име: Љубомир
презиме: Тодоровић
име оца: Милан
место: Старо Село
општина: Велика Плана
година рођења: 1895.
година смрти:
извор података: “Три силе притисле Србијицу”, Драгутин Паунић и Милија Ђорђевић, 1988.
МОЈ БРАТ ДРАГОМИР
Име ми је Љубомир Тодоровић, рођен сам у Старом Селу 1895. године, Мајка ми се звала Смиљана а отац Милан. По занимању сам земљорадник, прави, са четири разреда основне школе.
Позвани смо у војску првог јануара 1915. године (сви датуми су по старом календару), било мојих исписника за цео један вод, одавде, из Старог Села.
Седнемо у воз у Великој Плани и сутрадан стигнемо у Феризовић. Команда нас тамо распореди у деветнаести пук Шумадинске дивизије. Останемо ту до априла месеца, завршили смо обуку, спремали се за борбу.
НАВРЗЛИ СЕ КАПЛАРИ
Одело нисмо добили него како ко имао. А ја сам имао одлично, првокласно одело: сукнена гуња са гајтаном, панталоне сукнене, чарапе лепе, вежене, каиши лаковани, опанци нафиксани… добио сам и батине за то. Ево због чега, да се смејеш и да се чудиш.
Кад смо стигли тамо, сачекао нас у касарни каплар Вељковић, Ваљевчанин родом. Каже:
“Сви Староаџбеговци (Старо Село се раније звало Стари Аџибеговац) да ми изиђете у ходник, да ми се јавите на рапорт!”
А ми само што смо увишли у касарну. Нисмо знали ни како да се обратимо каплару; убунили нас регруте. Па питамо, имали смо неке наше капларице одавде, како ћемо. Каже тако и тако: “Станите у две врсте један према другоме и кад он наиђе, ви га, каже, ословите: Капларе, јављамо се по вашој заповести.”
Добро, станемо ми тако. Кад он наиђе, ми сви углас: “Капларе, јављамо се по вашој заповести.”
“Јесте ли дошли?”
“Дошли.”
“Хм, добро.” Поче он да врши рапорт здесна улево, псује, псује и свакога шиба прутом. (Носи прутић као мали прст, ти танки – они уједају.) А ја сам имао једнога друга одавде, звао се Манојле Манојловић, дође каплар до њега па га шиба по уву. Он склања главу у страну, али каплар шиба по оном другом уву. А мени нешто дошло па да се надујем од смеја:
“Па, реко, ово ка год овца кад се окрви па пушташ овци крв.”
Кад он то чу, ето га, дође па мене руком за раме и дрма ме:
“Аха, удесио си се ка да ћеш да гледаш девојку!” Па ме ишиба, ишиба. Све шиба редом. Кад заврши рапорт, каже:
“Платићете ми, упамтићете ви мене, Староаџбеговци!” Ништа, ћутимо ми. Кажу – кад му дође да бије, он узме прут па шиба војника. Него ми смо после разабрали шта је: имали смо из нашег села неког Ђорђевића, наредника, па је тога каплара много угњетавао кад је он био војник. Али диже Вељковић руке од нас чим добисмо десетара и наредника, имамо ми ко с нама сад располаже.
Кад, једнога дана чистимо касарнски круг, распоредили се ми, дежурни пред нама, чистимо и бацамо оно, бацамо тамо, један поток има испод касарне. Па кад смо прошли касарну, а мене тера ђаво да се окренем. А каплар један стојао на прагу у чело касарне, неки Милићевић, па мени:
“Ти што се окрећеш, дођи овамо!”
А ја тап пред њега, поздравим га јуначки, као солдат прави:
“Изволте, капларе!”
“Ајде да ми очистиш цокуле.”
Добро, отидем ја тамо. А онда није малин имао него фикса. То је као грумен гарежи, па дође онако масно, којим се шпорети чисте, такво, у том погледу. Узмем ја цокуле његове па очистим лепо и ставим пред њега: “Капларе, цокуле исправне, изволте!”
“Зар се тако чисте цокуле?” Па кад поче да ме удара неком свирајком… Море, имали смо ми цукеле над џукелама, оће да те дави, да те кињи. Е, то! Е, тако. То чине каплари, наврзли се на нас, а командири уватили канцеларије њине.
БЕОГРАД НЕ ДАМО
Из Феризовића маја месеца буде прекоманда у Београд. Дођемо возом, у затвореним вагонима. Распоредимо се код Торлака, а штаб пука више Кумодража. Образујемо логоре, разапнемо шаторе, вршимо ратну службу, излазили смо и на Авалу. Добили смо одело, пушке брзометке, нож, бомбу, фишеклије – све смо добили.
Објави се августа месеца општа мобилизација и ми сс спремимо за борбу на одбрани Београда. Нападе Аустрија, нападоше Маџари, Немци, после и Бугари. Двадесет аустријских војника на нашег једног било! А официри наши знају то па нас кураже:
“Браћо! Наша Србија јесте мала, али је јуначка. Сви да изгинемо, Београд не дамо!”
И ми се распоредимо поред Дунава. Раније спремљени ровови, све, само да улетиш у ров.
Почеше борбе. Иду Швабе ко мрави. Иду колонама. Ништа ми ту нисмо могли да учинимо, само – побили смо их много. Јадни смо били са оружјем; наш топ један брани хиљаду војника, а један митраљез имамо на цео вод. Немци навалили однапред, Швабе и Маџари одонуд. па нас опасали. Ја се чудим како нам нису пресекли одступницу да останемо у обору и да подигнемо руке. О, оће Шваба да пређе Дунав! Дотерао неке мониторе, бију из Дунава, бомбардују Београд и наше ровове. А знате л како изгледа монитор? Он је у форму као неко буре, велико. Као неко оклопно буре, гвоздено, ваља се по Дунаву и само пушта гранате. Дали смо добар отпор, али забадава, маса је маса и готово. Попустили смо што наш стрељачки строј био редак: само колико да не губимо везу један од другога, толико смо ретки били.
