име: Ранко
презиме: Стојановић
име оца:
место: Богдање
општина: Трстеник
година рођења:
година смрти:
извор података: “Витези слободе” Милан Шантић, 1938, “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
ПОДНАРЕДНИК РАНКО
Да, то је било после оног несрећног прелаза Саве на Чеврнтији. Кратко време борба се била утишала, а онда је требало да се испита терен код села Пећинаца и види да ли тамо има непријатеља. Командир треће чете Деветнаестог пешадиског пука приђе својим војницима.
– Поднаредниче Стојановићу! – казао је он отсечно.
– Изволте, господине капетане? – одговорио је висок и коштуњав поднаредник и издвојио се из свог друштва.
– Узми три војника и иди у оно село да испиташ има ли непријатеља.
– Разумем!
Било је око два часа после подне. Дан тежак и спаран како може бити само у равници. Нека оловна оморина пала по људима, па се једва крећу. Патрола поднаредника Стојановића отишла је у правцу села. Пред њих је изишла једна група сељака. Били све Срби и пред њима један свештеник у камилавци. Стојановић му је пришао и пољубио га у руку, а он га прекрстио, благословио и целивао у чело.
– Оче, има ли овде Аустријанаца?
– Синко мој драги, овде их нема, али има доле на прузи која води за Руму.
Стојановић није смео да се задржава. Одмах се увукао у сеоско гробље испред села и послао командиру извештај. Чета је остала доле у једном врбаку поред Саве. Цело после подне Стојановић се са својим друговима скривао иза крстача и споменика. Предвече некако дошла су им у помоћ два митраљеза. Убрзо затим дотрчао је и ордонанс.
– Командир наређује, поднаредниче, да се и преко ноћи задржите у гробљу. Останите на претстражи.
– Добро, али кажи командиру да смо ми овде ни на небу ни на земљи.
– Он је наредио да останете по сваку цену.
– Ех, мајку му, зар увек нас четворица морамо да извлачимо кестење… љутио се Крагујевчанин Остоја, кога је Стојановић увек водио собом у патролу.
– Море, гледај посла, ни њима доле није ништа мекше. Ни за њих се не спремају прасићи.
Плаве униформе почеле су да се појављују дуж пруге.
– Слушајте, другари, – наставио је поднаредник. – За нас пешаке причају да смо храбри људи. Немојте да ми побијемо то веровање. Нико да ми се не буни. Имамо два митраљеза, а то је доста.
Поднаредник је хтео још да говори, али друмом, који је водио право ка гробљу, указала се непријатељска патрола. Плави су се примицали на велосипедима. Њих четворица. Долазили су из суседног села.
– Пст! Нико да не мрдне! Ти, Остоја, потрчи доле испод гробља, па их сачекај. Дигни бомбу пред њих. Кад наиђу, ми ћемо одовуд, па су готови.
И заиста, без по муке они су ухватили целу патролу. Нико није ни покушао да се брани. Сјахали су лепо са својих велосипеда, бацили оружје са себе и предали се. Мирни као јагањци. Крагујевчанин Остоја спровео их је у чету, па се опет вратио.
Али ово је тек почетак, Онај строј поред пруге све више се оцртавао и примицао. У сам сутон испели су се на насип и хтели да крену ка Сави. Али тада је из гробља заклокотао митраљез и поваљао плаве униформе по насипу. Били су запрепашћени. Нико није очекивао да су Срби дошли до гробља. Поднаредник Стојановић тако је вешто командовао и правио распоред са људима, да је плавима морало изгледати као да се у гробљу налази најмање цела једна чета. Разуме се, није остало само на овом. Плави су се, у току ноћи, четири пута прибирали и четири пута покушавали напад на гробље. Али пре зоре били су и по четврти пут одбијени. У освит дана насип се црнио од лешева. Човеку изгледа просто невероватно да шака војника може направити овакво чудо и нанети непријатељу оволике губитке.
Убрзо је стигло од командира наређење да се Стојановић повуче. А после два дана требало је да се наши поново пребаце преко Саве и дохвате србијанске обале. Стојановић је сада био у заштитници. Тога дана киша је немилосрдно лила. Са својим друговима он је последњи прешао преко моста. С друге стране стојао је један официр у пелерини. То је био командант батаљона.
– Стојановићу, је си ли дошао? Је си ли превео целу патролу?
– Јесам. Било нас је десет и сви смо на броју.
