име: Миливоје Брка
презиме: Стојановић
име оца:
место: Пожаревац
општина: Пожаревац
година рођења: 1873.
година смрти: 1914.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
,,Гвоздени” Други пешадијски пук “Kњаз Mихајло” и један од његових команданата пуковник Миливоје Стојановић
Поред најистакнутијих појединаца Карађорђеву звезду са мачевима добили су и поједини колективи (Штабови и пукови) те се у литератури јављају изрази “појединачна” и “колективна” одликовања. Одликовани пукови су сва одличја која су као колективи добили носили на пуковским заставама.
Колико је Карађорђевих звезда са мачевима добио „Гвоздени пук” није још утврђено. Пронађени су ужази да је одликован орденом Карађорђеве звезде са мачевима четвртог и трећег реда. У 1912. години “Гвоздени пук“ је на застави већ имао Таковски крст са мачевима. Његов дугогодишњи командант потпуковник Стева Миловановић тешка срца је пред први балкански рат 1912. године предао свој пук потпуковнику Владимиру Ристићу иако је отишао на већи положај команданта Самосталне моравске бригаде првог позива.
Службени назив овога пука је Други пешадијски пук “Књаз Михајло”. Незванични назив “Гвоздени” стекао је у крвавим бојевима 1912. и 1913. године. Његов званични назив није никада био промењен иако је од 1913. године познатији као ,,Гвоздени”. Такав назив имао је само овај пук у српској војсци.
Ево како је дошло до поновиог крштења Другог пука, иако није утврђено ко му је био кум. Раније је речено да је на десном крилу Прве армије у кумановској бици била Моравска дивизија првог позива Илије Гојковића и да је на том сектору пробијен турски фронт. Тај пробој је извршио Други пук. То се поновило и на Брегалници 1913. године, где је Други пук добио, поред званичног, и незванично име Гвоздени. Рекосмо да је споран само кум. Једни кажу да је на питање ђенерала Боже ко проби фронт на Брегалници, одговорено “Опет Гвоздени”. Други, пак, тврде да су то исто питање поставили Бугари и добили исти одговор. Било да је овако или онако, Други пешадијеки пук на Брегалници доби још једно име.
Српски пукови су формирани по територијалном принципу. Тако су у састав “Гвозденог пука” ушли горштаци до 27 године из бившег Топличког округа, махом досељеници из Црне Горе и Херцеговине. Седиште пука је било у Нишу а мобилизацијско место у Прокупљу.
После пробоја солунског фронта и коначног ослобођења и уједињења, “Гвоздени пук” је по жељи старога краља Петра из Ниша премештеи у Београд и проглашен гардијским. Сада овај пук задржа и досадашње називе и званично се зове Гардијски други гвоздени пук “Књаз Михајло”.
За службени стан команданта овога пука одређена је зграда у Калемегданској тврђави у којој је данас Музеј лова и шумарства, иако би било доличније да то буде музеј Гвозденог пука. Војни музеј у Београду не поседује заставу Гвозденог пука иако се зна да ниједна застава српских пукова није заробљена. Где је ова застава поуздано се не зна. Међутим, зна се да је старом краљу последња жеља била да се његов ковчег прекрије заставом Гвозденог пука. Тешко је претпоставити да се неко усудио да ту заставу скине пре спуштања ковчега у гробницу. Пред олтаром и абвоном цркве Светог Ђорђа на Опленцу, налазе се само два гроба – родоначедника династије Карађорђевића вожда Карађорђа и ктитора Маузолеја династије Карађорђевића на Опленцу Петра Првог, а остали гробови су у Крипти испод цркве Маузолеја. Према томе, најреалнија би претпоставка била, да тајну где се налази застава Гвозденог пука крије гроб старог краља Петра Првог.
Захтев суверена Србије Петра Првог да на своме ковчегу, на свом последњем путовању и врло вероватно у своме гробу, има заставу Гвозденог пука, свакако је највише признање овом пуку, без обзира на то колико је и којих одличја имао на својој заетави.
Овај пук је имао и још нешто што код других пукова није било. Имао је две жене, два чувена витеза Карађорђеве звезде са мачевима – српску Орлеанку Милунку Савић и познату Шкотланђанку Флору Сандерсен, која је уједно била и једина жена официр српске војске.
Гвоздени пук је имао десетина у којима је сваки војник носио Карађорђеву звезду са мачевима. У малом селу Тулару у Јабланичком срезу са својим засеоцима из ратова од 1912. до 1918. донете су 23 Карађорђеве звезде са мачевима.
Миливоје Стојановић
Високе војне старешине водиде су рачуна да према вредности пука одреде и одговарајућег команданта. За ову прилику издвајамо пуковника Миливоја Стојановића, родом из Пожаревца, који је, предводећи Гвоздени пук, погинуо на лазаревачким положајима у колубарској бици 1914. године.
