име: Божа
презиме: Токовић
име оца: Р.
место: Губавце, рођен у Лукову (Црна Гора)
општина: Медвеђа
година рођења: 1886.
година смрти: 1959.
извор података: “Витези слободе” Милан Шантић, 1938, “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
ДВА НЕРАЗДВОЈНА ДРУГА
Лука Перовић и Божа Тaковић имали су исту судбину. Још као чобанчићи заједно су чували стада на високим пропланцима изнад Тулара, друговали целог живота, заједно се радовали, заједно делили сваку невољу. Перовићево село Мала Брајина није далеко ни пола часа од Токовићевих Губаваца. Зато су они били нераздвојни. И у рат су заједно кренули. Истина, Лука Перовић није био позван, јер је он нешто старији од Токовића. Кад је планула пушка и објављена мобилизација Лука је већ био трећепозивац. Али он није хтео да остане у селу. Било га срамота да седи са женама, а људи да гину на бојишту. Са Божом је отишао у Ниш и сам се пријавио команданту на ког је првог наишао.
– Мене нисте унели у списак, – жалио се он. – А, богами, још сам кадар стићи и утећи.
– Такви нам јунаци и требају, – одговорио је стари пуковник, – и Луку Перовића потапшао по рамену. Не брини.
Већ сутрадан Лука је био распоређен у другу чету другог батаљона Првог пешадиског пука другог позива. С њим су и два његова верна друга и сељака Божа Токовић и Иван Миџоровић. Упућени су на Дрину.
Некако крајем августа Аустријанци су навалили код Љубовије и потиснули наше претстраже. Пук у коме је био Лука Перовић пребацио се усиљеним маршом под Чавчић Брдо на Дрини, у непосредној близини саме борбене линије. Друга чета била је у претходници. Командир је тада позвао каплара Перовића и издао му наређење:
– Ти си стари војник, Лука, па верујем да ћеш најбоље извршити задатак. Узми двојицу тројицу војника па извиди Чавчић Брдо.
– Разумем, господине поручниче.
Није имао шта да размишља. Лука је пошао са својим друговима Токовићем и Миџоровићем. Упутили су се преко неког потока и врзмали се кроз кукурузе, док су стигли на саму ивицу брда. С друге стране непријатељ се пео и већ избијао на сам врх. Положај је био од необичне важности.
– Трчи, Иване, и кажи поручнику да пожури са четом не би ли ми заузели овај положај прије непријатеља. Трчи што пре.
Лука је остао са Божом да прати кретање непријатеља. Видео је он лепо како плаве униформе избијају на врх и поседају положај. Његова чета убрзо је стигла, али непријатељ је био бржи. Стрељачки стројеви одмах су развијени и отпочела је борба. Жестока и упорна борба, која се водила преко целог дана. Каплар Перовић, као да је он био командир чете, једнако је обилазио ровове, храбрио војнике и издавао некаква наређења.
А кад је са врха брда почео да пара аустриски митраљез, он чу глас једног редова:
– Погибе Иван.
– Који Иван, побогу?
– Онај твој сељак, капларе, – одговори мирно редов.
– Ето га, претурио се ту позади.
Кад се борба мало утишала, Перовић је одмах потрчао у кукурузе да нађе свог друга. За њим је ишао и Божа. Онај редов није их слагао. Са крвавом раном на слепоочници њихов друг Иван Миџоровић лежао је мртав.
– Бог да му душу прости! – побожно прошапутао Лука, прекрстио се, пољубио свог друга у хладно чело и немо стајао неколико часака изнад њега. То исто учинио је и Божа. Нису имали кад да сахране свог друга. Оставили су га да спава вечним сном у кукурузима крај Дрине, а они су отрчали поново у свој ров.
Мрак је пао и борба је била прекинута. Ноћу око десет часова позади њиховог положаја чула се нека вика и борба. То је трајало око пола часа, а онда се све утишало. Нико није знао шта се догодило.
Командант батаљона дозвао је тада Перовића и наредио му да са двојицом војника оде у позадину и испита каква је оно била пуцњава.