Е, разболим се ја. Био сам на стражи у муниционој колони; она вуче и следовање, и фураж, и све. Киша, па киша, да сам за два сата сав био у голу воду. Сменим се. Одма одем у шатор, узмем коме ћебе, коме поњавицу да се што вишe утоплим, да се оно осуши, да оде од мене она мокрина. Другу преобуку немам. Целу ноћ сам се мучио, ватра ме избила, али осушило се одело. И сутрадан: “Ко има за лекарско?” пита онај. “Бележи мене.” Лежао сам мало у болници, док не пролете једна граната швапска кроз болнички кров, па ме пустише кући на неки дан.
ЗАШТИТНИЦА И ПРЕТХОДНИЦА
Поче одступање, надвалио непријатељ, пропаст готова. Али правило војно каже: да се јавиш увек својој јединици, где идеш да идеш. И ја се прикључим мојој јединици у Влашком Пољу, дотле већ стигли. Јавим се командиру, Црногорац био, поручник по чину, Цветко Булајић, висок, смеђ ко пребогу ја. Био је оштар.
“Господине поручниче, дошао сам од боловања и јављам се на дужност.”
“Иди, каже, код наредника, нек ти да пушку и муницију па у чету.”
Кад ти ја у чету, једва ме чекали мој водник и мој наредник. Одредише ме да ја разводим и постављам стражу, да ја будем у заштитници, и у претходници ако треба.
“Господине наредниче, реко, ваљда још неко има жив!” Али, шта ћеш, ратни закон, одговараш животом. Одем те поставим стражу пред непријатеља и вратим се. Постојало мало, каже.
“Повуци стражу, одступамо.”
Ноћ! Опа, бато, шта ћу сад? Знам где сам војнике поставио, идем тамо. Лупам о фишеклијс три пута, то је лозинка, трипут лупиш руком. Ако чујеш и ти тако, значи ту су, твоји, иди, препознали те. Док сам покупио стражу, војска већ одмакла, а ја морам да се јавим поручнику. И трчи, па трчи за њима, па изиђемо на друм што води Београд-Младеновац.
Кад смо изишли на друм и сустигли јединицу, одредише ме у патролу заштитнице. У заштитницу пука! Разданило се већ било, и ми лепо видимо непријатељску претходницу. Па се гледамо: виде они нас тројицу, видимо ми њих тројицу. И само чекам кад ће да учине на нас рафалом: р-р-р-! Заклањамо се мало, идемо поред шанца, ако припуца да јурнемо у шанац. Нису пуцали. А могли су да нас поједу са све оделом, много војске за њима било, еј! То је чудо од војске ишло, по пет-шест борбени редова, само се плави.
ТРПЕЖ И СИРЋЕ
Тако за јединицом, повлачи се, и терај, и терај, и прођемо Крагујевац. Цео фронт се повлачи. Ту изиђемо на брдо Мечковац, са јужне стране, заузмемо положај, ископамо ровове. И чекамо непријатеља да наиђе. Ваља се отуд аустријска војска. Дође пред нас близу. И тек њин митраљез: та-та-та! Шиба метак преко нас фију-фију-фију. Мој водник нареди: “Повлачите се, излазите један по један из рова!” А они бију. Излазимо из рова и бегамо, а више нас само сипа, само свира метак. И ми, фала богу, нисмо стали, и нисмо изгинули.
Одатле кренемо за Крушевац.
На једној коси ископамо ровчиће и ту опет стамемо да сачекамо непријатеља. Наиђе њина патрола на коњима. Баш немачка патрола! Погнали право на нас, десет-петнаест коњаника, па упадоше у маказе наше. Ми припуцасмо. Неки изгинуше, два-три побеже, а један се предаде нама. Беже њини коњи! Чим војник погине, коњ јури ко бесан галопом натраг.
Тај Немац што смо га заробили, гледам га, ту пред нама био – као слика леп. И данас ми стоји у виду тај војник: као девојка леп, ма као краљ Милан!
Одступамо све даље и даље, долазимо у Косово. За јело не добијамо ништа – трпеж! Трпеж, ето, то ти је одступање. Ако набавиш нешто успутно – залазиш у село кад не водиш борбу – тако некако се води душа.
У Косову, нађемо у једном месту велики подрум – да л је државни, да л је чији – пића има колико волиш. Улази војска, узима у мањерке, у чутурице. Уђем и ја, видим буре мало, реко – то је љута ракија. Наточим из буренцета и пођем. То је било тешко уграбити, много војске, сви узимају. Пођем ја мало и сркнем. Јој, мајка! Сирће! Ко зна колико степени било јако. А ја гладан ко риба. Чупа, па болови, па чудо – оћу да умрем! Да умрем! Идем и кукам. Па наиђем на наше: запретали кромпире у ватру. Заложим се печеним кромпирима. Да кромпира не беше – отпевао би ја моју песму на Косову. Поједем те кромпире и мало ме благне. Добро је.
РАНИ СЕ КОМАНДИР
Идемо поред Ситнице према Призрену. Ту примимо борбу с Бугарима. То је било пре Приштине, Бугари наишли с бока. Е, ту смо сефте имали борбу с Бугарима. А Немац гура за нама. Издржимо тај напад Бугара и сутрадан кренемо се одатле. Али у тој борби рани се мој командир Цветко Булајић.
