име: Бранислав
презиме: Стојковић
име оца: Алекса
место: Пожаревац
општина: Пожаревац
година рођења: 1886.
година смрти: 1979.
извор података: „Солунци говоре“ Антоније Ђурић, “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић, “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
РАТНО ЧУДО НЕВИЂЕНО
… Рат је чудо невиђено… Па и то што се догодило оне ноћи, 9. августа 1916. године на положају Чеп, кад су Бугари свим силама настојали да нас потисну и заузму наше ровове, спада у ретко, ратно чудо…
… Негде око два часа по поноћи дотрча ордонанс команданта батаљона и рече ми да журно, што је могуће пре, покупим свој вод и кренем у помоћ четвртој чети, чији је командир био Коста Јовановић, резервни капетан прве класе, иначе академски сликар… Нисам губио ни тренутак: кренули смо каменитом косом, саплићући се у мраку…
С бугарске стране паљба није престајала, али су и наши жестоко одговарали… Ордонанс, који нас је пратио, оде да потражи команданта батаљона, али се више не врати. Стојим беспомоћан, не знам шта да предузмем…
… Из ровова војници четврте чете гађају брзом паљбом… Држите се, јунаци, вичем им, долази вам у помоћ трећа чета… Тог тренутка проломи се – уре, уре, – бугарски узвик при јуришу… Сад се покажи, потпоручниче Браниславе Стојковићу, кажем себи. Шта си учио о рату, тактици. Ево, Бугари јуришају на твоје војнике, побиће их… И командовао сам плотуном по непријатељу… Мој глас као да је све надјачао. Чули су се жешћи плотуни мојих војника… Не знам колико времена је то трајало, али знам да смо зауставили њихов јуриш и ућуткали њихове митраљезе…
… Стиже командир четврте, грли ме, љуби, честита ми на сналажљивости… Затим ме позива да пођем са њим, уверен да те ноћи Бугарима неће пасти на памет да поново крену на јуриш. Оставили су те ноћи много мртвих…
… Командир Коста води ме назад, уз брдо, ка врху положаја. Праћени смо његовим ордонансима, којима он рече да потраже леш неког бугарског војника. Кад су ордонанси отишли, капетан Коста ми исприча ово чудо…
… Моја чета је, прича Коста, била у првим рововима. Ја сам са ордонансима био иза ивице положаја. Кад су Бугари кренули на јуриш, отрчао сам код војника и остао на положају… Случајно бацим поглед уназад и на своје запрепашћење угледах чудан призор: два војника се гушају и рву на самом гребену положаја…
… Трчим ка њима, уз бесну псовку: зар је вама, кажем, до рвања, а напред се гине… Нисам ни слутио да је тако нешто могуће. Па, то нису војници моје чете. Ордонанс, задихан, дотрча и рече ми: погледајте, то је Бугарин… Али, ја сам прилазио ближе, све више запањен призором. Мислио сам: откуда Бугарин иза положаја и ровова моје чете? За то време нисам одвајао очи од два људска створа, чврсто стегнута у коштац, не схватајући ништа од свега… Њихово дисање, или боље да кажем роптање, јасно се чуло…
… Оптрчавао сам око њих да бих уочио који је од њих бугарски војник, али нисам могао у мраку да разазнам… Тек кад сам пришао на два корака, схватио сам да један носи бугарску униформу… Онај други је мој ордонанс. Бугарин је, видело се, био јачи и виши од мог војника, па га је увек окретао према мени… Не знам колико сам дуго обигравао око њих… Саплео сам се о пушку на земљи, узех је, и како је на њој био бајонет – уперим га у Бугарина… Али, тог тренутка, Бугарин заману и окрену ми ордонанса према бајонету…
… За то време испред нас, на положају, тутњи, грме бомбе, митраљеска и пушчана ватра. Ону двојицу ни да окрзне, рву се… Не могу да окончам ту борбу на живот и смрт без оружја, јер ми је бугарски војник увек потурао свог противника, мог ордонанса… Свакојака сам чуда у рату видео, али овако нешто, никада… Како би било да гађам из револвера? Чудио сам се како ми то раније није пало на памет… Учинило ми се да чујем последњи крик свог војника, као да је био на издисају… Опалим два метка, а Бугарин се стропошта.