Војници попадали од умора. Никоме се није ишло. Каплар Перовић дохватио је пушку и сам самцит утонуо у густу помрчину ноћи. Ништа се није видело, иако је ноћ била прилично ведра. Није било месечине. Стари граничар Лука Перовић сам се вукао кроз папрат и провлачио кроз грмље. Кад је пришао рову од кога је мало час допирала ларма и пуцњава, на објавници је приметио непријатељског војника. Шетао је тамо и овамо на самој ивици рова. Могао га је убити, али то би значило изазвати нову борбу. Лука то није хтео учинити, него се одмах вратио и обавестио свог командира да су наши отступили.
– То не може бити, – умешао се у разговор Перовићев командир поручник Јелић.
– Да пођемо заједно, господине поручниче…
И Перовић је истим путем одвео свог командира до непријатељског војника који је мирно шетао на објавници.
– Право имаш, Лука, богами, оно је аустриски војник.
– Па кажем вам ја, господине поручниче.
Вратили су се опет до команданта батаљона. Положај је био тежак, јер су их Аустријанци опколили. Командант батаљона дозвао је све официре и воднике. Ту је остао и каплар Лука.
– Ако нас овако затече јутро, – говорио је командант батаљона, – нећемо моћи да извучемо ни комору ни муницију, а лако се може десити и да изгинемо.
Официри су ћутали. Командант батаљона онда се нашали и обрати се Перовићу:
– Шта би ти радио да си на моме месту, капларе?
– Ја сам неук за командовање, господине мајоре. Али кад ме питаш, казаћу ти шта би ја радио. Искупио би оба батаљона, развио стрељачки строј, навалио на непријатеља, па шта нам Бог да.
– Тако ће и да буде, капларе, јер другог излаза нема.
Командант није оклевао. Одмах је издао наређење за напад. Чете су распоређене и стрељачки строј развијен.
– Ти ћеш, капларе, поћи са својом десетином напред, – казао је командант Перовићу. Са вама ће поћи још две десетине. Понесите доста бомби и приђите њиховим рововима. Ми ћемо за вама.
– Разумем, господине мајоре.
Перовић је одмах отрчао до Боже.
– Спреми се, побратиме, ноћас ваља гинути. Наша десетина треба да изврши јуриш. Хајдемо, другови. Узмимо бомби колико ко може.
Друге две десетине, исто тако, биле су зачас спремне. И тридесет људи кренуло је кроз ноћ. Аустриски ровови нису били далеко.
– Не брините се, људи, – говорио је Перовић, – они и не мисле да им ми с леђа долазимо. Ноћас ће им прокукати мајке.
– Море, капларе, и јунаштво ми више досадило, – добаци један редов Топличанин, чије је потамнело лице све било обрасло у браду.
– А ти погини, друже, ако ти је досадило да се јунички бориш.
– А што ја баш да погинем, као да ми је твоја глава нешто скупља од моје…
– Хајде, не лупај, јер ће нас чути.
– Знаш, капларе, куршум најрадије бира кукавице. Оде ноћас брадоњи глава.
Војници су тако задиркивали један другога и провлачили се кроз шибљак. А кад су се на педесет корака примакли непријатељским рововима, каплар Перовић им нареди да наставе пут пужући и без разговора. За њима су наступали стрељачки стројеви. Нису били далеко, једва неколико десетина метара.
– Нико да није опалио док не прасне моја бомба! – наређивао је Перовић војницима, који су у рукама држали отшрафљене бомбе. – А када моја прасне, онда сви заурлајте из свег гласа, нека Швабо мисли да нас има сто хиљада. И свак за свој рачун нек баца бомбе. Само гађајте право у ров, и немојте их бацати пре времена.
Папрат се повијала. Војници су пузали и примицали се. Дах застајао људима, јер је дошао час када треба да плане ватра. Још само који часак, ту су, на ивици. Аустриски војник шетао је на објавници и није их приметио. Они су чули разговор из ровова. Каплар Перовић је пред њима. Испузао је три четири корака и на самом насипу од рова застао и усправио се. Као нека авет ноћи, он је само креснуо бомбе једну о другу и сручио их у ров, где су се неспремни непријатељски војници спремали на починак.
