Тодоровић Живота

име: Живота
презиме: Тодоровић
име оца: Милутин
место: Јеленац
општина: Топола
година рођења: 1896.
година смрти:
извор података: “Србијицо, душо горка”, Драгутин Паунић и Милија Ђорђевић, 1988.

ШТА САН ПРИКАЖЕ

Живота Тодоровић из Јеленца, име оца Милутин, а мајке Милојка. Рођен сам 1896. године, основну школу учио сам у Белосавцу, то је три километра одавде, и сељачки пут био, није друм ко сада, блато до колена. Четири године. После тога био сам земљорадник, мени је било четрнес година када ми отац погинуо – прегазила га вршаћа машина. Водио волове, парњача нека била, а један одавде, комшија, свирнуо на машину и волови јурну и оборе га, те га машина прегази. Као јединац осто сам с мајком.
Запамтио сам 1912. кад је био рат.
А кад је било четрнесте године у јесен, Шваба навалио и дошли на Космај, ту. А наша војска врати Швабе, истера из Србије, преко Дрине и Саве их прегнали.

САМО ДА ИЗМАКНУ НАС

Петнесте године они се скомбинују па викну и дођу опет на Космај. А наша команда све регруте, и моје и млађе годиште, све покупи. И пред старом војском смо ишли, у октобру месецу, оступање.
Из Јеленца било нас осам регрута. Ми смо од куће отишли на штацију у Ковачевац, па возом у Чачак. Ту будемо три дана. Добили смо пушке и меткове, а нисмо прошли кроз обуку. То је да бегамо, да измакну нас испред непријатеља, а стара војска редом за нама. Из Чачка одемо у Краљево – пешке. И одма на станицу, товарили смо муницију из магацина у вагоне. У Краљеву било војске тридесет и шес иљада, све регрути. Сутрадан идемо за Рашку, исто пешке. У Рашкој заноћимо у кафани некој, све једно на друго лежимо. Из Рашке идемо за Косовску Митровицу…
Сви који су били у Краљеву нико није имо војничко одело, тако сам и ја обучен: гуњ, чакшире, опанци, на глави шајкача.
У Косовској Митровици будемо један дан. Сутрадан одемо у Вучитрн. Ту нађем неке старије људе одавде – неког Максима и још неколико Јеленчана који су бежали до тамо па се отуда враћају.
Из Вучитрна одемо у Пећ.
Нас води Чедомир Гаћиновић, мајор по чину, не знам из којег места беше родом. Он нас предводио све до краја. Имао једно јагње, бело, ишло за њим, стално га водио и превели га, имо своје официре, пренели га преко Албаније.
Из Пећи идемо за Ђаковицу и Призрен.
Прошли смо тамо поред Качаника, где су се рвали Краљевић Марко и Муса Кесеџија. Па има чесма и ту има грм један велики, гранати, и тече вода из дубине, из стублине. Ту се рвали, каже, делили мегдан.
И кад смо прошли Призрен, сусто ја. Не смем да останем, а не могу да идем даље. Малаксо, гладан, чекам одмор. А испред мене војници на смену носе куфер официров, има га десет кила, носи један, па други и тако редом.
Поднаредник дође па ми даде тај куфер. А има нас четири-пет, и он иде са нама, презиво се Драгић, он је родом од Раче. Шта ћу сад? Не могу да идем, а он ми даде куфер! И ја носио некако једно десет-петнес метара и решим седа паднем, он ће да да другом. Паднем ја, направим се, куфер рр-рр- рр – оде низ камењар, полупа се и отвори, испросипа се бело брашно и шећер и неке ситнице. Лежим ја, а он мени: “Диж се, мајку ти јебем!”, па ногом у лабину. Ја полако, полако, дигнем се. Он покупи оно, увеза куфер опасачем и даде другом.
Идемо тако, идемо. И чуло се низ колону: “Има леба, има леба.” Арнаути, каже, продају леба поред друма. Ја се ослоним на пушку па полако иди, иди. Погледам – Арнаутин. “Имаш леба?” “Имам”, каже. Оно качамак неки стегнут, па га спљеско, па овако ко длан, и још проја. “Осам динара”, каже. Ја му дам банку у папиру, он ми врати два динара. Како сам метно залогај-два у уста, одједанпут сам отворио очи! Да није било тога, осто би. Два дана сам то размицо, помало јео, те повратим душу. Јесте да сам овако мали, али био сам чврст, иначе осто би ту.
Онда одемо у Дебар. У Дебру – ту добијем десет батина. Десет батина! Они рекли да не сме нико да заостане, биће конак у Дебру. Сустали смо били, па онда викнемо па ноћимо – испред Дебра. Кад се свануло, ми наиђемо у Дебар варош. Ко је дошо тамо дошо, али имало нас доста који смо остали. Сунце огрејало, леп дан. Па не идем право у касарну, него прчварница нека има, неке дивље крушке Арнаути пекли, кували, и ја те дивљаке узмем и јео успут.
Кад тамо пред касарном отегла се велика колона. Како који наиђе они га питају – где си био и зашто ниси дошо на време. Има капија, па са стране, чим уђеш у круг, има бинија као праг, и савијемо се преко те биније. Бију војници наши, прописно бију, наредио мајор и официри. Легнеш: тап-бап, тап-бап по гузици, и дижи се, у строј. А један, неки Радојица Николић, ту мој друг, он лего и пушку метно поред себе. Кука, дере се ко сивоња, онај удара и – кундак му пребије. Бију са обе руке, из рамена. Бију опасно. Ја се нисам јавио… Кука човек: бап-јао, бап-јао. Колико пута удари, толико пута онај закука. И дижи се, у строј! Нас тридесет тако.
Заноћимо у Дебру. Ноћу паде снег, нападо по метра. Па из Дебра идемо за Битољ. Ту добисмо леба.