… Док ми је капетан Коста ово причао, ордонанси нас позваше… У мраку смо видели огромно тело оног Бугарина. Мирисао је на ракију… О појасу му је висила чутурица – до пола напуњена ракијом…
… Ту сам сазнао и како се то одиграло, откуд Бугарин на нашем положају… Кад се ордонанс, послат по муницију враћао, пошто је пре тога довео коморџију са два сандука метака натоварених на коњу и оставио их у подножју положаја, сусрео се са једним војником. Где је командир, питао је војник, немамо муницију … Како немате, кад је стигла, љутио се ордонанс и мало боље погледао војника… Уочио је на њему бугарску униформу… Бугарин је био на брегу, а ордонанс ниже… Обојици је било јасно да нешто мора да се догоди. И догодило се: ухватили су се у коштац… Нису имали времена да употребе оружје…
… Ордонанс није знао да каже колико је трајало то рвање. Бугарин, мада је био јачи, није могао да га савлада и усмрти… Носили су се мушки, док се пред њима одигравала крвава драма ноћног напада…
… Бугарин је добио задатак да искористи препад првог налета Бугара и убије нашег командира… Зато је, чим је наишао на нашег првог човека, питао где је командир. Бугарин је одлично говорио наш језик и лако се, прескочивши наше ровове, нашао међу војницима из објавнице… У мрклој ноћи, ослушкивао је гласове војника и команду и закључио где би требало да буде командир… Случајни наилазак ордонанса и његова храброст – покварили су план Бугарима… Њихов 55. пешадијски пук претрпео је те ноћи страховите губитке…
Бранислав Стојковић, који нам је испричао ову ретку, узбудљиву причу, живи у Београду, Кнеза од Семберије 14. У својим записима Стојковић чува многа документа из рата. Међу њима су и наредбе команданта Прве армије Војводе Петра Бојовића, у којима се говори о ретком јунаштву тадашњег активног потпоручника Стојковића. Уосталом, о том јунаштву сведоче и Карађорђева звезда са мачевима и друга висока одликовања.
Текст из књиге “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић:
Стојковић А. Бранислав, официр и адвокат (Пожаревац, 22. V 1886 – Београд, 1. IV 1979).
Рођен је у породици Алексе Стојковића која има дугу војну традицију. У Војну академију ступио је 1. септембра 1912. године.
Учествовао је у рату за ослобођење Србије од Турака и произведен за официра. Као пешадијски потпоручник био је водник у II чети III батаљона V пешадијског пука Краља Милана. И у I светском рату борио се у истој јединици, а као поручник био је водник III чете II батаљона XVII пешадијског пука Дринске дивизије. Починио је више херојских дела, а посебно се истакао у нападима 2. и 3. септембра 1918. године на Рововску и Градешничку косу, када је сви- ма служио за пример храбрости и издржљивости. Значајне подвиге починио је 9, 11. и 13. августа 1916. године.
За испољену личну храброст, пожртвовање и успешно командова- ње у тешким борбама похваљен је наредбама генерала Милоша Васића, команданта III армије, од 29. марта 1917. године и војводе Петра Бојо- вића, команданта I армије, од 4 јануара 1919. године; одликован Орде- ном Карађорђеве звезде са мачевима IV степена, Медаљом за војничке врлине и више других одликовања и признања.
По напуштању војске завршио је правни факултет и бавио се адво- катуром у Шапцу и Београду.
Текст из књиге “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988:
Бранислав се родио у Пожаревцу 22. маја 1886. године у породици која има војничку традицију. У Војну академију ступио је 1. септембра 1912. године.