Ранили га Бугари у руку, у мишицу. А ја седим на једном камену као на столици, и држим пушку пред собом. Киша налива, блато, и вода каљава! А он дође, каже:
“Устани, да идеш са мном.”
Ја се дигнем, претурим пушку, цев доле да не улази вода у цев, и пођем с њим. Он иде у седмо пуковско превијалиште. Долазимо до једне реке. Она од кише побујала па не знаш где ћеш у куд ћеш. Сиђемо до обале, јечи вода. Јури као бесна. Ту има и воденица поточара, дођемо уз ту воденицу. И чујемо – запева војник. Кад оно – један наредник наш, ударио га метак поред кука код кичме, у крста, па се заглавио унутра међу кости. Превија се и моли командира:
“Уби ме, господине поручниче, уби ме, молим те, немој да ме остављаш да се мучим.”
“Сад ће, каже, доктор да те…”- прича му, а знамо да Бугари гурају за нама.
Даље идемо уз реку. Неки коморџија, залутао и он, пребаци командира на коњићу преко реке.
“Господине поручниче, како ћу ја?”
“Па, каже, гази. Ајде полако.”
Шта ћу, изујем се, свучем панталоне и гаће и загазим. До средине и некако, у средини реке да ме обори вода! Рашчепим се добро, одупрем се, укочим се, и терај, терај, једну па другу пребацујем, ако ме обори – готова радња. Опкорачим матицу, чврсто станем, и пређем преко те средине.
Одемо у превијалиште, превије се он. Па одатле право у нашу четну комору. Нађемо коморџије у сељачкој кући, завучемо се и ми у ту кућу да преноћимо. У први сумрак командир ће:
“Тодоровићу! Ти сутра – комора иде на положај – носи следовање војски, иди с комором.”
“Разумем” – ја морам да кажем разумем, а како ћу ја да урадим, питај бога, и ко ће то да види и да зна.
ПЛАНИНЕ НА ГЛАВУ
Пођем с комором, брзо коњи иду, не могу да стижем. Не могу, цокула ми појела једну пету. Изглодала пету позади. Увишла унутра у месо. Изујем ногу, узмем цокулу у руку. Идем једном ногом бос, другом обувен. А пао снег опанчар, има га тако за три прста, али благо време.
Није било сметње кад смо прелазили преко Везировог моста, а ту су могли Арнаути да нас побију.
Почиње Албанија, ватамо планине на главу. Од Љум-куле окренули смо у туђу државу. Само војска се повлачи, нема бежаније, чиста војска. Свако вата свој правац, нема пута, идемо један за другим. Кад наиђемо на шири простор, ми се мало разредимо. А теснац где је, е ту је највећа опасност: немаш ни десно ни лево да врднеш, а Арнаутин бије с планпне, па лепи куршум за онај камен око тебе. Вала богу, могу да кажем, нико ту није погинуо.
МЕТАК КРОЗ ГРУДИ
Прелазимо Орошке планине.
Припуцаше Арнаути. А један Македонац и ја залегосмо у камен, малко издигнут, као на неком ћепенку. Једни нас гађају у груди, други у леђа. Они што су иза нас, они су мало по страни, десно. Први метак ми прошао кроз капу, није закачио главу озго, али за малу ствар. Други метак удари пред мене у заклон, у камен. А трећи ме погоди са леђа, испод десног рамена, и косо изиђе ми напред, кроз груди, изнад срца тачно. То се десило око три сата по подне. Није била велика група Арнаута, било за један добар вод. Ми нисмо тели прво ни метак да избацимо на њих.
Тај мој Македонац, што смо један до другог у заклону, узе пушку па окрете да гађа. И како се придигао, уграби га Арнаутин, погоди га у главу и он паде. Паде ту поред мене, само се распростре. И умре! Ништа не проговори. Шта ћу сад да радим? Он погинуо а ја рањен. Срећом, имам бомбу, усарачену преко рамена. Ту бомбу одшрафим лепо, па како сам потрбушке лежао, не смем да се подижем, него креснем о камен да упали, залетим руком, па бацим овако из рамена. И погодим доле њино гнездо. Рикну бомба! Они само што викнуше а-ла-ла-а, све се усковитла, и људи и камен – полете све увис.
Размину се некако та пуцњава. Пада вече. Наиђе поднаредник Видоје:
“Тодоровићу!” – а ја гледам у њега. Ништа не говорим. “Ајде брже, полази, оће да те увате и да те убију!” А неће да пружи руку и каже — ајде да те подигнем, ајде да ти помогнем. Окрену главу и оде! А ја метнем десну шаку на рану, притиснем где је метак изишао – да би добио ваздух, да могу да дишем. Крв иде из ране, сакупила се у недра, под појас. Дигнем се полако, и сад треба да пређем једно стотину метара и јаче до штаба пука. А још пуцају! Ја од камена до камена, од камена до камена.
Кад сам стигао до штаба пука, окренем се да видим шта ће да се одигра сад. Знам да наши наместили митраљезе и кад излете Арнаути, има да их покосе. Тако и било: излетеше на онај ћепенак где оста мој друг Македонац и где сам ја био, па се забелеше као овце. А митраљез изједанпут: р-р-рп! Само се одижу и падају, било њих можебит око дваестину.
Ујутру стигнемо у Орош.
