име: Мирослав
презиме: Томић
име оца: Петар
место: Ваљево
општина: Ваљево
година рођења: 1880.
година смрти: 1952.
извор података: “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић, “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
Томић П. Мирослав, официр – дивизијски генерал (Ваљево, 23. IX 1880 – Београд, 24. XI 1952).
Отац Петар, судија – председник Окружног суда и адвокат, мајка Јулијана, рођ. Радовић, дома- ћица. Био је питомац XXX класе НШ и XVI класе ВШ ВА. Одслушао је и Курс за генерале и пуков- нике у Француској 1923. године.
До балканских ратова бивао је водник у VII пешадијском пуку. наставник у 1111111. в. д. коман- дира I чете I батаљона XVII пешадијског пука у Ваљеву и командир IV чете III батаљона IX пешадијског пука. У I бал- канском рату био је командир Митраљеског одељења VI пешадијског пука Дринске дивизије I позива, а у II балканском рату командант батаљона, па и повремено заступао команданта пука. На почетку I свет- ског рата био је командант батаљона и и здружених састава. Од 1915. до краја био је у штабу II армије. Током ових ратова чак је пет пута рањаван.
У поратном периоду био је командант XXVI пешадијског пука; в. д. команданта, па помоћник команданта Потиске дивизијске области. Бригадни генерал постао је 1. децембра 1925. године. Службовао је у Битољу, Мостару, Осијеку, Крагујевцу и Сарајеву, где је као дивизијски генерал био помоћник команданта армије. Године 1940. премештен је у Београд за инспектора пешадије.
У Априлском рату 1941. био је командант II армије, а после пада Ниша 9. априла 1941. постао је командант V армије. Заробљен је код Прибоја и упућен у лагер Оснабрик на Вартбургу. Из Офлага у Нир- нбергу вратио се средином фебруара 1942. Одбио положаје под Недићевом управом, па је пензионисан новембра 1942. године.
У Ваљеву је 20. октобра 1944. године затражио пријем у ослободилачку војску, али је задржан код куће да би се испитао његов рад за време окупације. Био је у притвору од 2. децембра 1944. до 12. јануара 1945. Суд части га је 7. фебруара 1945. осудио на седам година губитака српске националне части. Одбацио је тврдњу да је био аутор брошуре Био сам заробљеник у Офлагу XIII б, у којој су величани поступци немачких власти према српским заробљеницима.
Био је ожењен Ружицом, кћерком Борисава Тодоровића, директора Трговачке школе у Београду. Изродили су сина Петра и кћерку Гордану.
Имао је Медаљу Краља Петра I, Медаљу за војничке врлине, сребрну и златну медаљу за храброст, ордене Светог Саве III, II и I степена и ордене југословенске круне III и II степена. Поседовао је и два официрска ордена Карађорђеве звезде IV степена – један са мачевима, а други без мачева. Од страних одличја имао је француски орден Легије части.
Текст из књиге “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988:
Рођен у Ваљеву 23. IX (6. X) 1880. године од оца Петра, судије Окружног суда, и мајке Јулијане рођене Радовић.
По завршетку шест разреда гимназије, ступио је у Војну академију у Београду септембра 1897. године. Након две године завршио је Војну академију. У Вишу школу Војне ахадемије ступио 1906. године и завршио је 1908. Први митраљески курс у српској војсци завршио је 1909. године.
Као пуковник из пешадије упућен у Версај 1923. године за слушаоца првог информативног курса за генерале и пуковнике у француској војсци који је завршио исте године. Положио је информативни ваздухопловни курс за команданте дивизија 1930. године.
У турском рату био је командир митраљеске чете. Учествовао је у кумановској бици. У бугарском рату командант батаљона. У неколико махова заступник команданта пука и командант 2. и 3. одреда, батаљона и артиљерије. Учествовао у брегалничкој бици.
У првом светском рату био је командант батаљона, а више пута и командант 2. и 3. одреда батаљона, неколико батерија, ескадрона и инжињеријске чете. Учествовао је у церској и колубарској бици.
Пет пута је рањаван, а од 1915. до 1918. године радио је у штабу Друге армије и био придодат лично на службу команданту Друге армије Војводи Степи Степановићу. Постао потпуковник 1. октобра 1915. године ФА бр. 15276, „Српске новине“ 1916. године бр. 104.
У миру заузимао разне положаје као пуковник и дивизијски ђенерал у разним местима Југославије. Од 1933. до 1940. године помоћник је команданта Друге армијске области у Сарајеву.
Од 29. X 1940. до 6. IV 1941. године био је инспектор пешадије у Београду. У другом светском рату 20. IV 1941. године лишен је слободе у Ужицу и одведен у заробљеништво у Немачку. Из заробљеништва се вратио с тешким обољењем срца.
Умро је 24. октобра 1952. године.