– Има ли тамо још кога од наших?
– Мислим да нема. ..
Командант батаљона викнуо је пионирима:
– Дижи мост!
Снажне руке вештих пионира за неколико часака расклопиле су мост и понтоне привукли ка обали. Цео овај посао киша је много ометала. Али тек што је мост био растурен, на другој обали указала се једна наша коњичка патрола. Нико није знао откуда су се они појавили. Дошли су иза пруге. Када је видео да је мост дигнут, вођа патроле почео је да псује из свег гласа.
Затим је претећи подигао руку и узвикнуо:
– Оставили сте нас да изгинемо као стока!
– Чекај, не вичи! – говорио му је командант батаљона.
– Сад ћемо вас превести. Хајде, Стојановићу, са двојицом пионира на понтон па их превези.
И понтон је пошао преко мутне реке, праћен све бешњим псовкама вође заостале патроле. Све се ипак добро свршило. Војници су скочили у понтон, а коње везали и пребацили за собом.
– Оно си ти псовао, Циго? – питао је официр у пелерини коњичког поднаредника, који је био до коже мокар, тако да се све вода цедила са његовог шињела. Био је црномањаст, са густим и мрким брковима и обрвама, па је у истину личио на неког Циганина. Зато су га и звали Цигом.
– Јесам, господине потпуковниче, – одговорио је он сада спокојно. – Ево вас, ево мене, а ево и карабина. Псовао сам и грдио зато што сте нас оставили. Судите ми!
– Де, де, Циго, немој да изиграваш. Него бежи право у своју јединицу.
Сутрадан трупе су се усиљеним маршем повукле ка Ваљеву. Борбе су се ређале из дана у дан. Поднаредник Ранко Стојановић увек је био у првој борбеној линији.
Дошло је повлачење. Разбијена војска узмицала је у нереду, остављајући опустошену земљу. У општој пометњи јединице су се измешале и војници више нису знали ко припада којој чети и батаљону. Ранко Стојановић сада је био водник у Тринаестом пешадиском пуку. Једне вечери у селу Ћукусу са дванаест војника поднаредник Стојановић био је у претстражи на једном ћувику.
– Ако ми будемо отступали, – казао му је командант те вечери, – обавестићу те па и ви крените за нама. Ако отступање буде по дану, пази, па се сам повлачи.
Али отступило се по ноћи. На поднаредника Стојановића, који је дошао из друге јединице, нико није ни мислио. На голом ћувику он је остао сам. Његових дванаест људи киша и снег шибали су и засипали целе ноћи. А када се бесконачна ноћ почела да диже са сивих албанских планина, на њих је навалила једна арнаутска хорда од преко осамдесет пушака. Малаксали људи борили се као дивови. Али не дуго. Нестало им муниције и они су беспомоћно стојали сада на оном ћувику, гледајући како их Арнаути опкољавају са свих страна.
– Ми смо заробљени! – казао је Стојановић очајно својим друговима.
– Да се предамо? – добацио је један редов.
– Свеједно, све ће нас поклати…
Видећи да је њихов плен сигуран, Арнаути су у свом дивљем бесу заурликали и стегли ланац око њих. Излаза није било. Помоћи ниоткуд. Снежне пахуљице засипале су их све гушће, а хладан ветар звиждао је и пробијао прокисле и малаксале људе. Као да је и само небо хтело да им учини последње тренутке још тежим.
Арнаути их свукли до голе коже, отели им оружје. Њихова дотрајала одећа још увек је била боља од исцепаних арнаутских пеленгаћа. Арнаути су навукли њихове чакшире и копоране, а дали им своје рите. Све су им одузели осим шајкача, јер ниједан Арнаутин није хтео да збаци с главе своје бело кече.
Овако јадне и изнемогле одвели су их у једно планинско село и затворили у неку кошару. Кратак јесењи дан брзо је прошао и мрак опет завладао непроходним планинама. У кошари их чувао један млад Арнаутин. Уморан, и он је брзо заспао. А онда је поднаредник Стојановић гурнуо свог друга каплара Радовановића и тихо шапнуо:
– Слушај, Вуксане, ајде да бежимо. Сутра ће све да нас побију…
– Ајде… Него да убијемо ово Арнауче?
– Јок, брате. Да се лагано извучемо, па што нам Бог да.