Орош – како је то лепо место! Тамо да отидеш да издржаваш бању – нигде лепше место не би нашао. Тако један пропланак леп, шума, гора, извори, планина, и црква на једној падини. Звона бију, па се крсти и командир и војска. А ми смо дотерали више стотина брава говеда. Цркви наши дадоше дванаест брава. И за војску оборише неколико волова. Ту мени допадне тако фини комад меса као да сам поручио: такво да ми дате. За два кила имало, кртина сама. Узмем мањерку, нађем дрва, скувам и метнем месо у торбу.
СРЕЋА НИЈЕ ШТЕТА
Кад би ујутру, каже – покрет.
Добро, дижемо се ми ко како може, и кренемо се. Идемо. Стој! Стадосмо ми пред неким мостом. Траже Арнаути да платимо па да пређемо. Како ћемо сад? Кад је срећа, каже, није штета. Ађутант пука што је био, знао арнаутски, узјаши он коња и отиде код војводе арнаутскога: “,Зашто ни кратите пут?”
“Да платите, каже, па пређите.”
“Ми, каже, пара немамо.”
“Па како ћете?”
“Ми имамо триста брава говеда, ако ћете да узмете да ни одобрите пут. Ако нећете, ми ће да примимо борбу, па кога бог воли.”
Јест да њина множина није велика била, али ко зна има ли њи још отуд. Јер ми’ смо били доле, а они у камену горе, а на мост морамо. И ми њима предамо стоку, те пређемо. Тамо има и једна кућа арнаутска, велика, и пушкарнице свуд около.
И ту ти се сад искупише Арнаути око нас: један тражи опанке, други кошуљу… Има кошуља – има леба, да заменимо. Набавим леба: дам неки официрски пртљаг, покупили смо са коња пре него што смо им и коње неке предали. Добијем пројицу од кило и по, скалупим у торбу и то ми трајало до мора.
Кад одоше Арнаути, командир нама вели: “Договорио се наш ађутант са војводом арнаутским да приме наше рањенике. Да буду у тој њиној згради, И доктор да буде са рањеницима, једна болница читава. Да нас превију и лече, и да нас они до мора после спроведу. До Љеша.”
Одосмо ми код тог ађутанта. Он на неком ниском коњићу, капетан прве класе. Каже:
“Војници! Сад ко може нека иде, а ко не може сло- бодно нека остане.”
А са мном неки Благоје, њега на осам места ранили Арнаути у ноге. Како лежао, они пуцали у њега, бушили га, бушили, на осам места. И у једну и у другу ногу. Позва ме:
“Тодоровићу, оћеш да останемо овде?”
“Да не да, реко, мој бог. Да останем ја ту! Он ме убио и ја од њега да тражим лек, то нема.”
“Ја ћу, каже, да останем.”
“Како год оћеш. Остани, ал ће да се покајеш. Боље да се убијеш него тако да учиниш.”
Кад – он остао! Остао, истина, и неки наш доктор Корандић, и остало још рањеника. А ми кренемо према Љешу, да избијемо тамо на море.
ЗАЛЕГНИ! ПАЛИ!
Кад дођемо у неки жљеб, нападоше нас Арнаути опет. Пуцају из шуме, из планине. Са једне стране амбис, има тријес метара дубине, с друге стране стена у бестрага висока, да немаш где! Само можеш да погинеш. Омаче се један наш коњ са све самаром, војни самар гвоздени, тежак па претеже, повуче га одозго, и он се изврну на леђа, а ноге увис. И паде доле, сав се раздроби. А Арнаути из крша бију, нема се где. Стадосмо ту. Командири, водници, нама:
“Залегни!” Ми залегосмо.
“Плотунска паљба! Пали!” Ми: ву-у-у!
“Пали!” – ву-у-у! “Пали!” – ву-у-у! Палимо у ту њину пуцњаву. И умирише се они.
Кренемо даље. Излазимо у равницу, река испод нас тече, а више нас једна коса, па неки трњак. Пуче пушка из трњака и једнога нашег капетана прве класе удари метак кроз стомак, па му на леђа изишао. Четири војника разастреше шатор. Везаше шатор за пушке и понесоше у њему капетана. Носили га тако носили, док се није осетио да може да иде.
Знате ли шта је највећа пропаст за војника пред борбу? Ако се наједе! Кад се наједе па га погоди куршум у стомак, провали метак, она ’рана изиђе и умиреш. А гладан – можеш да погинеш, а мож и да не погинеш: пројури метак кроз тебе и ником ништа. Празан си, црева ти се пребрала. А кад си сит – а, готов си!
Е, пређемо реку. С оне стране трава до појаса. Ко зна колико година расла трава, сува полегла и мека. Таман ми легли да се одморимо у тој трави, опет припуцаше Арнаути од оне стране где смо били, из неког крша и камена: пу-пу-пу! Дао бог, ни једнога не убише. Одједном наши митраљези ступише у дејетво те ућуткаше њине пушке. И одмах наређење: Дижи се! Покрет!
(Али ја нисам превијан. За то време откад сам био рањен, сваки је брат могао и да легне и да се одмори, а ја целу ноћ не легнем. Наложим ватрицу, морам најпре дрва да накупим за целу ноћ, те висим над ватром тако да ми греје ону рану на грудима, те претерам ноћ. Нисам у стању да идем ако рана оладни. А дим у очи, дим у очи! Ако зажмурим, заспаћу, у ватру да паднем.)
ОД ЉЕША ДО ВАЛОНЕ
Идемо, идемо, излазимо већ тамо на Љеш. Прикупљамо се ми војници, неки иде брже, неки спорије; један може, други не може. Прикуписмо се сви, а један кукавац заостао па једва иде, само што није пао. Војник. А официр на коњу приђе му, па кад узе да псује: “Гледа да остане! Треба да га убијеш за пример!”
