име: Жорж
презиме: Швајцер
име оца:
место: Линивил
општина: Линивил
година рођења:
година смрти:
извор података: „Солунци говоре“ Антоније Ђурић
ДРЖИ СЕ, ЖОРЖ
… Име су ми лако памтили: Жорж. Са презименом је ишло мало теже: Швајцер. За три године, оне сурове, ратне, у којима сам се дружио са српским војницима – научио сам више него можда у целом свом животу. Био сам млад официр, артиљерац и на фронту сам уочавао праве човекове вредности. А рат пружа прилику, истина трагичну, да човек упозна себе, провери своје особине, али да провери и своје пријатеље…
… Моја дивизија, 156. пешадијска, кретала се у септембру 1916. године у правцу Флорине и Монастира. Да не причам о експедицији на Дарданелима и о нешто каснијем кретању долином Вардара у сусрет српским трупама. Прву битку са непријатељским војницима на грчкој територији имали смо 13. септембра код Кавалара. После тродневне жестоке битке, непријатељ се повукао. У Дортолону смо претрпели страшно бомбардоваље. Ту је моја батерија ушла у борбу, али не и ја. Мој нови задатак је да се у најкраћем времену повежем са 175. пешадијским пуком, за који ми је речено да се налази у близини Петорака…
… Везу сам успоставио 19. септембра. Ту, у непосредној близини биле су и српске трупе. Још исте ноћи напали смо село. Као да смо се нашли у паклу: из сваке куће тукао нас је митраљез и ми смо падали. Гинули су и француски и српски војници, али село нисмо могли да освојимо. Француски пук је, крећући се јарком на путу Флорина – Монастир, успео да пређе који километар, али је ту био заустављен. Кад је свануло, команда је видела да је начињен отвор између 175. пука и српске дивизије…
… Ту пукотину је искористила бугарска коњица која је јурнула према Боресници, касапећи на путу све редом, не штедећи ни рањене ни умируће. Све је то трајало кратко, али је било погибељно за нас. Код Бореснице је бугарска коњица заустављена митраљеском ватром српске коњичке дивизије, пуцњима преживелих из 175. пешадијског пука и гранатама наших топова од 75 mm. Битка се распламсавала, јер је непријатељ свим силама настојао да искористи пукотину на простору који су држали српски и француски војници. Непријатељ се мало повукао према гробљу и ту утврдио…
… Али ту није дуго остао, захваљујући неколицини српских војника и једном официру који их је предводио. Пролазећи поред нас, официр нас је поздравио махањем руку, вичући: „Французи, Французи…“. Његови војници, не знам колико их је било, можда педесетак, били су срчани – осмехивали су се као да су пошли на неко весеље. То што је потом следило највише је личило на пожар и страховит потрес. То су српски војници бомбама изровали гробље и натерали непријатеља да се повуче…
… Кад је пао мрак све се смирило. Губици су били тешки на обе стране. Пуцњаве није било. Чули су се само крици рањених војника на обе стране, јер им није указана помоћ… Дан је открио слику ужаса: простор до Петорака био је осут лешевима…
… Једног јутра, 3. октобра, док смо припремали артиљерију, однекуд се појави једна старица. Рече да је Српкиња и да су је Бугари повели до српско-грчке границе да им покаже пут. Рекла је да је из Петорака. Позивала нас је да уђемо у село, јер је, према њеним речима, непријатељ отишао и нема опасности…
… Позвали смо једног српског официра који је разговарао са овом старицом. Она га је уверавала да је село без непријатељских војника. Неко је изразио сумњу: шапатом је рекао да је ова жена, можда, шпијунка, да су је Бугари послали да намами војнике у клопку. Настало је гунђање, чула се чак и по која псовка. Видећи то, жена рече да ће она кренути испред војника. Српски официр је закључио да она говори истину, али је, ипак, послао једну патролу у село. Неколико минута касније патрола се вратила и обавестила нас да је село пусто… У Петораку и на падинама села није било непријатељских војника… Старица је говорила истину. Француске и српске трупе ушле су у Петорак без борбе и у стрељачком строју избиле на коту 619. Официри су се договорили да се ту угврдимо. Настало је копање ровова…