КОЛОНА ОТЕГЛА СЕ

Из Битоља крећемо за Елбасан, то је већ албанска држава. Колона отегла са неколико километара, само ми регрути, други нема. И поручници који нас предводе. Они су строги, не дају да се издвојиш.
Кроз Албанију… Дању путујемо, омркнемо негде. Нађемо где да ноћимо, у неким тршљаку. Горице има неке, трње има неко. А киша! Вода иде из неба и из земље. Накршимо трње, метнемо шаторчић на то трње и легнемо. А поточић испод нас подлива.
Трпели смо гладни. По њивама смо налазили кукуруз ситан, па корен-два, кад нађемо једемо зрно по зрно. Празилук, корење од купуса, шта нисмо јели. Па сам јео заметак од дулека, ко песница – то је горче од чемера.
Пушили смо. И пили воду. Воде има свуда редом, по оним брдима гече. Пушимо дуван и пијемо воде и то нас држи.
На ногама опанке смо имали. Они се поцепаше, узимамо крпе од џакова те завијамо ноге, па узицама вежемо.
Остајемо редом, остало је, брате, да не слажем, остало је кроз Албанију више од трећине регрута само.
Видео сам како војник остане, не може даље. Баш један мој сељак одавде, звао се Божидар Марковић, у Фијеру кад смо стигли – имо дизентерију – он је ту остао. Ја сам гледо мојим очима: Божа пао, а Арнаутин то спазио и стоји тамо мало ниже. Чека. Чека да умре!
А гледо сам мојим очима кад… тек мрачак, а јури један официр нашега војника, јури га. Пукла пушка тамо негде, избацио пушку. И они га појурили, он бегао уз колону и стигао тако до поред мене. А официр га стиже, и удри, удри батином. И он само мало ее-ее-ее и паде. Потпоручник по чину био тај официр. Батином уби човека! Црче човек! Малаксало је то, готово је то. А ми ћутимо, шта ћеш, колона иде даље. (Касније је том официру било суђено у Солуну, неко је то потерао. Ишли војници да сведоче).
Нас по шес у шатору заноћимо. Сваки пут, увече по један избацује се – мртав, а свако јутро кад устанемо – по један остане.
У Елбасану добили смо, богами, по пола леба. Одатле идемо за Тирање, па јаком за Драч. Ту некако био је и Божић наш: октобар, новембар, децембар – толико ми већ идемо.
Па у Драчу нема лађа, продужимо за Валону. Пешке!
Кад смо ишли за Валону… То је било пре Војуше, помрло је ту нас око десет-петнес. И онда ископамо рупу велику, четири метра дугачку, метар дубоку. Бацимо ту помрле и затрпамо. Нисмо ничим обележили, каква крстача! Само смо затрпали.
Изнемого човек, знаш како изгледа? Као аветиња божја. Знаш какав је мртвац? Тако. Имало је пуно таких у колони.
Падала киша, и то каква киша! Ставили смо шаторчиће на главу. Крваве ноге, оне крпе се поцепале, крв остаје по оштром камењу. А ишо неки Драгутин Гајић из Копљара, он био мој исписник и имо цокуле. Имо цокуле, али га нажуљиле. Завио ногу крпама од цака, а цокуле носи преко рамена. Ја га питам:
“Што, Драго, не обујеш цокуле?” Каже:
“Не могу, имам ране на ногама.” И даде мени цокуле. Те цокуле ме однеле живог. А он је осто, страдо, није мого да иде даље.
Албанија, брда… Имало наших који су у селима отимали што год нађу. Разбијали врата. Упадали људима у куће. Само да узме леба, да остане жив. Неки су чак и кошнице односили…
Ја нисам никад ништа отимо, ако ће ко да да – лепо.
Останем ја у једном селу и улазим у мало бољу кућу. Жена у авлији са малим дететом од четири-пет година. Она поче да кука да јој не убијем дете – ја карабин имам о рамену. А ја кажем:
“Ништа се не бојте ви, ништа ја вама нећу.” И уђем тамо у кућу. На сред собе, на асури, два чиче прекрстили ноге и метнули лонче кафе, пију. Шпорет гори, леба мирише, пече се леба. И ја кажем:
“Добар дан.” Они:
“Добар дан.”
“Имате ли парче леба да ми дате?”
“Нема.”
Ја се окренем и пођем. Стигнем колону. Нисам тео на силу да узмем нигде, нигде, нигде. И вала Богу, добро сам прошо.
Притегнем цокуле, ајде у планинчину, ајде у недођију. Пентрај се, пентрај, и кад погледаш – склопила се брда, видиш само небо. А доле урвина, не мош ни да сагледаш. Поред стења, у камену, стаза куд коза иде само. Ту мораш да прођеш. Мора да се иде полако, по један, само један за другим, и тишина. Ако нас осете они тамо, оће да ударе озго са стења. Њине групице. Ти Арнаути што су одметнути, што су, као, њини комити.
У тој планини наишли смо на четири војника, наших – убијени. Метнути преко стазе да не мош да прођеш, мора да их газиш. Попреко стављени на ту козју стазу, мртви… а они осекли им ружу и метнули у зубе. Четворици… мушка ружа осечена. На то сам ја наишо, то сам видо.
Било је тешко и претешко кроз Албанију.