Песма Милосава Јелића певала се од Колубаре све до 1941. године у батаљонима Гвозденога пука:
,,Поћорече, цареви већиле,
Душа ми је од Косова стара,
Тешко срце у горскога вука,
Командант сам Гвозденога пука,
Не бојим се цара ни ћесара.”
Ову песму Јелић је посветио пуковнику Миливоју Стојановићу.
Позната је мелодија и текст марш на Дрину, не само код нас него и у читавом свету. Међутим, мало је познато да је Бинички марш на Дрину посветио команданту Гвозденога пука, пуковнику Миливоју Стојановићу.
Гвоздени пук је са Моравском дивизијом првог позива мењао армије:
1912. године био је у Првој армији престолонаследника Александра,
1913. године био је у Трећој армији ђенерала Боже Јанковића,
1914. године био је у Другој армији ђенерала Степе Степановића, где је Моравска дивизија са комбинованом дивизијом сачињавала Церску ударну групу, за коју битку је командант Друге армије Степа добио чин војводе. Те исте године у колубарској бици био је на Лазаревачким положајима где је изгубио свога команданта Стојановића, а потом упућен у састав своје дивизије према Космају у помоћ одбрани Београда ђенерала Михајла Живковића.
Године 1915. обе Моравске дивизије послате су у помоћ Трупама нових области да би се с њима пробиле преко Скопља и спојиле са савезницима. Са трупама нових области Гвоздени пук је прешао Албанију 1915-1916. године, и 1916. године на Солунском фронту и до краја рата био је поново у Првој армији војводе Живојина Мишића, а у пробоју фронта војводе Петра Бојовића.
Године 1916. за време Прве савезничке офанзиве, Прва армија је требала да деташира један пук код 122. француске Колонијалне дивизије. Војвода Мишић је вероватно, са намером да још једном покаже савезницнма како Срби ратују, 122. Колонијадној дивизији послао Гвоздени пук.
У рововској војни од 1916-1918. године, углавном од бораца Гвозденог пука формирана је Моравска јуришна чета, која је додељена Охридском одреду за диверзантске акције на фронту и у позадини непријатељских положаја.
Године 1918. у освајању Ниша у саставу Моравске дивизије Гвоздени пук је одиграо значајну улогу. Тада, када је Франше д’Епере поручио начелнику штаба Врховне команде Војводи Мишићу: “Ни корака напред! Српска Прва армија срља у пропаст”. Пошто је стари с новоименованим војводом Бојовићем извршио кратку консултацију, Мишић је Бојовићу заповедио исто оно што је 1914. на Колубари заповедио Кајафи: “Терај!”. Његова нова девиза коју је прихватио врховни командант била је: “У смрт, само не стајати!”
Гвозденн пук је започео војевање 1912. године, а први преживели његови борци вратили су се својим породицама тек 1919. године. Многе од њих родбина није препознала.
Гвоздени пук није био познат само код Срба, њега су добро познавали и непријатељи. Многе наше јединице на разне начине, довикивањем или дошаптавањем, али тако да то непријатељски војници чују стављали су до знања да се испред њих налази “Гвоздени пук”. Један стари ратник у недавно објављеној књизи прича да је био у “Гвозденом пуку” иако сасвим јасно истиче да је из познатог ХI пука ,,Карађорђе” Шумадијске дивизије првог позива. Он не жели никога да обмане, него је тако убеђен, да један елитни пук као што је био ХI мора бити Гвоздени, и да је баш то тај чувени ,,Гвоздени пук”.
О ,,Гвозденом пуку” би се могло данима причати и то све у суперлативу. Читалац ће се можда запитати кад чује или прочита: имао је овога или оног највише – па да ли је имао нечега најмање. Имао је и то. Имао је и најмање умрлих војника на Виду. Уписана су двојица из Другог пука, али није назначено првог или другог позива. Као што је напред речено, то су били горштаци који су могли поднети глад, купити или отети ако затреба да се нешто поједе. Један ратник у књизи ,,Кроз Албанију 1915-1916.” прича да је видео један батаљон Гвозденог пука који је ушао у Скадар под пуном ратном спремом као да сада излази из касарне.
Армијски ђенерал Јован М. Наумовић, као пуковник у Цељу је 1923. године написао књигу “Са Гвозденим другим пешадијским пуком “Књаза Михајла” у 1912″.
Наумовић је у тој 1912. години командовао Другим батаљоном “Гвозденог пука“. Детаљно је описао развој догађаја од дана мобилизације до свршетка првог балканског рата уносећи у књигу сваког погинулог војника, подофицира и официра.
Није ми познато, да ли нека данашња војна јединица негује традиције било ког од прослављених српских или добровољачких пукова у српској војсци.
