име: Владимир
презиме: Туцовић
име оца: Јеврем
место: Гостиница
општина: Чајетина
година рођења: 1874.
година смрти: 1947.
извор података: “Златибор у Великом рату“ Милисав Р. Ђенић, 2006
РАТНИК И БУНТОВНИК
За Јефимију, рођену Цицварић, и Јеврема Туцовића, гостиљског свештеника у чијој су фамилији вековима потомци смењивали претке, 9. март 1874. године био је срећан дан, родио им се син Владимир. Живот протиног првенца био је испуњен сјајним успонима и чудним падовима, срећно детињство у породичном дому замениле су ратне страхоте, ратничку славу наводна велеиздаја, а отежавајућа околност је била што у животу ни радост ни тугу није имао са ким поделити.
Владимир је завршио основну школу и четири разреда реалне гимназије у Ужицу, из које је истеран због сукоба са професором веронауке због слободоумних идеја. Школовање је наставио у јулу 1890. године у подофицирској школи и само после две године унапређен је у чин поднаредника. Полагањем испита 1901. године, указом је произведен у чин поручника, а поступним напредовањем у служби, 1. октобра 1915. године постаје пешадијски пуковник. Васпитан у поштеној и честитој породици, са демократским и либералним убеђењима, са осећањем правде и правичности, пришао је колегама истих политичких опредељења окупљених у тајној војној организацијн Црна рука под вођством пуковника обавештајне службе, Драгутина Димитријевића Аписа. Активно је учествовао у Мајском преврату, убиству последњег краљевског пара из династије Обреновића и устоличењу на српском престолу краља Петра Карађорђевића.
У ратовима са Турском и Бугарском 1912-1913. године, био је командант батаљона, а 1914. године преузима команду чувеног X пешадијског пука Шумадијске дивизије првог позива. Туцовић је са својим ратницима допринео величанственим победама у операцијама на Церу и Колубари, у тим српским епопејама које су ушле у светске уџбенике ратне тактике и стратегије.
Изузетно храбар, одважан и искусан, своје способности је показао баш у најтежим ситуацијама. Најбољи доказ његове изузетне ратне надарености показује један драматичан догађај из 1915. године. Приликом повлачења српске војске према Албанији, дуге колоне X пешадијског пука застале су у једној удолини, са леве стране реке Власине, да се одморе и пробде ноћ која се спуштала. То су били дани касног октобра, кад земљу почињу да загрћу први снегови. Голи брегови пружали су мало наде да ће се наћи какав заклон. Ратници са уздигнутим крагнама, прокислих и дотрајалих шињела, стајали су беспомоћно и чекали наређење за нови покрет. Пасје време немилосрдно их шиба, сваки дан доноси нове борбе, нове напоре и нове невоље. Као да је судбина уклела једну војску и хтела да је потпуно уништи.
Срећа им није била наклоњена, али се о њима очински бринуо њихов командант, пуковник Владимир Туцовић. Од њих је тражио да без поговора извршавају сва наређења, да се повинују ратним законима, али за узврат није бирао средства да их заштити. И док су те вечери ратници, заогрнути шињелским крилима разгледали где би се могли мало спустити, пуковник Туцовић позва командира 3. чете капетана Радомира Цвијовића.
– Слушај Цвијовићу – поче суво командант пука – један бугарски батаљон прешао је вечерас реку Власину, са задатком да нам пресече одступницу. Наређујем ти да од своје чете узмеш три вода, четврти нека ти остане у резерви. Ујутру до седам сати како знаш пронађи тај батаљон и пребаци га преко Власине. Јеси ли разумео?
– Разумем, господине пуковниче! Али Ви добро знате да ни један мој вод нема више од четрдесет редова. Има ли игде записано да су три овако убогаљена вода, изнурених и пропалих ратника, напала један цео батљон. Моја три вода броје око 130 људи, а треба да нападну батаљон од хиљаду Бугара, који су тек дошли из Трнова. И још треба да их потуку и протерају преко набујале реке.