ОСТРВО СМРТИ

Кад смо дошли у Драч, казали нам: Има леба колко год оћеш.
Немојте по много да једете, слаба су вам црева, каже. А тај Драгић поднаредник, а он најео се сит – он имо и леба и конзерве, ми носили брашна за њега и за командира, они не гладују уопште. Ми смо носили брашно бело, и шећера имају.
Из Драча морамо за Валону. Ишли смо поред обале и кроз неке мочваре и блато, преко река. Војници умиру, остају, добили вашке, тифус, дизентерију.
А Живота Ђукић из Белосаваца, он је мој исписник био… И дошли смо до Војуше реке, и ту треба да прелазимо ту реку, да газимо. А он дошо пре мене неки минут. И сео уз обалу, а вода тамо. Он сео уз дрво, седи и ставио корицу леба у уста. И тако осто! А ја га зовем:
“Живота, Живота, устај да идемо.” Он ништа не говори. Умро! А ја мислио да је жив.
Дошли смо у Валону. У Валони лађа дошла. Укрцамо се у лађу и та лађа била седам дана ту. Педесет метара од обале далеко. И ту један по један умире, знаш. У лађи. Лађа не полази, чека наређење неко. И нас двојица-тројица узмемо и’ у чамац и одвеземо на обалу и закопамо. У лађи имало и леба и уз леба, све. Лађа била француска. Имаш кревете, па над њима опет кревете, горњи спрат. Други бог после. Ја сам баш био на тим горњим кревету и љуљо се.
После седам дана дође наређење да кренемо. И одатле кренемо се на Крф. Ујутру кренула лађа, велика лађа. Све што имало, све то стало, стало много војске.
Стигнемо на Крф. Тамо маслинке, божје маслинке.
Прођемо кроз Крф и после попењемо се на лађу опет, идемо на острво Видо.
То је велико острво.
Ту направише шаторе велике, са једне и друге стране метнули сламу, а кроз средину спроводнице. Нико ништа ту нам не да, нема ни воде. Баш сам ја ту био на стражи, одредили ме као стражара багим. Само вичу: Јаој, воде, јаој, воде! Ударила нека зараза била. Ту су умирали много и много.
На острву Видо нашао ме мој брат од стрица Рајко Тодоровић и каже:
“Нисам луд овде да умрем. Него да побегнемо. Ако поднаредник пита за мене, немој да кажеш да сам отишо на пристаниште.”
Али ја останем, остали смо још десет-петнес дана ту. А он отишо за даље.
И кад је прошло неколико дана, одведоше нас да се обријамо, да се окупамо… од ваши и све. Окупамо се, шишање, бријање, Французи нам дају све ново-новцијато.
На острву Видо: па помрло је, помрло је – на иљаде. И бачено у море. Ја сам био на стражи ту. И сваки дан износе из нашег шатора по десетину. Али немају кад да сарањују, него товаре на једну камару дугачку двајестину метара, и пар метара увис, мртваца – кагод кад се дене жито. То сам ја мојим очима гледо. И после – кад су они бацали у море ја не знам, ми смо одатле отишли.
Пео сам се, на том острву, на брег, тамо где су топови постављени, цео ред топова. Одатле се виде лађе у мору. На све стране плави се вода, нигде земљу не видиш.