… Добро је што смо тако поступили, јер смо већ 4. октобра имали жесток окршај. Непријатељ је покушао да избије на коту. Читаву ноћ је трештала борба. Били смо исцрпљени, али без већих губитака. У рано јутро кренули смо у противнапад и освојили смо последње грчко село на граници. Били смо, у ствари, на око 200 метара од српске границе. Испред нас су била два српска села…
… Одређен сам да са групом војника останем у једној напуштеној кући испред српског села Кенали. Дању сам осматрао кретање непријатеља, обавештавао о томе команданта, а увече постављао стражу и штитио се од изненађења. Прве ноћи смо се одмарали. Мало смо предахнули. Али, следеће ноћи замало што нисмо изгинули…
… Из сна ме пробуди јака митраљеска ватра. Куршуми су засипали прозоре и врата куће у којој сам био. Моји војници су повремено одговарали. Очевидно, непријатељ је кренуо у страховит напад. Не знам шта се напољу збива, не могу да изађем, јер су врата куће изрешетана… Чујем позиве својих војника, изговарају моје име, али не могу да изађем. Од оружја имам само пиштољ. Не могу да га употребим, ничему ми не служи. Могу само да окончам свој живот. А имао сам само 24 године. Борба трешти, мој пук се укључио у битку, чујем и гласове српских војника, али још сам у оној кући. Шта чекам? Можда је непријатељ, близу, можда ће за који тренутак да убаци бомбу! Отворим врата и јурнем напоље – покошен рафалом… Осећам како крв шикља. Беспомоћан сам… Чујем гласове бугарских војника. Свиће…
… Не видим више ниједног свог војника. Сви су иза мене, повукли су се, ако су живи, позади, међу главнину. Видим тројицу Бугара како ми се у скоковима ближе и ја се у мислима опраштам од живота! До мене добауља српски војник. Зове ме по имену: Жорж… Она тројица Бугара су сада на двадесетак метара. Ево их, пребацују се према кући. Кад су се поново подигли, онај српски војник хитну једну за другом две бомбе. Бугари се више не појавише. „Држи се, Жорж” говори ми. Потом ми раскопча блузу, откиде ножем комад кошуље и поче да ме превија. Приђе још неколико српских војника – сви ме ословљавају по имену. Одједном сам схватио да сам окружен пријатељима, дивним људима, српским војницима који су сада ту, поред мене, да би ме избавили, како ме непријатељ не би дотукао…
… Ево нове групе Бугара. Чујем поново њихове гласове, али чујем и глас њиховог официра који их тера да иду напред, према нама. Сад више нисам тако уплашен: превијене су ми ране, крв не тече, малаксао сам, али што је најважније – нисам више сам. Поред мене су моји другови Срби и знам да ме неће оставити. Ово је сада битка за – мене! Ево, овог трена, кад се овај српски војник подиже на колена и баци бомбу – то он чини због мене, брани мој живот! Очима изражавам захвалност. Бугари устукнуше пред бомбама… Извукли су ме са положаја и ја сам пола часа касније био у пољској болници, на сигурном месту. Они који су ме спасли, српски војници, вратили су се на положај…
… Касније, кад је пробијен Солунски фронт, био сам поново са српским трупама, са српским јунацима којима сам се увек дивио. Тек тада ми је понестајало снаге да их стигнем: јурили су као да имају крила. За кратко време, ломећи све пред собом, били су у својој престоници. Ја сам са својом јединицом стигао до Скопља. Потом сам се вратио у Француску. Рат је био завршен, рат у коме сам три године војевао…
Жорж Швајцер живи у Линивилу, у Француској. Има 87 година. Носилац је Ратног крста са златном палмом, Обилићеве медаље за храброст и других ратних одликовања.