– Ура! Ура! Напред браћо! – узвикнуо је Перовић и наставио да баца бомбе.
Експлозије су одјекивале на све стране. Као да је плануо намах цео ров. Онај војник са објавнице само се претурио и скотрљао низ насип. Неколико часака било је потребно непријатељима док су се снашли и прихватили за оружје. Из рова се чуо јаук и дозивање. Псовали су грдно и викали. Неки поскакали из ровова и пуцају на оне који наваљују. Војници се измешали.
Настало је ужасно клање. Није се више знало ко кога удара.
Пристигао је и наш стрељачки строј. Официри су узели команду. Војници су се хватали за гушу, тукли кундацима од пушака, клали ножевима. На све стране севала је ватра из пушака.
Ово ужасно гушање трајало је читавих пола часа. Непријатељ је најзад напустио ровове и отступио. Наши су заробили шездесет војника.
Када је ватра мало престала, каплар Перовић трчао је по рову и, газећи између лешева и рањеника који су се превијали, тражио свог побратима Токовића.
– Где ли је Божа, људи, куд се изгуби?
– Ено га, капларе, доле испод рова, лежи рањен.
Лука се сјури низ насип. За једним грмом нашао је Божу, који је био сав огрезао у крви.
– Жив ли си, друже?
– Жив сам, али тешко ми је. Просече ме испод сисе, па сав пливам у крви.
– Море, и мене је бомба окрзнула у леви кук, а немам кад да видим колика ми је рана. Не боли ме много, него само крвари. Него, чекни де Божо, сад ћу ја.
И Перовић је отрчао свом командиру.
– Рањен ми Божа, господине поручниче.
– Па кажу да си и ти рањен, капларе? – питао јо командир.
– Јесам, али лако. Мало ме окрзнуло. Него да однесом Божу до превијалишта.
– Иди, капларе, однеси га, а и ти се превиј и одмори два- три дана.
Перовић се поново вратио свом другу, превио му рану, заогрнуо га шаторским крилом и са тројицом редова одноо до превијалишта.
– Нећу ти ово никада заборавити, побратиме, – говорио је успут Божа.
– Де, де, немој да сад плачемо, – одговорио смешкајући се Лука.
– Али ме звизну, оца му швапског. Знаш ко ме рани? Онај са објавнице. Таман ја хоћу на њега да опалим, а он ме звекну. Али и он се сруши. Издахнуо је поред мене. Неко од наших га оборио.
– Љуто и крваво беше…
Пред зору негде стигли су у превијалиште. Божи су превијене ране, и он је задржан у превијалишту. Перовић је остао ту само четири дана, а онда се опет вратио у чету. Командант батаљона тада му је предао златну Обилићеву медаљу за храброст.
– После смо ишли из борбе у борбу, – причао ми је летос Лука Перовић у својој планинској колиби изнад Тулара. – Кроз петнаестак дана вратио се и Божа. Прездравио. Људи су ти у рату баш као гуштерови: отсеци му реп, а оно нови узрасте. Божа здрав, као од мајке рођен.
Истерали смо Аустријанце опет на Гучево, па иди на Мачков Камен, и тамо смо се око Дрине тукли све до под конац септембра. Онда навали силна аустриска војска. Тукли смо се поново на Костајнику, више Крупња и Пецке. Дигли нас с положаја и освајали стопу по стопу. Ми смо се јуначки бранили, али не можеш, брате, одолети сили. Наша је војска отступала у правцу Ваљева. Божа и ја увек смо били у патролама. Сећам се, задржали смо се код села Лопатне. Са мојом десетином био сам на десном крилу моје чете. Делио нас размак од неких шездесет корака. Не знам како се то догодило: наши узмакли, а ја остао са десетином. Нико нам ништа није јавио. Била ноћ, не види се прст пред оком. Шта да радимо?
Ми ударили преко једне ливаде, а Шваба већ избио горе на брег, па гађа. Нас нису приметили. А Србину ђаво не да мира, па скупим људе око себе и кажем им:
– Сви полако за мном. Али нико да не говори. Може нас срећа послужити.
