име: Ранко
презиме: Шуњић
име оца: Јеврем
место: Доброселица
општина: Чајетина
година рођења: 1888.
година смрти:
извор података: “Златибор у Великом рату“ Милисав Р. Ђенић, 2006
ТЕШКЕ РАНЕ СА БРЕГАЛНИЦЕ
Поред Драгомира Поповића, Доброселица је изнедрила још једног витеза на кога може бити поносна, јунака који је прошао бојна попришта свих ослободилачких ратова и остао у војсци да брани слободу за коју је крв проливао. Реч је о Ранку Шуњићу, сину доброселичких ратара Јеврема и Стане, рођеног 17. августа 1888. године. Дечак је имао среће што му се у близини куће налазила сеоска школа, где је стекао писменост и основно образовање, како би у свету лакше и брже стигао до удобнијег живота.
Ранко је у стални кадар ступио 1. маја 1911. године као обвезник 3. чете 2. батаљона IV пешадијског пука и већ наредне године у Пожеги положио батаљонску школу. Учествује у ратовима са Турцима и Бугарима 1912/1913, у побуни Арнаута 1913. у Првом светском рату 1914/1918. и у побуни Арнаута 1920. године. Као десетар, водник, каплар, поднаредник и наредник борио се у IV, VIII и XVII пешадијском пуку и 15. чети граничне трупе. Већина златиборских ратника највеће ратно одликовање добила је за јунаштва показана од Кајмакчалана до Битоља, преко Сиве стене, Старковог зуба, Црне чуке, Груништа, Ивенске косе и Браздасте косе, а Ранко Шуњић је своје другове и старешине задивио у првој фази солунске операције, од Горничева до Кајмакчалана.
У Ранковом персоналном војном досијеу стоји записано да се у свим борбама на Солунском фронту одликовао пожртвовањем и храброшћу. Јунаштвом је просто задивио све присутне 7. августа 1916. године при насилном рекогносцирању на Горничеву, где је на челу бомбаша ускочио у бугарски ров и бомбама уништио послугу два непријатељска митраљеза. У ноћи 8/9. августа 1916. године на коти 1.500, када је XVIII пук пред непријатељским налетом изгубио положај, при контра нападу први је са бомбом избио на положај и противнику нанео велике губитке. Ноћу 10/11. августа 1916. године на положају Чеганске планине, при одбијању бугарских напада, налазио се испред својих војника, личним јунаштвом подизао им морал и спречио да не напусте положаје. Истим еланом и пожртвовањем борио се и на свим положајима Кајмакчалана све до 19. септембра, када је био рањен. Овако уверење издала му је Дринска дивизија Ђ Бр. 20.892, од 23. априла 1917. године на положају.
Ранко је у два наврата био тешко рањен. У борби на Јежевом брду код Штипа, 4. јуна 1913. године, куршум га је погодио у десну усну, пробио вилицу и избио два зуба, а потом прошао кроз грудни кош и изашао између плећки. У борби на Кајмакчалану, 19. септембра 1916. године, од пушчаног зрна рањен је у десну руку, а шрапнелска кошуљица створила је тешке ране испод левог пазуха због чега су морале бити урађене три операције. Остале су трајне и тешке последице, јер су све временске промене и месечеве мене изазивале јаке болове и велику нервозу.
Активни пешадијски поручник Ранко Шуњић после ослобођења земље обављао је функције у разним војним јединицама и многим деловима државе, најдуже на Косову и Македонији. Радио је у Команди места Ђаковице, 56. пешадијском пуку, Команди Вардарске дивизијске области, XXIX артиљеријском пуку, XXVIII пешадијском пуку и Управи завода Обилићево, где је остао све до пензионисања,19. јула 1940 годнне.
За верност краљу и отаџбини, бројна јунаштва и несебично жртвовање, Ранко Шуњић је одликован:
Сребрним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима
Златном медаљом за храброст Милош Обилић (1914.)
Златном медаљом за храброст Милош Обилић (1922.)
Златном медаљом за војничке врлине
Сребрном медаљом за ревносну службу
Орденом југословенске круне
Споменицом за рат са Турском 1912.
Споменицом за рат са Бугарском 1913.
Споменицом за ослобођење и уједнњење 1914-1918.
Албанском споменицом
Француском војничком медаљом Милитер
У досијеу се још наводи да живи у својој кући у Ђаковици, али је територију Косова морао напустити почетком Другог светског рата. Био је ожењен Љубицом Стефановић из Крагујевца, са којом је имао сина Велизара. Често је долазио у Доброселицу и обилазио родбину и пријатеље. Свој део имања поклонио је брату Видомиру, који му је за узврат подигао спомен чесму на сеоском гробљу.