Речено и учињено. Из кошаре се први извукао поднаредник Ранко, а за њим сви остали. Кренули су у ноћ у бескрајне снежне планине, у неизвесност, у смрт. Ниједног часа ни санка ни починка. Пели су се високо у планине, спуштали у јаруге, тражили стазе, лутали.
Сутрадан наишли су на нову групу Арнаута. Хтели да их одмах поубијају. Срећом, нашао се неки старац међу њима, па није дао.
После тога чак су им показали и пут и они су се пребацили у Грчку. У Лерину су их наши прихватили. Ова чета бескућника додељена је комбинованој Југословенској дивизији у Попову. Али поднаредник Ранко није тамо дуго остао. На Солунском фронту пребачен је у другу јединицу, и ево га сада код села Горничева у митраљеском одељењу.
Борба је почела чим су изишли на положај. Поднаредник Ранко и сада је био први на послу. Тукао је из митраљеза једну брдску батерију, која није била удаљена више од хиљаду и пет стотина метара. Али баш у часу када је мислио да је сатро целу послугу око непријатељских топова, зафијука једна граната изнад њихових глава.
Трес!
Као да се провали цело брдо и као да лава прокуља из утробе земље. Облак густог дима обави све унаоколо, а митраљеско гнездо намах нестаде и збриса се. Читаве гомиле земље, подигоше се у висину па засуше сав простор унаоколо. Нишанџију целог разнесе. Преполовило га као да је од стакла. Сиромах, није имао кад ни да јаукне. То је био каплар Богдан Павловић.
О длаци је остао и Ранков живот. И он је био одбачен на неколико корака од уништеног митраљеског гнезда. Он управо није ни знао шта се догађа. Освестио се тек у болници.
– Ама где сам ја ово, људи? – питао је он болеснике око себе.
– Како, бре, где си? – смејао му се један рањеник из суседног кревета, коме су пре неколико дана отсекли десну руку из рамена. – Лежиш ту од јуче, а не знаш где си. Контузовало те. Није ти ништа. Мени, ево, руку отсекли, па опет ништа. Нема, бато, шале у рату. Захвали Богу што си жив.
Поднаредник Ранко Стојановић остао је још четири дана у болници, а онда се опет вратио у јединицу. Двадесет и четири сата доцније наши су наступали ка Горничеву. Артиљерија била уништила бугарске ровове. Кад су изишли на положаје учитељ Михајло, који је сада био командир Стојановићеве чете, пита га:
– Где мислиш, Ранко?
– Господине капетане, ја ћу овде под ову крушку, у хладовину. Опасна је врућина, а ако ме погоди нека ме бар у хладу убије.
С леве стране били су неки виногради и стрељачки строј кретао се преко њих. Видело се како војници скачу од чокота до чокота. А Ранко је почео да намешта свој митраљез под крушком испред које се пружала нека сеоска пољана. Могао је тако да туче на све стране. Али таман што је спремио митраљез, његов нишанџија се сруши испод крушке. Од умора и несанице човек пао у несвест.
– Однесите га ту позади и дајте му мало воде, – казао је Ранко. Ја ћу да нишаним.
– Ура! Ура! – наједном заурлаше Бугари из неког мртвог угла. Нико их није очекивао. Нису били далеко ни триста корака.
– Ура! Ура! – одјекивало је све громогласније.
– Их, што ћемо глупо изгинути, као нико наш, – викао је Ранко. – Пуни, капларе, да се одржимо!
Наши пешаци полегоше иза чокота и отворише брзу паљбу.
Неко са стране довикну:
– Стојановићу, мајку ти глупаву, бежи одатле!
– Јок, капларе, лези ту иза штита и само пуни. Бацај мени муницију!
И митраљез заклокота. Поче да пара и коси све испред себе. Стојановић је мирно седео иза штита и управљач возао с лева на десно и с десна на лево. Челична цев сва се била усијала. Бугари су у скоковима прилазили и покушавали да бомбама униште митраљез. Али срећа их ни у једном часу није послужила. Они који су промакли зрнима из митраљеза, падали су од пушчане ватре наших пешака. У правилима службе стоји написано да се вода у митраљезу често мења. Да, то је на маневрима и вежбама тако. Поднареднику Ранку није уопште падало на памет да мења воду која је кључала. Он је испалио неколико хиљада метака из свог митраљеза без мењања воде.
Усред најстрашније ватре поднаредник Ранко поче да се превија.