– Богами, Цвијовићу, тако нешто до сада није записано, али ноћас ћемо и то забележити.
– Господине пуковниче, мени изгледа да Ви жртвујете мене и моја три вода, да би могли извући и сачувати пук?
– Тако је, ти правилно мислиш. Видиш ли ону светлост у даљини? Оно су бугарске ватре. Заокружили су нас са свих страна и сада је овај батаљон упућен да нам пресече једини пролаз који је остао. Ако му то не пође за руком, ми ћемо ујутру бити заробљеници.
– Добро, господине пуковниче, кажите ми бар где могу срести тај батаљон?
– Тамо негде десно од положаја званог Голема гарина. То је једна падина која се спушта у Власину.
– Господине пуковниче, напишите Ви мени то наређење.
– Због чега ти је потребно писмено наређење?
– Ако ноћас изгинемо да нико не приговори да је капетан Цвијовић самовољно одвео на кланицу сто тридесет људи. Ако којим случајем успемо, хоћу да се то призна мени и мојим измученим војницима.
– На ове речи пуковник Туцовић се окрете према команданту батаљона и показујући руком на хартију нареди:
– Пиши!
Наредба је брзо била готова и пуковник је потписа.
– А сада, срећан ти пут, капетане.
– И Вама останак, господине пуковниче.
Захваљујући сплету срећних околности, те ноћи десило се чудо. Хиљада је бежала пред стотином. На Власини, са ужасом на лицу, непомично је лежало око 150 Бугара. Када је одузео пушку и последњем од 200 заробљених непријатељских војника, капетан Цвијовић је по једном каплару послао извештај пуковнику Туцовићу. Командант је упутио три официра који су констатовали да је задатак тачно извршен и да су бугарски губици чак већи него што је стајало у извештају. Одмах је издао наредбу којом је пред целим пуком похвалио успех капетана Цвијовића и свих његових људи. Дао је предлог да му се додели чин мајора и Карађорђева звезда са мачевима, а он ће сам предложити своје људе за одликовања.
Објашњење оваквог развоја догађаја и потврду Туцовићевих начела да не може бити сентименталности кад се у рату извршавају наређења, дао је један заробљени бугарски официр.
– Наш командант је врло добар човек. Ми смо пре вас изашли на овај положај, али како су падали снег и киша командант се сажалио и вратио нас у заветрину. Док смо се ми одмарали, ви сте се утврдили. Шта ћете, таква је ратна срећа.
За изузетне ратне заслуге, посебно у церској и колубарекој операцији, Туцовић је примио већи број одликовања, а најзначајнија су Карађорђева звезда са мачевима III реда (ФАО 9.779), Карађорђева звезда са мачевима IV реда (ФАО 13.979) и Орден Белог орла са мачевима. Нажалост, Туцовић није дуго командовао својом јединицом, са групом својих иетомишљеника из организације Црна рука нашао се у солунском затвору под оптужбом да су припремали атентат на престолонаследннка Александра.
На Солунском процесу 1917. године војни суд је тројицу истакнутих чланова осудио на смрт и у лето исте године стрељао у Микри код Солуна. На смрт је био осуђен и Туцовић, али му је регент Александар уважио жалбу и казну заменио са 20 година робије, одузимањем чина и пензије. Тек после убиства југословенског суверена у Марсеју, усвојена му је молба о помиловању, а Министарство војске и морнарице Краљевине Југославије, 31. јануара 1935. године, вратило му чин и пуковничку пензију.
После пуштања на слободу, Владимир је сваког лета боравио на Златибору, проводећи највише времена у Рибници, где је родитељима подигао спомен чесму. Имао је широк круг пријатеља, једном од њих, професору Раку Митровићу, поверио се: “Нисмо имали намеру да убијемо Александра. Планирали смо да по повратку у отаџбину заведемо војну диктатуру”.
Током Другог светског рата Туцовићево држање може се оценити као патриотско, због чега је биран за члана Трећег заседања АВНОЈ-а, одржаног 7. августа 1945. године.
Умро је 7. новембра 1947. године у Београду.