И извукосмо се горе. Пришли им на двадесет корака. Лепо чујемо како разговарају, али нико од нас не зна ни речи мађарски, па ништа не разумемо. Јао, мајко, кад нас опазише. Отворише ватру на нас, па као да се небо проломи. Нагесмо ми да бежимо и сручисмо се низ ону стрмен као да су нас из топа испалили. Погибе ми један војник, неки Милоје од Прокупља. Жао ми га беше, јер је био добар домаћин. Шта ћеш. Ударило га с леђа, па потревило посред срца. Није ни трепнуо, сиромах. Оставили смо га ту, јер у питању су биле и наше главе.
Сручисмо се онда преко једне шуме и потока, па у село Лопатну. Нигде никог, само неки старци, бабе и деца. Све што је вредело измакло и отишло. Ступим у једну кућу и питам неког чичу:
– Је ли, богати, стари, прође ли овуда наша војска?
– Ено их, сине, тек што су промакли. Него да вам дам по чашицу ракије.
– Хвала ти, чича, вазда смо орни за ракију.
– Само, дете, нема ко да уточи. Сиђите сами у качару, па узмите колико вам треба.
Божа се сјури до бачава и изнесе пун бардак ракије. Пописмо добро. Заборавили ми да је рат, па се мало и загрејали. Хоће и песма да падне. Да смо остали ту, ко зна шта би с нама било. Ноћу су, после смо чули, долазили Аустријанци и претресали село. Срећом, ми смо отишли у једну шумицу и ту преноћили.
Кад заплави зора, чу се пушкарање. Упутимо се у том правцу и наиђосмо на наше. Командир чете стоји за једним дрветом и посматра, а командант батаљона под једним дубом, на самом рову. Ватра бије, да те Бог сачува.
– Где си ти, Лука, побогу? – пита командир.
– Како где сам, господине поручниче. Ви нас остависте да нас зароби Шваба, – ја га хоћу помало да прекорим. Погибе ми и један војник.
– Па зар вам брадоња није ништа јавио?
– Ама јок, господине поручниче, нисмо брадоњу ни видели.
– Е баш је забушант. Кад буде прва патрола њега да поведете.
– Море, људи, не грешите душу! – умеша се у разговор један војник из рова. – Брадоња је погинуо у оној гужви. Нисмо га ни закопали.
Би нам мучно. Сви поскидасмо шајкаче, прекрстисмо се и рекосмо: “Опрости, Боже, што се огрешисмо. Покој му души!”
Тога дана лежали смо у једном рову. Борба била жестока, а нама нестало муниције. То ти је најтеже. До нас било лево крило Трећег пука. Они су још имали барута. Отрчим ја до њих, опет са Божом. Три пута смо ишли тамо и овамо и преносили муницију. Засипа Шваба ватром као да је полудео. Сва пољана прекривена гранатама и шрапнелима. Нико да се промакне. А непријатељ хоће да пође на јуриш.
– Једном се умире, Божо, да ми одемо по муницију?!
– Главу не можемо изнети никако. Хајде да претрчимо.
И помоћу Божјом ми потрчасмо. Збацили смо пушку и ранац и све са себе. Онако голоруки трчимо преко брисаног простора. Командир виче за нама:
– Погибосте, лезите!
Али јок. Велим вам, Србину ђаво не да да мирује. И ни дан дањи није ми јасно како нас ниједан метак не погоди. Ја сам се још некако и чувао, али Божа као да је пошао у шетњу. Е, луд је био као нико његов, а и данас је луд, јер увек од себе прави комендију и тера шегу. После ћу вам причати кад су га доктори у болници хтели да туку што је био безобразан.
Куршуми су нам изрешетали одело. Кад смо по трећи пут претрчавали преко брисаног простора, мене пресече преко рамена и раскрвави. Сручисмо се у једну рупчагу од гранате. Видим још имам снаге.
– Ајде, бре, Луко, шта се измотаваш ту, – каже мени Божа у оној рупчаги.