И стигнемо у Љеш. То је близу мора. Ту боравимо недељу дана и јаче. А киша на сваки сат. Чим запали облак озго – лије киша ко из бакрача. На једној коси наредили те смо разапели шаторе. Ја увиђем у шатор, оно гурне вода с брда, кроз шатор иде вода, где да седнеш, где да легнеш. Отидем код потпоручника Јовице Соколовића (он је заменио нашег рањеног командира Булајића).
“Господине потпоручниче! Ја више овде да боравим не могу. Мене рана боли и ја више овде не могу. Ако негде има болница …”
“Па где ћеш да идеш? Нема где! Скадар заузели Немци. Него отиди у шталу код официрски коња. Отиди, тамо је топлије, и причекај, кроз дан-два крећемо за Драч.”
И тако, отидем ја у шталу. Друга ситуација! Нема да те бије ветар, нема да те бије зима, нема ништа небесно да пада. То је месец децембар, петнаеста година. Ту сам код коња био два-три дана и добро било, одма друго.
Кренемо ми за Драч, за пристаниште, лађа не може да дође у Љеш. Има да пређемо Војушу, има да пређемо Шкумбу и Маћу – три реке.
Преко Маће смо газили, све мокри до појаса. А на Војуши и Шкумби направљен прелаз.
Дођемо тако до пред Драч, поставимо логор, било једно брдањце пред нама, и ту смо боравили до Божића. Добисмо новчану храну – двадесет и два динара у сребру. За те паре куповали смо у Драчу и у селима. Наш потпоручник славио Светог Стевана, а ја му кажем да и ја славим исту славу. “Значи, ја и ти смо фамилија” – много добар човек био.
Сутрадан нареди се покрет. Кренемо на пристаниште Драч да се утоваримо у лађу за Крф.
Стигнемо на обалу. Иде се барком до лађе. Утовара се војска, сви се утоварише, а ми рањеници и комора остадосмо последњи. Поулазисмо и ми у барку. Барка велика, стане цео вод војске у њу. Удари бура! Гура отуд вода ко планина. Па кад опали у барку, само учини: дуум! Пуче онај једек којим барка иде од обале за лађу. Мајко моја, шта ћемо сад? А један капетан, и он није био отишао, повика: “Спа-а-са-а-вајте…” Те нас спаси милиција Есад-пашина што била ту на обали. Могли смо сви да се подавимо. Али оде лађа, зато што не може барка више да приђе због јаке буре.
Седам дана смо ту још остали, чекали лађу. Нема лађе, кренемо пешке за Валону. До Валоне четири дана идемо обалом, све поред мора, песак шкрипи под ногама.
НАДА У ЖИВОТ
Стигнемо у Валону и видимо велику лађу, пришла уз обалу, чека нас. Француска лађа, бели се као млеко, десет хиљада војске стане у њу.
Утоварисмо се ми полако. И крете лађа. било је око два или три сата по подне. И терај, терај, путовала тај дан до мрака, и целу ноћ, и сутра цео дан и ноћ, па тек прекосутра стижемо око десет сати на Крф.
Лађа имала заштиту од сумарена: два торпиљера (по дванаест топова има један торпиљер), левокрилна и деснокрилна заштита. А напред иде једна крстарица.
Изиђем на палубу. Неколико велики чамаца висе горе. И низаљка дугачка има – гуме, појасеви – ко зна колико гума има! А ја нисам смео никако да улазим унутра, све сам горе на периферији лађе био. Надао сам се у живот. Ако буде топљење, одма да се ватам за појас. Поштено да говоримо – нисам знао да пливам.
Лађа мирно путује, не љуља. Лепо сам поднео море. Знате ли какво је море? Кад погледаш – нигде краја нема. Сунце изгрева из воде, сунце залази у воду. Толико је велико море, и широко. Види се, далеко од нас, понеко острво. А по води иду беле тице, кажу да су то галеби. Видео сам поред лађе и једну велику рибу у води, плива, носи на њушки шиљак, има га метар и јаче.
Одједанпут лађа наиђе на неку мрежу на пучини морској. То је мрежа челична, коју су поставили савезници да не прођу сумарени, да се ту увате. Само капија остављена да лађа прође. Удари лађа кљуном у ту мрежу, а ми трт-трт! Држи гаће! Стала ту лађа, па се цурукнула назад и уватила ток. И прошла на капију.
УЧЕЊЕ И ОПОРАВАК
Стигнемо на Крф. Приљуби се лађа уза саму обалу. Скидамо се из лађе. Доктор стоји на излазу и сваког војника прегледа. Не прегледа, него погледа те, види како стојиш онако, физички, неким затегне мало испод ока. И одваја неке на страну, а други одлазе. Наш, српски доктор. Наилазим ја, а он:
“Ти си много слаб. Да останеш. Видиш како си пропао и блед.”
“Ја сам такав по природи, господине докторе” – не причам да сам рањен, можда би ми то сметало, отерао би ме на острво Видо. Ко тамо оде – бог да прости, од њега нема ништа, завршено.
“Добро, каже, иди.”
И ја увиђем у маслињак један, као у рај. Ту смо примили ново одело, лепо, чисто. А наше старо на камару бачено, упаљено и изгорело. Било и ваши у оделу, натртила се вашка уз вашку.
Спавамо у шаторима, у маслињацима. Маслине зелене, лист зелен, родило, гране само дремају. То је био јануар месец, али топло, брате, го да идеш.
Французи нас оденули, снабдели и наоружали, све нам дали. (Французима скидам капу. Никад оно њино добро не сме да се заборави.)