У БИЗЕРТИ ДОБИЈЕМО ОБУКУ

Једног дана идемо за Бизерту. Упнемо се у лађу. Само ми регрути. И официри и подофицири са нама, а лађу чувају и стално прате два ратна брода.
Лађа велика, француска. Има на њој свега и свачега.
Гледо сам са палубе у море. Наишли смо на место где је нека лађа потонула, али леба није потонуо. Лебови пливају по води. Плива леба по мору па покрило за педесет ари земље. Која је и чија је лађа потопљена – не знам.
И видо сам очима мојим рибе велике као свињче од сто кила, две сам видо – пред лађом прескачу. Да л’ су рибе оно не знам. Играју се, а лађа само што их не исече.
Стигнемо у Бизерту. Французи нас лепо дочекаше. Добили смо све што нам треба.
Али ја се разболим, не могу на ноге. Мрзле ми ноге кад сам ишо у оним крпама без обуће, док ми онај није дао цокуле. А војска оде два-три километра даље, да добије обуку. Те поставише један шатор: ко не може да иде – нек лежи у шатору… Ту останем. Дадоше ми нешто да попијем, ударише некцију и дадоше ми јајце кувано.
Опорављам се полако, почнем да једем леба и уз леба, али не могу на ноге да се подигнем. Месец дана тако, умало нисам добио гангрену. И кад сам се олебио и мало попра- вио, добијем снагу, изиђем из тога шатора и шетам по улици.
Одем у јединицу.
Али ја сам при ступању у болницу предо моје одело, те ми сад у јединици дадоше неке широке панталоне и жакетић, нека кратка блузица. Један поднаредник уведе ме међу његове војнике. Сви они у војничко а ја у цивилско, жакетић као што младе носе код нас у селу. Тако сам ишао неко време. Они имају учење четно, водно, а ја ништа. Да цркнем од муке, не знам где ћу и шта ћу, ко да сам се негде изгубио.
После и ја добијем војничко одело. Ми смо пешадија, одвојени смо од наше старе војске и од француске војске. Добили смо све ново, и одело и оружје. Мени су дали француску пушку са три метка, али обучавао сам се за митраљез и машинску пушку.
Једном решим се да идем на купање у море. Врућина велика, иду војници, да идем и ја… У мору – обележено докле смемо да се купамо. Пливају пливачи, а ја идем по води. Не знам да пливам па полако пипам ногама докле смем. Док одједанпут – отвори се рупа под ногама, увати ме вода, немам куд – потону ја… Али избаци ме вода и ја викнем: „А-аааа… спасавајте!” Викнем, оно талас наиђе и обори ме. Ја опет потонем и – више нисам знао за себе. Дошо сам себи тек на обали, спасио ме један пливач, они били близу.
И дође време да се враћамо, то је пред саму јесен шеснесте године. Наша стара војска отишла пре три-четри месеца, а ми смо остали да се опоравимо и довршимо обуку. И сад идемо ко допуна пукова на Солунском фронту. Пишу наше новине тамо како српска војска води борбу, причају како ово, како оно, француске новине пишу. И како наша војска напредује, проваљује фронт, како ћемо да дођемо кући… Читају новине и нама то причају, и сад ћемо за Србију скоро, ово-оно.

ШТА ЈЕ СА МОЈИМ БОЖОМ?

Једног јутра, у јесен то било, одемо на лађу. Ве-елика лађа. Прате лађу торпиљери. Идемо за Солун. Ишли ми тако лепо, пливамо по мору, док… Свира лађа наша! Кука, кука, свира, кука, свира – непријатељ се појавио, приметили га. Капетан један има који то примећује, који води рачуна о томе. А нама су раније показали где су на лађи оне гуме са упртачима – опасујеш се одмах ако случајно буде… ако се потопи лађа не можеш да потонеш. Ја трчи тамо где су појасеви. Али војска навалила да узима, све један преко другог, не можеш да приђеш. Прескачу један преко другога, гази један другога за врат, чудо! А лађа урла, урла. И нисам мого да… јачи од мене. Нек иде, реко, у мајчину, нек буде како буде! И ућута лаћа, пловимо даље. Али било је нечега, не би она кукала онолико.
Дођемо у Солун, силазимо. А изишо народ, накупило се, гледа народ. Угрејо дан, сунце…
Одемо тамо до слагалишта. Добисмо по два пара кошуља и добисмо сву ратну спрему: пушку, две бомбе, реденике са двеста-триста метака, фишеклије. И још бајонете, шлемове, шаторско крило, ћебе… Тешко, једва носиш, преко двајес кила има пуна ратна спрема, не мош да идеш.
Од Солуна до фронта као од Јеленца до Младеновца – има петнес километара. А нас воде каплари, послати с фронта да нас одведу горе.
Кад смо од Солуна отишли можбит километар и по, поред друма на посматрачници стоје краљ Петар, војвода Мишић и Пашић. Ту су, каже, и генерали. Стали они, ми идемо и поздрављамо.
И ту ме у колони угледа Милоје Марковић, капетан, био одавде из Јеленца, војну академију учио, сачекује, знао да има наших, и он придружи нам се, пита:
“Шта је са мојим Божом?” То му је синовац, са мном био, то је онај што је из колоне пао.
“Божа је осто у путу.” Капетан Милоје стаде и не макну. Колона иде даље.

