име: Станислав
презиме: Тришић
име оца: Јован
место: Попадић
општина: Мионица
година рођења: 1868.
година смрти: 1945.
извор података: “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић
Тришић Ј. Станислав, земљорадник и редов (Попадић, Мионица, 16. III 1868 – Попадић, 5. I 1945).
Отац Јован и мајка Марта били су пољопривредници.
Пошто је завршио три разреда основне школе у Рибници код учитеља Владе Ковачевића, остао је у родном месту и бавио се пољопривредном производњом.
Станислав Тришић иако трећепозивац учествовао је у оба балканска и Првом светском рату. Године 1914, када су Аустријанци прешли Саву и Дрину свом снагом покушали су да смрве српску војску и њен народ. Много челич- них зрна било је упућено пут шумадијских насеља. Борбе су трајале осам дана. Једне хладне и тамне новембарске ноћи, када је требало испитати место где се непријатељ налази, пошто је у опасности била цела њихова батерија, командир II чете III батаљона V пешадијског пука Љуба Благојевић из Ваљева рекао је свим војницима: Јуриш се мора извршити. Ко ће напред? Стари и искусни ратник, који је слободно гледао смрти у очи и у балканским ратовима, каплар Тришић, иступио је први.
О томе шта се након тога догађало и о добијању нашег највећег ратног признања у ослободилачким ратовима од 1912. до 1918. године, много година доцније је испричао:
Са пушком у руци прекрстио сам се и поменуо крсно име. Пошао сам с вером у Бога и ни једног тренутка нисам мислио да ли ћу остати жив или погинути. За мном су ишла два вода војника. У том часу ја сам им био старешина. Извршили смо јуриш на непријатељске ровове. Овај препад збунио је непријатеља који се дао у панично бекство. Много њихових војника пало је при овом јуришу а врисак и запомагање рањеника одјекивали су у тамној ноћи. Три дана и три ноћи наша вој- ска гонила је непријатеља, док га није пребацила преко Саве.
На предлог ратних другова одликован је Златним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима. У указу ФАО 11.123, од 15. јула 1915. године пише да је одликован за осведочену храброст и пожртвовање на бојном пољу у рату са Аустроугарима 1914/1915. године. Касније, приликом одступања наше војске 1915. године, у месту Лепосавићу, на путу између Рашке и Косовске Митровице, Аустријанци су пресекли нашу одступницу и заробили много војника, међу којима и каплара Тришић. Дотерали су их до Младеновца, где су Тришића после два месеца пустили кући. Међутим, након три месеца поново је заробљен и интерниран у логор у Браунау, где је остао још десет месеци.
По повратку кући прилегао је да обнови своје домаћинство. У политичком погледу припадао је Народној радикалној странци и био активан у њеним пословима. Као стари ратник а уз то вредан и честит човек више пута биран је за кмета у селу. На тој дужности провео је више од седам година.
Током II светског рата није припадао ни једној војној ни политичкој формацији.
Женио се два пута. Прво се оженио Крстином Крстић домаћицом из Попадића, са којом је добио кћери Станицу и Станку. Пошто је у међувремену остао без супруге други пут се оженио удовицом Мартом Ракић из Табановића, која је претходно била удата у Радобић, али јој је муж погинуо у I светском рату. Са Станиславом је родила сина Драгослава – Драгана (1917-1978) који је учествовао у завршним борбама за ослобођење Југославије у Другом светском рату.