– Ама, Господ те убио, како се измотавам, видиш ли да ми је раскрвавило раме.
– Пала мува на медведа, – на то ће Божа и лепо ме извуче из оне рупчаге.
Потрчасмо опет. Носимо муницију, као да је перушина у сандуцима, а не олово. Откуд човеку онолика снага, то ми ни данас у главу не иде. Не знам шта је даље било. Изнад наших глава прсну један шрапнел и ја сам ти се, тек после недељу дана, освестио у ваљевској болници. Тада су ми дали златну Карађорђеву звезду са мачевима и руски Крст Светога Ђорђа. И Божа је то исто добио. Казали су нам да смо одликовани, а ордење смо добили тек на Солунском фронту.
Док ми је Лука Перовић причао своје ратне доживљаје, на вратима дрвене колибе појави се његов стари друг и побратим Божа Токовић. Данас је то старац седих бркова, мрка погледа, густих веђа. Чело му избраздано покрила црна шубара, а очи још живе севају као муње.
– Помаже Бог, људи, – поздрави нас старац, рукова се с нама и седе на један пањ иза ониских врата.
– Ево таман ја причам господину о нашем војевању и о твојим јадима на фронту, – вели Лука свом пријатељу.
– Дугачка је то прича, господине. То ми зими прежвакујемо, кад смо беспослени.
– Причам господину кад смо оно преносили муницију.
– Е, да. Било давно.
– Па шта се после с тобом догађало, Лука?
– У ваљевској болници сазнасмо да непријатељ наступа. Нисам хтео да будем заробљеник, више сам волео да погинем. У џепу сам имао петнаест динара. Дозовем два болничара и кажем им:
– Ево, браћо, имам петнаест динара, однесите ме на станицу, јер ја у болници нећу да останем.
Однеше ме људи, и не треба криво говорити нису хтели да ми узму паре. На станици нађох мог команданта батољона Радоја Обрадовића. И он рањен.
– Јеси ли жив, Лука? – пита ме он.
– Жив сам.
– Нека ти је срећна рана. Није то ништа. И ја сам рањен. Преболећемо ако Бог да.
И добри човек нареди војницима да ме унесу у његов вагон. Одатле смо отишли за Младеновац, па онда у Ниш. Једно време, мислим, до априла месеца деветсто петнаесте, био сам у Лесковцу на лечењу, а после нашао своју јединицу у Бобову. Божа у јединици. Аустријанци враћени преко Саве и Дунава. Нас опет потераше на Дрину, на претстражу. Све до месеца септембра остали смо тамо. Мени онда командант даде петнаест дана отсуства. Стигао ја увече кући, када око поноћи из општине ми јавише да се одмах вратим. Код куће сам само преноћио.
Бугари пресекли железничку пругу и наш пук отишао је за Владичин Хан, па десно на Облик, преко Голог Села на Мијовце, на Оругвицу, на Вељу Главу, на Гиљане за Ново Брдо, па хајде онда за Албанију. Пошли смо преко Спас Села ка Ђаковици. Јао, тамо беше понајтврђе. Нападају Арнаути као гладни курјаци. Снег, цича зима. Несрећа нас бије са свих страна. Гладни људи падају поред друма, руше се изнемогли коњи, а час за часом све тежи од тежега. Ноћу заурлају Арнаути и нападају. Кад смо дошли код Спас Села упадосмо у неку јаругу и кршеве. Командант наредио да ту бивакујемо. Преноћили смо некако, а ујутру, у саму зору, навалише Арнаути са оних висова па нас бију у главу. Не знаш откуда пуца. Наш пук је био у заштитници. Божа и ја се не раздвајамо. Кад смо избили на један крш, осу некопико пушака с десне стране. Погоди ме у леву ногу у коју сам већ био рањен. Командант батаљона сјаха са коња и каже:
– Ево ти, Перовићу, моје кљусе.