КАТУНАЦ И СОКОЛАЦ

Идемо ми на положај. И стигнемо близу прве линије фронта, село се звало Пожар, уза саму планину. Ту останемо све док се није мало смрачило, да Бугари не би гађали ако нас виде са брда. И кад се смркло, онда ми продужимо даље. Уз планину иди, иди, иди. До дванајс сати ноћи. Право на положај. А положај је све цик-цак. И кад смо дошли близу положаја, пуцају озгор Бугари. Пуцају. Ми смо у стрељачком строју, оно метак изнад нас.
И ту сваки узе по десет нас, каплари, да попуне водове и чете. Ја припаднем у Дванајсти пук, Друга чета, Други батаљон, пешадија. И дођемо до рова. А ти ровови су тек заузети били, пре дан-два. Отети од Бугара. Ситна шумица ту, није виша него до груди. Брдо велико. А ровови ископани. Ту мора да будемо, каже. Метемо пушке поред себе и ту лези док не сване. Ако Бугари нападну – да се бијемо.
Не прође ни пола сата, отвори се борба. И ја сам у рову, присебан сам, ствари сам метуо под ноге, држим пушку… Али страва ме избацује из рова, толико сам се уплашио. Чини ми се не бих умео ни да пуцам, колико сам се узортио. Све до ујутру цвокотао сам – зуб о зуб… Нит ко погибе, нит ко излази из рова. Кад се свануло, пред нама само она шумица ситна, а ја сам до сванућа замишљо да су то Бугари.
Ту смо били дан-два па се преместимо у други ров. Нису Бугари нападали, они су само пуцали – плашили се и они и ми.
Премештај се после, премештај тамо-овамо, терај редом.
Дођемо на Катунац, мени тешко, не живи ми се. Али ту нађем Радована Павлићевића, одавде из Јеленца, стари ратник, он ме окуражи:
“Умеш да рукујеш пушком, бомбом и бајонетом?”
“Умем.”
“А да направиш заклон?”
“Умем.”
“Више ти не треба.”
И прођемо кроз Катунац, њега држи стара војска наша, те заузмемо наш положај. То је планина, планина, све планина.
Командир чете се звао Тикомир Николић, капетан, он је од Зајечара.
Ја сам и даље Друга чета, Други батаљон, Дванајсти пук Шумадинске дивизије.
Шумадинска дивизија држи Катунац и положај према Бугарима. А на Соколцу Дринска дивизија. И Степа нареди да наш пук оде њима у помоћ.
На Соколац кад смо стигли они су престали са борбама. Ископали ровове до поврх човека. Дринци. А нема настрешница никаквих. Снег био страшан. Ми дођемо ту и распоредимо се по четама, по водовима. Стеже мраз. А на сваких петнајс метара има објавница. Пред стрељачким стројем, да се не би привукли нама. Кад морам да будем ван рова, распореде ме на стражу, ја станем уза букву, али пушку метем уз дрво. Толико је зима да нисам у стању да је држим у рукама. А ветар дува, вијавица, снег. Има ту код букве ров, ако би случајно била борба, да легнеш ту. Али ров пун воде и снега. Метем пушку уз дрво, заденем руке под шињел, тако два сата дркћи. Ти ме сменио – исто тако и ти.
Храна добра, али по три дана не можемо да добијемо некад – од снега. Велики сметови. Нама доносио неки Благоје Васић, на коњу доноси. Самар метуо на коња, упрти два џака и донесе тамо.
На Катунац кад смо се поново вратили, ту је борба била опасна. Бугари су седам пута јуришали, на двајес метара долазили, и ми смо се одржали. Ту је погинуо Радован наш, хтео сам да идем да га тражим, да се човек укопа. Сарани. И нисам после мого, била борба, пуца се, само понекад затишје.
У пролеће, на том положају, магле су ујутру биле велике. А десило се да ја баш по некој густој магли будем на стражи. И магла, магла, а сунце излази и већ се појавило. А ја на пушкарници, на стражарском месту. Бугарин мрда у оној магли, назирем га око њиног рова, педесет метара, није даље од мене био. Ја њега примећујем, али он не види мене, ја сам се прибио уз дрво, шумица има нека где смо ми, и неке ретке букве има. А Бугарин у оној магли купи неко камење, настрешнице прави, утврђује земуницу. Одједном – магла спаде! Али он и даље ради нешто, угађа, одозго баца нешто. И кад примети да нема магле, он скочи доле у ров. Мого сам да га убијем, нисам тео да га убијем.
И онда ништа, стојим ја с пушком даље, а наши ровови су у тој реткој шумици и спроводнице после има за даље тамо. А један наш војник пошо спроводницом, није се сагнуо а био висок човек… Пуче пушка отуд! Закука тај наш војник. Закука. Бугарин га спазио и гађо – прође му метак кроз врат, погодио га, близу било. И Бугарин се откри из рова, помоли главу да види где кука војник, да ли га је погодио. А ја узмем Бугарина на нишан и гађам га у браду тачно… И он се свали тамо, паде. То сам видо, није било даље од педесет метара.