Остали смо на Крфу све до маја месеца. Дадоше нам француске пушке. Наши официри терају капларе те нас истерују да вршимо јединачну, десетичну, водну и четну обуку. Французи стали са стране па се смеју. Смеју се француски војници како наши поднаредници и наредници, кад Французи гледају, што више нас притежу да се покажемо.
Боравили смо ту, опорављали се, учење, ништа друго.
(Е, и ово да испричам: На Крфу сам видео рибу, можда је имала око шест-седам метара у дужини. На репу дебела пола метра, а где је глава и труп има метар од земље. Убила је лађа, па избацила вода, бацила бура на обалу. Ух, реко, ово кад би ми ‘пало да усолим, не би никад сланину јео.)
ЧЛАН ЧЕТИРИ ТАЧКА ПЕТ
Уочи тога дана кад су решили да се кренемо за Солун, образује се комисија здравствена за пук наш (ја сам на Крфу пребачен у једанаести пук). Ту лекари, пуковници, мајори – све врсте чинова. Стојим у строју са једним другом из села, звао се Драгољуб Стојановић. Каже: “Ајде да се јавимо, бре Љубо.” Он је рањен код села Зуца на одбрани Београда. Кроз груди и њему прошао метак. А ја ка оћу, ка нећу. Све се ломим. И – јавимо се и ја и он. Њега избаце за способног, а мене ослободе:
“По члану четири, тачка пет, Иди, каже, код команданта, код официра у твој пук. Кад те питају тако да кажеш: члан четири, тачка пет.”
Одем ја тамо код команданта:
“Господине пуковниче, казано ми да сам ја члан четири, тачка пет.”
Шта му је то значило – бог зна.
Ту поседимо још неки дан на Крфу, спремимо се и кренемо за Солун.
ПУТ ДО ФРОНТА
Стигнемо у Солун. Одемо у неко Дојчиново поље, што се прича преко књиге и ту разапнемо шаторе.
Боравили смо у том логору до августа месеца шеснаесте године. Нема занимања, седимо, печемо се на сунцу. Цео пук наш. Море није баш близу, не идемо на купање. Храна добра.
Долази септембар месец, полазимо у борбу на положај звани Криволак. Где ће да ме одреде – уведен сам као неборац, али слаба вајда.
“Како би било да идеш на положај само да будеш на стражи, на мртвој стражи, међу бугарски стрељачки строј и наш?” – наредник ће.
“Па то мене и дотерало да сам неборац, што сам био на опасном месту” кажем ја.
Шта ће друго да ме одреди – да будем доносилац муниције за машинске пушке.
Тад је био велики окршај на Криволаку. Тимочка дивизија цео дан је под борбом за Криволак са Немцима и Бугарима, они хаубицом тукли и дању и ноћу. А ми, једанаести пук, били смо позади Тимочке дивизије, у приправности, ако попусте да ми кренемо у борбу.
Док смо ми ту приправни и ја мислим како ми не ваља и не иде на добро, уто наиђе један вод Немаца, заробили Тимочани Немце па терају тај вод код нас. Е кад сам видео заробљене Немце. Ја се зарадова и окуражи.
ДРИНЦИ ЛЕВО ТИМОЧАНИ ДЕСНО
Добијемо положај да будемо на Ветернику. Шумадинска дивизија у средини, Дринци лево, Тимочани десно. (Наш једанаести пук је у Шумадинској дивизији, а командант се зове Војислав Томић, пуковник по чину. Он је био праведан и дисциплинован.) Три године смо ми били на Ветернику према Бугарима. Не смеш да се помолиш из рова, ко хоће да погине само нек мрдне ван рова и ван спроводнице. А Бугари још горе нису смели да излазе него ми. (Наши и њихови ровови су како где, негде нису даљи од педесет метара.)
Шта ће даље да буде са мном? Одреде ме да носим четну и наредбену пошту.
Једно јутро понео сам на положај четну пошту и наредбу командиру. И видим спроводе дванаест Бугара, без оружја. Бедни су, бедни, да нема где даље. Наши спроводници одводе Бугаре у штаб. Питам, после, једног спроводника, познавао сам га, шта причају Бугари. Предали се, каже, све их поби наша артиљерија “са ђулињите.” И још дознао он од Бугара за једног нашег војника, звали смо га Трнавац, што се предао њима. Ево зашто се предао Трнавац. Скотурио се он био око доктора да му да боловање. Овај му није дао и он једне ноћи оде Бугарима. А Бугари га тамо одреде, каже, да буде на осматрачници, да осматра положај и куд падају српске гранате. И већ другог дана наша граната га ударила у груди па га разнела.
У нашем положају на Ветернику било је око сто метара фронта најопаснијег. Бугари су били на узвишици, а ми у низини, и чим се појави наш војник, убије га Бугарин на место. Ама не дају нам да мрднемо. И, наши се реше да заузму тај положај по цену живота. А те вечери ја се задесио да будем ту. Видим ја да се вршља војска, неки подофицири, неки наредници, једнако јуре а тамо, а овамо. Питам:
“Господине наредниче, каква је ово гужва оволика?” А он ми одговори:
“Је л ће Бугари да нападну, је л ћемо ми да нападнемо.”
И ја отидем код другог, Љубомир Милосављевић се звао, питам њега.