Божа ме вукао око седам стотина метара. Направила се несрећа, кркљанац, ватра са свих страна. Ту погибе најбољи српски официр, пуковник Тоша Павловић, Бог да му душу прости! Око њега је погинуло још дванаест официра. Наш сељак, сусед Михајло Миловановић спасао је заставу тога Јутра. Хтели Арнаути да нам отму заставу. Он и његов син ухватили се с Арнаутима у коштац, па отимају заставу. Отац и син, то сам гледао својим очима. И син му погибе, а њега су ранили на седамнаест места. Заставу је изнео и спасао је. Силан је то јунак био.
Ту ми погибе и брат од стрица. Одатле ништа извукли нисмо. Божа онда узе командантова коња и натовари мене на њега. Ишли смо кратко време, кад у једном потоку прасну пушка и погоди коња у врх главе. Претурих се и ја и коњ. Кљусина притисну Божу.
– Божо, спасавај главу, кад ја већ не могу да своју изнесем. Дај ми бомбу да легнем на њу, јер ће ме Арнаути мучити.
– Нећу те, вала, оставити, побратиме, па макар и ја главу изгубио.
– Јели, Божо, овако је било?
– Јес, брате, и још горе, чини ми се.
Однекуд наиђе пет шест коња са седлима. Беже животиње, саме се чувају. Коњаници изгинули, шта ли. Ухвати Божа једног вранца, и мене опет натовари. Тако некако пређосмо преко ћуприје и настависмо пут даље. Тежа ми је била Албанија него цео рат. У Скадру сам опет отишао у болницу. Али хоће и Скадар да падне. Наши отишли. Ми се не дамо живи Швабама у руке, него се упутимо у Сан Ђовани. Тамо смо се пријавили команданту пристаништа.
– Не могу вам, браћо, ништа помоћи, радите шта год знате. Имам мало хлеба и шећера, па ево вам колико да се поткрепите.
Добро је и то, дај шта даш. И ми се заогрнусмо шаторским крилима, па онако рањени и измрцварени настависмо пут за Драч. Ишли смо преко неких баруштина, преко неких чуда, да Вас Бог сачува. Успут само сретамо лешеве. Зима стеже. Дошли смо о Светом Јовану на реку Маћу. Како ћемо да пређемо? Широка је преко четири стотине метара, ђаво да је носи. Не знамо колико је дубока. Гази, па макар се сви подавили.
Онда се лепо свукосмо, па сви за руке. Један што није био рањен, он први ишао. Вода хладна па удари крв из рана. Бог дао па прегазисмо. Био с нама неки Ужичанин Алекса, те он наложи мало ватре и тако се огрејасмо. Од реке Маће до Драча ишли смо једанаест дана. Никога од наших нисмо срели ни видели, осим мртваца. Из Драча су нас једним моторним чамцем превезли на Крф. Кад нас је угледао командант батаљона, није веровао својим очима.
– Па ја те, Србине, већ уписао у мртве, – он ће мени кроз шалу, па ми пријатељски стеже руку.
– Не дамо се ми Срби тако лако, – одговорим му ја.
Да вам не дужим. После три месеца отишли смо за Солун и ја сам прекомандован у Шеснаести пук. Била кратка обука, па хајде одмах на Кожух. Претурали смо се тамо и овамо. После месец дана отишли смо на Горничево, па на Кајмакчалан и коту 12-12, Бог да је убије. Не могу ти тачно казати кога је то новембра било. Подвукосмо се под коту. Све сам камен, као да је Бог слагао плоче овде. Сем змија, ничега ту под јаким Богом нема. Одреди мене командир да идем лево на стражу и да пазим да се непријатељ не провуче кроз поток. Пробдео сам целу ноћ са петнаест војника. Око поноћи паде киша, а онда удари снег и мећава, какве никад у животу нисам упамтио. Дошло да се мора мрети од студени. Пред зору стигло наређење да нападамо, а ми се смрзли. Не може човек пушку да држи у рукама. Брише север, снег засипа, а ми у борбу.
– Ајте, јунаци, сад или никад! – наређује командир.
– Нисмо дошли да ловимо рибу, – каже један мој сељак, – него да се бијемо. Свеједно, вала, господине капетане.