ИМА ВИШЕ ЈЕЛЕНЧАНА

Осамнајсте године, тек је било прошло по ноћи, кад у нашу земуницу допаде један непознати официр. Он рече нареднику да је војни иследник, и да сви изиђу из земунице.
“А војник Тодоровић нека остане.”
Шта ли је сад? Мислим се да нисам ја нешто погрешио. Затегнем униформу, станем мирно, а ноге ми се одсекле: “Живота Тодоровић, господине поручниче. Ја сам из села Јеленца…”, почнем, а он:
“Седи, Живота.”
И ја седнем, има расечено стабло ко клупа. Он седе преко пута мене, и мало поправи ону лампу да боље светли. И пита:
“Кога још познајеш из Јеленца да је овде?” А ја кога ћу, кога ћу да се сетим, прецрко сам жив, а има више Јеленчана па, реко, да се позовем на капетана Милојка:
“Познајем капетана Милојка, господине поручниче, он се презива Марковић и зна мене. Ја сам са његовим Божом…”
“А познајеш ли војника Велимира Моретића?”, – прекиде ме он.
“Познајем.”
“Је л’ ти долазио? Јеси л’ га скоро видео?”
“Нисам га видео никако, како сам дошо на фронт. Не знам”, реко, “ни која му јединица.”
“Јеси л’ сазно за њега што? Да ће да се преда, да оде код њих?”
“Нит сам га видо, нит сам о њему што сазнао”, кажем.
Полази тај поручник из земунице, и како ја устадо, он ме увати за груди:
“Пази добро: Ако штогод знаш или сазнаш па не кажеш, или ако и ти покушаш нешто, следује ти преки суд и стрељање.”
Кад је војни иследник отишо, ја ником ништа нисам говорио шта ме он испитиво.
Силазио сам једанпут и у Солун, тамо ми је брат од стрица, онај Рајко Тодоровић. Ишо сам да га обиђем, он је био баш у Водену, имало је још неколико Јеленчана с њим. Они живе ко у Мисиру! А ми нисмо тамо на фронту видели никога мањ бога. (Ми смо ређе ишли у позадину. Наше заклониште је било два километра даље од фронта, иза брда, да Бугари нас не виде, и кад се одмарамо ми смо у заклоништу).
У позадини имало је тамо циркус и позориште. Идемо у позориште да се мало разонодимо. Направили као позорницу, једна војска гледа данас, друга сутра.
У позадини – ма само после три дана – ја ко да сам неки други. Војска се одмори и заборави на изгибију. Војска пева, весели се као да није рат, свирају, играју… Па опет се вратимо горе.

ШТА САН ПРИКАЖЕ

Једне ноћи сањам ја да ми оџак са куће паде. Ја причам то мом нареднику. Он каже мени: “Чувај се.”
И тога дана будем ја на стражи. Иза стене једне велике. Они имају тамо мерзере, велики топ што баца гранате увис па она пада озго, фр-фр-фр – и право у ров. Не чујеш је. Кад је чујеш – добро је, оде даље. Кад је не чујеш – ето је код тебе. Пуче двапут топ, оде иза мене. Трећи пут не чујем да лети, ја брже за камен. Она паде на двајес метара од мене, па кад груну! Тресну! Полете земља и камен увис. Цео вод војске мого је да стане у ону рупу. Дрво што је било, пресекло га равно ко тестером. Ров однело, где је заклон – вири греда, а мој шињел био на камену – разнело, стоји само полеђина. И ја паднем, удари ме она силина и земља и камење озго. Али осетим – удари ме нешто од гранате повише леве шаке. Осетио сам, удари нешто. А оно – рукав ми поцепо шрапнел.
Било је храбри војника, али многи су остали. Један Крагујевчанин, млад човек, старији од мене две-три године, био леп па му ни девојка није равна. Војска ударила на Бугарина и не може даље. А он пришо на десетину метара са бомбама и – осто ту…
Кад сам се вратио на Катунац да видим где је погинуо тај мој сељак Радован, видо сам побијене бугарске војнике, стрељачки строј, седам реди Бугара. И како је косио митраљез свих седам реди пало и ту је остало. Ја дођем – фронт је далеко од мене више од десет километара – и тражим Радована. Бугари изгинули ту пре годину дана. Одело стоји, пушке стоје бугарске, годину дана стоји… Ја ногом гурнем, цокулом, оно се распада. Знаш ли шта је годину дана, кости само под оделом остале. И мале чизмице, кратке они имали. Како погинуо, тако то стоји на ногама, И одело на костуру.