– Их, капларе, не могу више да издржим. У стомаку ми све бурла.
– Море, нека бурла. После ћемо да се перемо… Куд ти то сад пада на памет.
– Прекини паљбу! – викали су неки са десног крила.
– Ево га један Бугарин!
И заиста, избезумљен бугарски војник, са ножем на пушци, газио је преко лешева и јурио право ка митраљезу. Смркло му се, ваљда, пред очима, па пошао да освети све своје другове.
– Натраг, мајку ти твоју!
– Ама, убиј га, шта га мазиш ту!
– Хтео сам да га оставим за семе!
Пешаци га срушише. Пао је преко једног свог друга и остао непомичан.
– Пази, поднаредниче, цев нам више није алева, него шећерава! – говорио је каплар са чуђењем.
Паљба се утишала. У то дође капетан и када угледа читаво брдо испаљених чаура око митраљеза, потапша поднареднико Ранка по рамену.
Нови подвиг поднаредника Ранка Стојановића забележен је на коти 12-12. Ту је било тридесет и шест наших митраљеза. Пешаци се укопали. Око осам сати Немци отворили незапамћену артиљериску ватру. Грмеле су све њихове батерије.
Поднаредник Ранко са својим митраљезом био је истурен и скривен иза једног камена. А када су Немци мислили да су потпуно уништили наше ровове, кренуше напред. Ранко је лепо видео како се са коте спушта шест њихових стројева. Наређење је било да сви митраљези ћуте, осим његовог, јер је једини он био истурен пред стрељачким стројем.
– Стојановићу, удри на девет стотина метара! – викао му је водник.
– Нећу, нека се примакну још мало.
Три стрељачка строја непријатеља изиђоше на чистину. Командир наређује:
– Удри, Стојановићу!
– Да причекамо још мало, господине капетане?…
– Па зар, мајчин сине, да ме сад издаш? – помало прекорно а више кроз шалу говорио му капетан.
– Нека мене срећа изда ако ја попустим, господине капетане. Него жао ми митраљеза… Усијаће ми се цев, па их пуштам да дођу још ближе. Ех, сад је право време.
И поднаредник Ранко запали свој митраљез. Возао је управљач и само “штеповао”, како је то доцније стручно објашњавао каплар Стојадин.
У исто време осула је и артиљерија. У непријатељским стројевима наста паника. Падали су мртви и рањени, а остали бежали и тражили глави места. Тридесет и шест мртвих остало је на разбојишту.
Пошто је борба мало минула, непријатељски Црвени крст тражио је примирје да се покупе рањеници. Споразумели су се да нико не пуца за два сата. Скупљајући рањенике, наши су донели и једног немачког официра. Митраљез га је прошишао на шест места. Изрешетао му обе ноге. Водник је знао немачки, па је разговарао с њим. Он је зажелео да види митраљежџију који их је онако помлатио. Поднареднику Ранку честитао је и казао:
– Слушајте, поднаредниче. Откако је рат почео идем из борбе у борбу. Прошао сам све фронтове, али овакве митраљеске ватре нисам упамтио.
– То је од страха, господине, – смешећи се одговорио је Ранко. – Кад страх притегне, онда човек мисли да пуца хиљаду митраљеза.
– Ти опет направи комендију, Ранко, – у пролазу му добаци командант батаљона.
– А, ето, колико се може, господине потпуковниче.
Поднаредник Стојановић није изостао са својим митраљезом ни на коти 10-50. И тамо је чуда починио. О његовим подвизима и јунаштву причало се на целом фронту. То нису заборавили његови командири и команданти, којих је он много променио. Награда није изостала: на грудима поднаредника Стојановића заблистала је златна Карађорђева звезда са мачевима.
Туциндан 1918 године. Отаџбина је ослобођена и поднаредник Ранко враћа се у своје село. Са двојицом другова кренуо је из Дебра. То је био најбржи и најупорнији марш који су они издржали. Подне је минуло када су изашли на Велучко Брдо. Било хладно. Ретке пахуљице лагано су лепршале из неба и задржавале се на дугачким француским шињелима тројице путника. Одозго са брда указао се видик на широке пропланке око Трстеника, између којих је кривудала и провлачила се хитра Морава. Величанствена и речита тишина лебдела је.
Другови су застали. Сви у исти мах скинули су кациге са глава, прекрстили се и пали да целивају родну земљу.