“Предај то па бежи што пре одавде, ко зна кад ће борба и шта ће да буде: да ли ћемо ми да нападнемо или ће Бугари да нападну. Извлачи се, опасна ствар.” Нисам се удаљио ни три-четири стотине метара од ровова, од положаја, кад рикнуше топови. Наша војска напала, сваки квадратни метар тукли. Померен Бугарин, заузели му положај наши. Кад се пребацивали у бугарски ров, тада је изгинуло, не знам колико, наших војника. Јер ти ровови бугарски што су близу, они су против наших ровова били. Е, сад су ти бугарски ровови заузети, па су против њих – Бугара. То се звало исправљање фронта.
КРАЉ ПИТА
Седамнаесте године одем у цркву у Воден, на божју службу. Био је празник – јесењи Свети Јован. Попови држали службу, а ми војници дошли у цркву. Руси и ми. Молимо се Богу као и увек. Кад, ето ти га краљ Петар матори.
На моторном точку са три точка, седи у корпи и ађутант тера мотор. Кад уђе у цркву, он из свег гласа:
“Помози Бог, јунаци!” Ми сви:
“Бог ти помого!”
“Која сте ви војска?” Па опет викну: “Која је то војска?”
А ми кажемо:
“Ваше величанство! Српска војска! И руска војска.” “А ко вам држи положај тамо? Ко је на положају док сте ви овде?”
А ми сагли главе, ћутимо, војска ћути, била пуна црква војске.
ПИЗМА НА ПОСИЛНОГ
Неко време био сам посилни код поручника Вукашина Лукића.
Па сам видео да је он уватио неку пизму на мене. Тера ме у мајчину. Шта могу, потчињем сам, морам да трпим.
Једнога дана отидем да узмем следовање из официрске мензе, да му донесем на положај. Пођем у осам сати, а тек у три сата донесем тај ручак. А он, опет, мајку мени, и пита где сам цео дан. Ја му причам:
“Господине поручниче, морао сам да се забавим. Бије хаубица немачка па земљу кида и растура, па пред мене, па позади мене. Једва сам побегао под једну стену, пет пута већа него кућа, склонио сам се. Срце ми се узнемирило, али идем. Идем десетину корака па седнем. Легнем на леђа, раширим руке и мало ми боље дође…” “На лекарско сутра, мајчина ти!” – исто он мени. Ништа ја, не кажем ни разумем, ништа.
И тако отидем код батаљонског лекара, кад тамо нема доктора него неки медицинар, студент, врши преглед. Он једва дише, сирома, само очи од њега и вилице, толико је сув.
Од тог медицинара одем на комисију, па у дивизијску болницу. Одатле у Воден, за грчку болницу. А у тој болници Енглез доктор, инвалид, и милосрдна сестра Енглескиња, болничарка. И будем ја у тој болници месец дана. Било је то седамнаесте године, а закачио сам и од осамнаесте. Нисам одмах отишао у једанаести пук, него сам ишао у неко рековалесцентно одељење за поправку здравља, ту сам провео месец дана. И одатле пошаље ме доктор у комору у мој пук.
МОЈ БРАТ ДРАГОМИР
Мој брат Драгомир био је извиђач и бомбаш, у првој линији фронта, пешадинац, каплар по чину. Они су ретко силазили с ватрене линије у позадину, и ја га нисам видео откако смо се на Крфу растали – три године. Ретко су излазили из ровова, као змије – само да их греје сунце, да их мало вата светлост.
Чим сам чуо да је мој Драгомир сишао са прве линије, одем код једне Македонке у село и платим те ми умеси пројицу и спреми сира, а још наберем и патлиџана, јер знам да он то жудује тамо. Меса и леба има колико волиш, али нема зелениша, нема сира, а ни проје. А ми смо одрасли на проји.
Састанемо се нас двојица. Поче он да се хвали код мене – како његове тројке убацују бомбе ноћу Бугарима у ровове, како доводе живог Бугарина:
“Излазимо из рова ноћу,” каже. “Моја тројка излази кад се не види, кад је мркли мрак. Носимо бомбе, пиштољ и нож, пушку остављамо. Дођемо близу до њиног рова, прислонимо уво на земљу и слушамо како Бугари разговарају кад се смењују на стражи. Па кад они изиђу из рова, ми бацимо бомбе пред њих и вратимо се… А за живог Бугарина идемо исто ноћу. Прикрадемо се, слушамо кад се смењују и чекамо да стражар заспи… Шта ћемо ако не заспи? Нас смо тројица, он је један. Хватам Бугарина за гушу, а нож је спреман. И одведемо га у наш ров… Добили смо медаље, сад идемо за нове звездице – мом другу из Трнаве…
Седимо брат и ја један према другом, слушам га и гледам. Нисам га одавно видео па га гледам. Обријао бркове, ојачао. А он каже:
“Што ме гледаш, Љубо?”
“Па, реко, брат си ми. Гледам те, нисам те скоро видео, још на Крфу кад смо били.”
“Гледаш како сам обријао бркове?”
“То је за мене споредна ствар.”
“Љубо, кад дођем кући пустићу бркове, има девојке да погину за мном.”
“Нека бог да здравља да дочекамо то,” кажем ја. Кад он:
“Нема за мене живота. За мене живот не постоји.”
“Што, реко, говориш тако?”
“Кад ти кажем, Љубо, ја има да погинем. То је завршено. Ја да останем жив не могу. Нит ћу ја мајку да обрадујем. То да знаш. А ти и Тодосије (наш најстарији брат, у гарди био) ви ћете да живите… А и за тебе, Љубо, стоји и овако и онако. И ти можеш да омакнеш. Да погинеш.”
“Мањ ако ћу да умрем, друго ништа, реко, а нећу да погинем. Ваљда знаш да сам ја неборац, са коморџијама.”
“А ја, каже, запамти, немам живота.”