НАПАДАМО МИ, НАПАДАЈУ ОНИ

Средином јула осамнајсте године, наређење било да нападнемо Бугаре у седам сати ујутру. А укопани они, укопани ми. Има жице међу нама. Командант пука наредио да напада наш Дванајсти пук. Оно брда и понегде букве велике.
Бугари су жилави борци, они нападају одма чим одбију напад, врате нам.
Кад смо нападали Бугаре, наш Дванајсти пук, командир чете стоји у рову, он гледа како ми наступамо. И ми јуришамо и дођемо на петнајс метара. И одбију нас, седамнајес војника ту остане.
(Кад треба на јуриш, сваки војник пожутео, сваки дркће ко прут, сваки пребледео. Молимо се Богу пред јуриш, пред смрт. Припремамо се за јуриш, сва ратна спрема да буде где треба и шта треба, у чутурици воде да има.
Помишљо сам да ћу да погинем, али никад нисам помишљо да ћу да будем рањен).
Нападамо опет ми, идеш у смрт. Пођемо, био сам на десном крилу. Неки Војин Војиновић, он био жандар, носио машинску пушку, ја сам му био ко помоћник. А до нас био Једанајсти пук. А између нас и Једанајстог пука велики простор и тако јака јаруга да војник не може да је прође. И онда отего се фронт одавде до тамо, цео пук војске. То се само крши и ломи, бије се, туче се.
А ја сам био са тим Војином што носи машинску пушку, на десном крилу. Али муниција била овлажила, нисмо ни пуцали. Војин ме посла да идем код командира, има педесет корака. Командир ме види:
“Шта је?”
“Не пали муниција.”
Добро, узмем другу муницију, носим тамо у ров, али срећом, према мени није пуцала пушка ниоткуд. Донесем у ров, дам Војину муницију, а он каже:
“Ватај заклон како знаш, ти мени сад више не требаш. Ја ћу сам да пуним и сам да пуцам.”
Удаљим се ја од Војина неколико корака, легнем у заклон и видим Бугаре, иде отуд њима помоћ. А овамо само кркља борба на левом крилу. А на мене нико, пушку нису избацили. Оћеш врага: видим иду отуд Бугари, пребацују се и на десну страну. Пребацују се они један по један. Наиђе први – ја метак, наиђе други – ја други метак, па трећи метак избацим. Скидам једног по једног. И ућутим. А осматрач њин угледа ме, па кад пусти један метак – фију-у-у! Ја сагнем главу. Пусти он и други метак. Први преко мене отишо, други пред мене, трећи удари са стране. Три метка ми бацио. И док сам ја лежо, он пришо и баца бомбе. Једну пред мене баци, а две одоше преко мене. И ја и даље ћутим, више ни једну пушку нисам избацио. А он је сматро да сам ја погинуо. А овамо лево само ври.
Вата већ мрак, цео дан нит пио воде, нит јео. Придигнем се. Наша војска оступа. Погледам – нема Војина! Ја га позовем, он се не јавља, а ја по мраку не видим има ли га гамо. Помислио сам да је погинуо. Тамо-овамо гледам – нема никог. Ја брже у ров, назад. А тамо – Војин!
“Војине, што се нејавиш, побогу!”
“Ја сам мислио да си ти погинуо.”
Само што сам стиго ту, поново се отвори борба. То је само кршило. Они бију, наши бију.
И нисмо заузели њин положај, нисмо могли. Оступамо. И ту погибе наш један каплар од Крагујевца, био абаџија. Ма нисмо били ни двајес корака па да стигнемо у ров. Он погибе. Погибе пред ровом. Ни мрдно није, ту остаде. Осамнајс војника нам ту погинуло. Тог дана, у том нападу. Из нашег Дванајстог пука.
Нисмо могли мртве ни да покупимо, остали сви. Близу много њини ровови. Остали ту.