– Хвала Богу!
– Ено га Трстеник, а ено га моје драго Богдање.
Са сузама у очима они су се сјурили низ брдо и ушли у Велуће. Сељаци их поздравили, доносили понуде, частили ракијом, Али они се нису дуго задржавали. Сваки је хватао да што пре стигне своме дому. Ту су се и растали.
Ранко је ударио на Лопеш, јер туда му је пречи пут. Успут је срео једног сељака са колима. Упрегао две краве, па вуче нека дрва.
– Јеси ли ти то, Ранко? – јави се овај.
– Ја сам. А који си ти?
– Ја сам Вита Кокин. Хајде седи да те повезем до Трстеника.
Ранко се ни ту није дуго задржавао, него пречацем кренуо одмах за Богдање. Ту је свратио код свог пријатеља Момира, чија је кућа прва када се улази у село.
– Има ли ко од мојих? – питао је он.
– Рекла је стрина Дола да ће доћи. А ено је, иде ти мајка.
Као на крилима Ранко је скочио и истрчао.
– Мајко, познајеш ли ме?
Старица, подбрађена шамијом, није умела да проговори. Од радости ноге јој се отсекле. Села је насред калдрме.
– Сине мој, срећо једина моја…
И старица је почела да плаче.
– Диг се, мајко! – кроз сузе је прошапутао Ранко и подигао је са калдрме.
У то наиђе и стриц Ђока, па се искупи цело село. Жена са дететом сачекала је Ранка пред кућом. У рат је отишао шеснаест дана после венчања. Своје рођено дете није никада видео.
Улазећи у кућу, ратник и домаћин Ранко Стојановић побожно се прекрстио и прошапутао:
– Боже, сада нека буде воља Твоја. Не жалим да умрем.
Сутрадан већ поднаредник Ранко Стојановић почео је да обнавља и подиже свој дом, који је толико година чекао на њега.
Текст из књиге “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988:
Стојановић је припадао трећој чети, не зна се којег батаљона у Деветнаестом пешадијском пуку Шумадијске дивизије првог позива. Он је учествовао у ратовима од 1912. до 1918. године. Био је наочит, вижљаст шумадијски сељак који се могао и умео снаћи у свакој прилици. Код Пећинаца је био у патроли и када је приметио да непријатељ наступа сместио је патролу у Пећиначком гробљу иза споменика. Изненадио је непријатеља. Неколико их је поубијао, више њих заробио а са њима и два митраљеза. Пошто му је приспела помоћ са заробљеним митраљезима поднаредник Ранко је осуо паљбу по непријатељима. Њихова радост није била дугог века јер је због кризе на левом крилу нашег фронта код Треће, Штурмове армије наређено повлачење из Срема.
У осталим одбрамбеним борбама Ранко је учествовао свуда где се налазио његов Деветнаести пук. Са српском војском одступао је преко Албаније. У Албанији је заробљен од Албанаца који нису признавали власт скадарскога паше који је био велики српски пријатељ и у многоме допринео да жртава преко Албаније не буде још више. Ранко се као и у другим приликама и у овој снашао. Искористио је прилику небудности Албанаца и побегао. Пристигао је неке јединице које су одступале и тек се на Крфу пријавио својој јединици, која га је била избрисала из списка живих.
На коти 10-50 на солунском фронту Ранко је пошао у једну патролу и изненадио непријатеља постигавши велики успех, па је за тај подвиг за осведочену личну храброст и пожртвовање на бојном пољу стекао Карађорђеву звезду с мачевима. Када је пробијен фронт 1918. године Ранко је са осталом војском пешице и под борбом стигао до Богдања где је сазнао какво је стање у његовом месту. Одатле је отишао у Ваљево.
Треба напоменути да је Ранко преживео и ону несрећу Тимочана на Чевритији због које је командант Тимочке дивизије био смењен са положаја.
У Ранковој биографији нема тачних података из којег је места, али је према пуку коме је припадао сигурно Шумадинац. То се види и по његовој одећи. Исто тако нема података до када је живео поднаредник Ранко где је умро и где је сахрањен.
Поред Карађорђеве звезде с мачевима Ранко је одликован Златном и Сребрном медаљом за храброст и свим ратним споменицама 1912. до 1918. године; „Освећено Косово“, Споменица „Петар Први“, Албанска споменица 1915. и Споменица ослобођења и уједињења 1914-1918. године.