Са петнаест мојих соколова ја пођем напред. Дигнем оне сиромахе па полако, полако све до самог шанца. Хладан ветар бије до костију. Пред самим ровом пузали смо од плоче до плоче. За нама цео батаљон. Пуже и командант батаљона и командир чете, звао се Никола, и беше омален човек. Нема ту разлике између војника и официра. Кад смо дошли до на саме ровове, ништа се не чује. Имали смо француске бомбе са оном кашиком. Бациш је – она одмах експлодира.
– Ура! Напред, јунаци! Напред соколови! – виче командант.
Почеше да праскају бомбе. Што је било у рову све се предало. Заробили смо педесет војника и два митраљеза. Они се били смрзли у рововима, па нису могли ни пушку да опале. И лево и десно наши заузеше коту. Изломили смо ту њихове пушке и подложили ватру да се огрејемо.
Одатле смо отишли на коту 10-50. Тамо је било, богами, повуци и потегни. Они се изненада вратише и заузеше наш положај. Удри онда у контранапад. Опет бомбама, опет на ровове. Ту ме удари куршум испод десне сисе и изиђе испод леве плећке. Таман сам хтео да бацим бомбу. Сама ме срећа сачувала да је нисам запалио. Разнела би мене. Како ме ударило, испустио сам бомбу и ништа више нисам видео. Тако рањен лежао сам цео дан. Тек увече дигао сам се и некако дотетурао до наших ровова. Мој водник био неки каменорезац из Ужица, па дође и преви ми рану. Удари крв кроз копоран, па само цури низ леђа. Заповеди он да узму шаторско крило на пушке и да ме однесу до превијалишта. Кад се спустисмо мало доле, непријатељска артиљерија осу ватру. Сакрили смо се под једну стену и ту остали целу ноћ. Гранате падају, руши се дрво и камен. Тек сутрадан однели су ме у француско завојиште. Доктор, неки добар Француз, даде ми коњака и ја дођох себи. Тамо сам нашао и Божу. И он, несрећник, рањен. Е, сад ћу вам испричати, како су хтели лекари да га бију онако рањеног.
– Јес, славе ми, – упаде Божа, – мал’ ме нису истукли.
– Због чега?
Сад Божа настави:
– Ама донели рањену неку Енглескињу, па је скинули и хоће да оперишу близу мог кревета.
Ја био сав умотан оним завојима и наредили ми да се не смем мицати. Стегле ме ране. Али, знаш како ти је, човек ти је велики гад. Понео ме ђаво да видим ону Енглескињу. Искривио сам се из кревета и подигао главу да гледам како је оперишу. Притрча онда мени доктор и каже:
– Ти си свиња, зар ти ни овде ђаво не да с миром.
После су ме у чети једнако због тога задиркивали и причали како она Енглескиња само иде по фронту и мене тражи.
– Шта је после било?
– После смо се опет вратили у јединицу и наставили рат. Убрзо је пробијен фронт. Кад смо стигли код Лесковца, ја сам тражио од командира да ме пусти неколико дана на отсуство. Даде ми четири дана.
Кад сам дошао овде – ни куће ни кућишта. Нађем старог стрица у једној кровињари. Седи го голцијат, без гаћа и кошуље, и цвокоће зубима поред ватре. Пољубих се с њим, а он заплака.
– Где су моји, стриче?
– Ето их тамо, дете, у јаду и несрећи.
Приђем згаришту где је некад била кућа. Заплачем. На њивици испод куће порастао коров и коприва. Жена и девојчица, голи и боси, гледају у ме и не познају ме. Тек у неко доба жена узвикну:
– Ено ти оца!
Она заплака, а голо дете побеже од мене, од свог рођеног оца. Под једним дубом остало четворо деце, шћућурило се па пиште од глади. Нигде ничега. Једна оборена каца, у којој сам некада киселио купус, заменила им кућу. Ту су, у тој каци спавали. Деца унутра, а жена пред кацом. Арнаути их опљачкали и утерали им страх у кости.