Учествовао је у рату за ослобођење Србије 1912. године. У првом светском рату учествује у чину поручника као водник треће чете другог батаљона XVII пука Дринске дивизије, и као водник друге чете трећег батаљона V пешадијског пука исте дивизије.
За испољену личну храброст, пожртвовање и успешно командовање у тешким борбама похваљен је двема армијским похвалама Прве и Треће армије. По напуштању војске завршио је правни факултет, бавио се адвокатуром у Шапцу и Београду, где је 1. априла 1979. године умро.
Поред Карађорђеве звезде са мачевима четвртог реда Бранислав је носио низ домаћих и страних одличја.
За оваковог храброг ратника потребно је аутентично сведочење, па ћемо цитирати једну наредбу:
НАРЕДБА АЂ БР. 10082
Команданта Треће армије за март 1917. године за све јединице у саставу Треће армије.
„Тачка 14.
Водник Треће чете другог батаљона XVII пука, активни поручник г. Бранислав Алексе Стојковића:
5. септембра прошле године када су наше трупе заузеле утврђену линију на Кајмакчалану после овог успеха непријатељ је контранападом успео да наше делове поколеба. Његов батаљон био је у бригадној резерви. Одмах је добио наређење да се крене што пре у појачање. Потпоручник Стојковић је добио наређење и правац кретања, успео је да пређе отворен простор земљишта кроз кишу непријатељских куршума и артиљеријске ватре да дође на одређено место и потпомогне наше делове који су се били поколебали и ступајући одмах у борбу с непријатељем успео да затражи непријатеља и одбијао све његове нападе.
Његовим радом и умешним командовањем успео је да своје војнике одржи у руци, у таквим одсутним моментима. Да се успех постигне и намера непријатеља осујети допринео је много својом присебношћу, умешним борењем и пожртвовањем, том приликом је био рањен.
9. августа прошле године на положају Чеп-Запушач потпоручник Стојковић био је на положају са водом као појачање IV чети овог батаљона. У току ове ноћи непријатељ је покушао неколико узастопних напада али је увек одбијен, оставивши око 150 лешева.
11. августа прошле године непријатељ је успео да заузме троугласту камениту Чуку на Чегањској планини. Ова његова чета у саставу батаљона била је у резерви у коју је дошла пре два часа на одмор, после четири дана и ноћи непрестане борбе и одбијања непријатељских напада. Батаљон је прешао у контранапад са задатком да се поврати од непријатеља заузети положај. Свестан значаја ове акције и одсутног момента потпоручник Стојковић, презирући замор, са пуно пожртвовања, на челу свога вода, дајући подстицаја својим војницима, јурио је ка непријатељу који је под снажним ударом отеран и положај у наше руке повраћен.
13. августа прошле године после неколико неуспелих непријатељских напада и кад је видео да не може олако заузети положај који је посео XVII пук, исти је организовао напад са јаком артиљеријском припремом, са неколико батерија разног калибра и обасипао овај положај Шумовите косе, а затим покушао напад пешачким деловима. Све време чета је била у рововима и не само што се под оваквим околностима и страшним дејством артиљерије није поколебала, већ је успела да одбије непријатељски напад, наневши му губитке. Постигнућу овог успеха у великом је допринео потпоручник Стојковић, који је све време заједно са својим војницима, борио се храбро и личним примером упућивао да у служби отаџбине буде војничког поноса и части.
Износећи горња дела именованог официра ја га похваљујем.
Командант ђенерал М. Васић, с. р.“
Наредбом команданта Прве армије, војводе Петра Бојовића од 4. јануара 1919. године у тачки 43. говори се о јуначким подвизима поручника Бранислава А. Стојковића водника друге чете трећег батаљона V пешадијског пука о јуначким делима која је изршио 2. септембра нападом на Рововску косу и од 3. септембра 1918. године, приликом напада на Градешничку косу истичући га да је као командир претходнице служио за пример храбрости и издржљивости.