Тако се и растанемо. Од тада стално идем у његову четну комору, био тамо неки Јанковић из Лапова, и питам за брата Драгомира. Једном отидем код њега:
“Стари, шта има ново?”
“Има.”
“Шта?”
“Погинуо Драгомир.”
Како сам … како сам ја то могао, како је он то могао да зна да ће да погине, и како сам ја смео да се томе надам!?
Они га сахранили, пре га сахранили него што сам ја стигао. Испод штаба пука сахранили га. Показали ми где је сахрањен. Он и још један, онај из Трнаве. Не знам како се звао, погинуо истог часа, кад су пошли на бугарске ровове: ноћу, између деветог и десетог априла 1918. године.
Запалио сам брату свећу на гробу… И споменик сам му подигао. Тамо горе на Ветернику. Имао сам стрица у седмом пуку Дунавске дивизије, Богдан Тодоровић, свештеник. Пуковски свештеник. И ја њему пишем:
“Чико, наш је Драгомир погинуо, јављам ти, да знате. Ако имаш могућности да пишеш преко Женеве да јаве нашим код куће да је Драгомир погинуо.” (Кући није смело да се пише “погинуо” него се каже: “отишао код тога и тога” – код неког ко је умро.) “И ако можеш, нађи човека да уради споменик и упише на њему што треба, па ми пошаљи некако.”
Јавио стриц кући, а мени преко коморџије пратио споменик. Уписано све што треба, имали они каменоресца. И ја брату ударим споменик. Споменик је око метар висок, има крст и име и све урезано и офарбано црном бојом. (Кад смо пошли у пробој фронта, на његовом гробу запалио сам последњу свећу и рекао: “Збогом, брате, нећу те видети више за навек.”)
Тај споменик на Ветернику и данас мора да је тамо. На хиљаду четири стотине метара висине! Ту је остао мој брат бомбаш Драгомир Тодоровић – за сва времена.
(Сва три брата били смо на Солунском фронту: најстарији, Тодосије, па две године млађи Драгомир, за њим ја, исто две године млађи. И отац ми отишао у рат, у коњици био. Умро пошто сам ја мобилисан, недељу дана касније: седмог јануара 1915. године. Ја мислим да је умро од велике секирације, пресвиснуо.)
КАРТЕЧ И ЈАБУКЕ
Другог септембра осамнаесте године, у седам сати, поче пробој фронта: брза паљба из свих топова све до мрака. Цео дан, до у мркли мрак, земља је горела. Планине што су с бугарске стране – гледали смо из нашег положаја – попаљене и ватра се дигла до небеса.
Енглези, тешка артиљерија са Кајмакчалана – тукли, и француска артиљерија, што била до Тимочке дивизије – тукла. Они бију унакрсном ватром. Гранате целу ноћ летеле. Сутрадан је било крш и лом. Горела земља до три сата поподне. Око три сата по подне опусте положај, нигде живе душе: мртви војници и коњи, све поломљено, покрано. Ружно, бре, научили смо били на ровове, ту смо, што се каже, век протерали.
И кренемо се у пробој, паде команда: “Напред у отаџбину!”
Нигде нас Бугари нису зауставили. Брже и брже, терај. Где треба ми картеч. Картеч у појас сече. Били смо, тукли плотуном, митраљезима.
Кад стигнемо код Кочана, стој! Шта је сад? Каже, Бугари кренули са војском из Бугарске, од Цариброда. Да изиђу на положај пред нас, да нас сачекају да поделимо одсудну битку. Али наши то сазнали, известили комити, па коњички пук са митраљезима и топовима јурио што брже, јурили, јурили, усиљени марш – да заузмемо положај да га не поседну Бугари. И ми стигнемо пре. Чим сто стигли, ступише у дејство брдски топови, па коњица преузе борбу.
И, кад је било тако око пет сати по подне, у сунчев заод, ето ти га парламентар бугарски. Довели га у штаб пука команданту. “Праћен сам, каже, да ми дате до сутра примирје.” Командант каже: “Дајемо.” Оде тај парламентар. А ето их отуд, код нас дођоше, студенти бугарски. Млади, деца, бре, оно је жалосно да изгуби живот. Донели пуне џепове јабука. Дају нам јабуке. Гледам ја: питомци официрске њине школе дају јабуке нама. Крупне јабуке, па црвене као ружа.
Бугари се уплашили, пронела се вест – кад наиђу наши, у Бугарској има да чисте редом. И тад наишла француска армија. Они са топовима отишли у Бугарску, а нас окренули ка Скопљу.
Од Цариброда кренули смо на Куманово па у Скопље. Ту смо проборавили неколико дана. Али разболе се многа војска: вода била нечиста, маларична вода. Од Скопља кренемо ка Приштини. Па на Косовску Митровицу. Од Косовске Митровице – све пешице, стално пешице – на Рашку, па на Ушће. Од Ушћа кренемо за Чачак, одатле дођемо у Крагујевац. И ту после останемо.
Дочек у Крагујевцу што је био! У Крагујевцу народ изишао на улице, бацају цвеће, ките коње, музика трешти, официри на коњима, ми газимо у стоју, труба пуковска свира. На челу командант наш на белом коњу, пуковник Војислав Томић, крила су му порасла кад улази у Крагујевац већа од Лепенице. Народ виче: Живели! Живела српска војска! Живела слобода!
Командант повео јединицу из Крагујевца и довео је у Крагујевац, ту они остали. А ја се у Крагујевцу нисам дуго забавио, мени још боље: скинуо сам униформу и дошао кући.
Тако је то било, увек ме нешто терало да живим. Рат и не сањам. Понекад сањам црквицу од мермера на Ветернику.