Дани повратка били су ми најтежи. Ево, све ово што сад видите, и ову колибу и кућу, подигао сам после рата. Све је било срушено. А онда сам запео из петних жила да подигнем децу. Два сина су ми сада свршени правници, а ћерке сам две удао. Још су две код куће. Нека их, нису ми тешке, па макар се и не удале. Деца су ми добра, синови прискочили, па помажу и, хвала Богу, сада лепо живимо.
Текст из књиге “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988:
Митар Токовић је у рат послао осам синова, Божа и још седморицу. Петорица су остали на бојном пољу.
Божо је рођен 1886. године у Лукову у Црној Гори. Сеобом једног дела Црногораца и Херцеговаца у новоослобођене крајеве југа Србије Митар Токовић се са синовима населио у Топличком округу, бившем Јабланичком срезу у селу Губавцима – Туларе на самој српско-турској граници која је ту била све до балканског рата 1912. године.
Као што је напред речено Божо је у рат кренуо са својом браћом која су припадала разним пуковима Моравске прве и Моравске друге дивизије, као и Моравске бригаде првог позива. Нападом на турску караулу 5. октобра 1912. године када је практично и почео балкански рат Божи су погинула три брата: Марко, Ђуро и Михаило. Са осталом браћом Божо је учествовао у свим биткама балканских и првог светског рата. У церској бици, као заставник пука Божи је погинуо четврти брат Бајо. С преживелом браћом Божо је одступио преко Албаније до Крфа и касније су учествовали у пробоју солунског фронта најпре 1916. године на Кајмакчалану, а потом се борили у рововској војни до 1918. када су са осталом војском кренули у пробој фронта и борили се до коначног ослобођења и уједињења Јужних Словена. Тешко рањен Божи код Темишвара умро је и пети брат Јоко. Тамо је и сахрањен.
Божо је учествовао у свим биткама балканских и првог светског рата. У тим биткама је осам пута рањаван. Са својим војницима 20. новембра 1914. године заробио је велику групу аустроугарских војника пошто их је препадом бомбама изненадио. За ово јуначко дело Божу је писмено похвалио војвода Живојин Мишић. У ратовима је за храброст и пожртвовање на бојном пољу одликован Златним и Сребрним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима, француским Ратним крстом и низом других одличја за храброст и заслуге на бојном пољу, за ревносиу службу и свим споменицама на ратове од 1912. до 1918. годице.
Након ослобођења Темишвара, Божо је с преживелом браћом Радулом и Шћепаном демобилисан 19. марта 1919. године као тежак ратни војни инвалид. По демобилизацији сав свој живот Божо је провео у селу Губавцу бавећи са земљорадњом, издржавајући своју вишечлану породицу. Имао је осам синова и пет кћери. Од синова нико му није остао у животу, без последњег сина је остао у априлу 1945. године.
Што се тиче Божине браће подаци нису сасвим јасни. Да ли их је било с Божом или без Божа осам. На једном месту се помиње да му је погинуо шести брат Јоко, и ако је тај податак тачан, Митрова супруга је у рат послала девет синова као мајка Југовића.
Божо Токовић је од оних храбрих горштака који је умео да се бори, али који није трпео никакве похвале на свој рачун. Међутим, када се у том крају помене име Боже Токовића било да је на сабору, на свадби иди на сахранама његови ратни другови, храбри ратници лагано би дотакли шајкачу или шубару и мало се подигли с места, што је у том крају израз особитог поштовања.
И поред недаћа које је подносио као ратник и тежак инвалид, Божо је био ведрога духа. По томе су у Туларима били познати он и Јанко Вуксановић такође витез Карађорђеве звезде са мачевима, али је сваки од њих имао свој стил. Посебно је око себе волео да окупи дечаке и да се са њима разговара и шали се. Нисмо ми схватали због чега чини то искусни ратник. Касније сам закључивао да нас је жалио, да је у нама видео жртве неког будућег светског рата.
Крај живота Божо Токовић је провео у сиромаштву, а умро је 1. јануара 1959. године у Губавцима и сахрањен на гробљу у своме селу без икаквих почасти.
Породица Токовић је 1970. године Божи и његовој браћи који су изгинули у балканским и првом светском рату подигла породични споменик у селу Губавцу и тиме обележила вечни починак храбрих витезова.