ЦЕО ФРОНТ КРЕНУО

Дошло време за пробој фронта.
Каже, тог и тог дана биће пробој фронта. Првом ће тешки топови да пуцају. Тако су причали, тако и било.
Кад је било ујутру око седам поче тај велики топ. Онда сложише Французи-савезници топовима, они спремили све то. Дан и ноћ то није ућутало. Па и тад, каже, зависи – ако се појави неко да још има тамо од непријатеља – опет да не пуцате ви, него да бијемо ми артилеријом. Али они више се нису појавили. Дан и ноћ артилерија бије, само уји, мислиш – упали се земља!
И дође наређење: Напад! И напред! – цео фронт кренуо. А ми смо се спремили, целу ноћ нема спавања, на ногама стојимо. У ивици рова стојимо, само да јурнемо.
Утрчасмо у њине ровове. А Бугара нема, нигде нема. Никога. Шта је ово? Видели смо само оне напред како бегају. Стоји понеки ров несрушен. Идем, реко, да видим какви су њини ровови, уђем па гледам како су оно наместили. И видим један ранац бугарски ту. Кад – Бугари излазе отуд из неки тунела. Метнули беле пешкириће и носе ко барјаке. Предају се. А нас уплашише! И ја онда одведем те Бугаре до командира, у позадину да иду.
И ајд напред, ајд, ајд, ајд – шума нека, пустиња нека, а натоварени смо, сва спрема. Да бацим нешто, мислим, и да оставим само што ми треба. Видим: испред нас Бугари, једна групица. Четири војника носе рањеника на носилима. И кад су видели да ће да их стигнемо, они оставише рањеника, и побегоше. И он остане. Сам на путу, на носилима. Питам га ја ко је, шта је, ово-оно, видим да је виши официр њин, мајор по чину. Он ништа неће да говори. Уто наиђе наш командир, и он проговори. Умире, али неће да говори са војником него чека официра. Однесоше га наши болничари у позадину.
Даље наиђемо на топове, цела батерија њина, нема Бугара, само осто један – рањен био. И ту видесмо камару граната што спремили, има, да не слажем, десет метара увис камара. Све остављено. И како су наше гранате тукле и по овом слагалишту, оно се обурвало и све растурило. А онај рањеник виче још на петнајс метара:
“Братко, братко, немој да ме убијеш.”
“Нећу да те убијем. Што сте побегли?” Каже:
“Батко, ниједну гранату нисмо могли да избацимо, толико ватра била.”
И онда и њега покупе наши болничари.
Кад смо ми после пробоја заузели ту артилерију њину, онда Тимочка крене напред, а ми, Шумадинска дивизија, будемо њина резерва, па ми за њима.
Ишли, ишли и преко села једног поред пута видимо: два коњаника бугарски сели и погинули, а тамо мало даље вришти један њин коњ, други коњ погинуо и он.
Е, код Демир-капије, ту смо се зауставили мало. Бугари су почели да бију Тимочку дивизију. И ту беше један сат борбе па оступише.
После је Дринска дивизија сменила Тимочку, а ми смо од Демир-капије ишли скоро без борбе. Био отпор Немаца код Ниша, али док смо ми стигли – завршено.
Одемо у Чачак пешке, прођемо кроз Шаторњу, Аранђеловац и дођемо кући. Сачекају ме мајка и две сестре, старија се звала Наталија, а млађа Живана.
Будем три дана и вратим се у Чачак. Од Чачка идемо за Милановац. Све ослобођено. Идемо даље за Рудник, али казали нам да се не губимо.
Свадбе по селима, пуцају. Ми идемо да видимо ко пуца. Дају нам да једемо и да пијемо, а ми само гледамо у девојке. Командант дошо у Аранђеловац са нешто мало војника, па кад смо и ми стигли, е, сад, каже, идемо за Младеновац.
А беше неки Милан Манојловић, подофицир, он је из Тополе, заједно смо били. Он оде за Тополу, а ја у Јеленац и сутрадан нађемо се у Младеновцу. И ту добијемо распоред да будемо на Дунав-станици у Београду. Било нас четворица. Једно петнајс дана живели смо као аге. Они рибари ваде рибу из Дунава и дају нама – и за ручак и за вечеру риба. Па смо после нас четири чували главну железничку станицу.
Онда пређемо у Банат. А они праве тамо неке забаве увече, ишо сам сваке ноћи, све док не наиђе патрола и одведе ме у чету.
И пустили ме испрека двадесет дана кући. Ја заручим девојку у Загорици и доведем, направнм свадбу. И вратим се – опет у јединицу.

ШВАБА ОПЉАЧКО

Рекоше – има лађа нека код Ковина, није могла даље, насукала се. Идем да видим. Шваба оступио и оставио све то. Швапска лађа у Дунаву. А стигло већ десет-петнајс кола, дошли цивили да узимају ствари са лађе. А ја ко војно лице, дођем на обалу с пушком о рамену, и један дечак узме ме на чамац и одвезе на лађу. Тамо – ствари има какви оћеш. Шваба опљачко и потеро. Има чарапа вежени, што девојке везле. Има и друге спреме девојачке – ткано и плетено и вежено. Имало и ћилима и столица и душека – пуна лађа, али нигде једног непријатељског војника.
Вратим се опет оним чамцем. Они са колима већ почели да ваде из лађе и товаре редом кад сам ја пошо.
Останемо у Београду још месец дана па нас врате у Дебар и ту нас држали још годину дана, каже, нема довољно војске, треба војска.
Нисам рањен нигде, а мого сам да будем триста пута. Шрапнел ме ударио озго у шлем, то је више Катунца било, у рову. И слупи ми шлем за врат. Да није, одсекло би ми врат. Спасио ме шлем, француски.
Дођем кући крајем деветнајсте године, тада сам скино униформу.
Снег уноћ пао, преновио земљу.