али убио сам га.
– Ту смо заробили око три стотине Бугара, а наша чета није имала више од сто двадесет војника. Стојко је онда узјахао на онај њихов митраљез…
– Та, та, та!… – само шиша митраљез.
Река није могла да носи лешеве, а вода се црвенела од крви. Кад смо Бугаре претерали преко Црне Реке, почела је да бије њихова артиљерија тешким гранатама. Ми смо потрчали горе. Побили нам они војску на десном крилу. Стојко је опет тамо јурио и на нож се био. Ранили су га у ногу и тек предвече донели у чету. Тамо су остала читава брда лешева. Падали су и наши и Бугари, броја се не зна.
Ујутру су Стојка однели у Солун, па га отуда послали у Француску.
Остао је тамо свега два месеца, а после се поново вратио у Солун и тамо му је покојни Краљ Александар лично предао Карађорђеву звезду и дао му нешто пара.
– Јест, вала, сам покојни Краљ прикачио ми је на груди, – каже Стојко. – И руковао се са мном, и потапшао ме по рамену, и казао ми:
– Ево ти, јуначе, а Бог ће дати па ћемо се скоро вратити у нашу Србију.
– А шта је с тобом, Стојко, после било?
– Опет на положај. После сам отишао у јуришни одред. Учили смо како се бацају бомбе и како се секу жице. Ми бомбаши увек смо ишли напред и правили триста чуда. Ишли смо из борбе у борбу и, право да ти кажем, није нам било тешко. Знаш, после смо имали хлеба и муниције, јер су нам Французи свега дали. А у рату је то главно. Ако имаш хлеба и муниције није тешко ратовати, јер човек једном мре, па о томе много и не мисли.
– Када си се вратио кући?
Било је око подне. Нашао сам оца и мајку, а жена ми умрла. И брата Милана убили су нам Бугари. Осветио сам га поштено, Бог да му душу прости. Овај мој брат, Димитрије, стигао је неколико дана пре мене. Пред пробој фронта раздвојили смо се, а дотле смо били све у истој десетини. Код куће настаде плач, целивање, а стање било много сиротно. Нас три брата, а свега три хектара земље.
Мајка је плакала и говорила:
– Синко, четири године прошле су откако сте отишли, а ја нисам плакала за вама. Срце ми се стегло, па пустите сад да се исплачем.
– А како сада живиш, Стојко?
Сиротно, од дана до дана. Ја још и претурам некако са овом радњом, али Димитрије баш никако. Ето га, бос је…
Текст из књиге “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988:
Драгутин је родом из Кутлежа код Лесковца.
За Лесковчане се никада не зна како му је право име и презиме. То знам отуда јер сам имао школског друга Ацу Симоновића, који је најмлађи од пет Симоновића, а родом су из Миланова код Лесковца. Најстарији брат Тоза био је одређен да буде пољопривредник а следећи Милош упућен је у школу. Када је пошао у школу пошао је поред старијег Тозе који је чувао говеда. Када је сазнао да Милош иде у школу, ударио му је неколико шамара, оставио га код говеда, узео његову торбу и пријавио се учитељу. Када га је учитаљ упитао како се зове, одговорио је Тоза. Е, добро рекао је учитељ, ти си Светозар, а какво ти је презиме? Тоза није знао шта га учитељ пита, па је учитељ даље наставио са питањима.
– Како ти се зове отац?
– Спаса.
– А деда, питао је учитељ?
– Таса, одговорио је Тоза.
– Е, ти си Тасић, завршио је учитељ.
Под тим презименом је Тоза завршио основну школу и опанчарски занат а под тим презименом је и војску служио. Презиме је променио тек пред смрт, јер је он био једини Симоновић са презименом Тасић, а сва његова бројна деца, презивали су се Симоновићи.
Тако је и наш витез, Драгутин по деди прозван Стајко а право име му је Драгутин Стевановић-Стајковић.
Драгутин је прошао сва бојна поља од Куманова 1912. године до завршетка првог светског рата и остао неписмен. Као такав је у своме месту водио бакалску радњу, која је уједно била и кафана. Додуше и није му била писменост много потребна за његову трговачку радњу, јер он готово и није продавао за новац него се плаћало сеоским производима путем трампе.
Стајко је у рат 1914. године пошао са старијим братом. Тукли су се на Церу са Швабама и прогнали их из Србије. То није дуго потрајало, па је Стајко на Липолисту почео да ствара подвиге убацујући бомбе у непријатељске ровове. Јесу га том приликом ошинули по табану, али је Стајко рану брзо залечио и поново наставио по старом. Немирни Стајко је задавао велике муке старијем брату, који је страховао да ће Стајко погинути, јер се стално истрчавао. Стајко му је ту пажњу узвратио носећи га болесног преко Албаније.
Поново је Стајко на Црној реци чинио чуда од јунаштва, када је теже рањен у ногу. Послат је на лечење у Француску. Тамо је остао само два месеца и када се вратио , за подвиг на Црној реци добио је Карађорђеву звезду са мачевима. То га је још више осоколило па се пријавио да га укључе у Јуришну јединицу.
Када се рат завршио, трговац из Кутлежа Стајко-Драгутин Стевановић-Стајковић, једва је састављао крај са крајем.
Колико је дуго Стајко живео није познато али се зна да је жив дочекао други светски рат.
