име: Драгомир
презиме: Тулимировић
име оца:
место: Косјерић, Београд
општина: Косјерић, Београд
година рођења:
година смрти:
извор података: „Солунци говоре“ Антоније Ђурић
ТАКО СУ НЕСТАЈАЛИ РЕГРУТИ
… Последње регруте позваше у октобру 1915. Рат бесни као разјарена звер. Мислим: сад ћу и ја на неки фронт, у неки бој… И, право је, мислим – време је да омиришем барут… Мој брат Радомир већ увелико ратује…
… Одем у Ужице: јавим се команди. Са мном су: Божа Јефтић и Петар Ђорћевић, моји другови и вршњаци, с њима сам у Косјерићу одрастао…
… Тамо, у команди, већ прозивају: Драгомир Тулимировић… Тулимировић… Ја сам, вичем, и пробијам се кроз гомилу регрута. Кад ме виде, један официр рече: „Их, момче, колики си! Алал мајци која те роди…”. Чуди се, видим, мојој висини, а како и да се не чуди кад сам међу овим регрутима- највиши: равно 198 сантиметара…
… Ту нас држе неколико дана. Мислим: сад ћемо негде на фронт; чуди ме што нам не дају пушке. Из пушке сви знамо да гађамо, а то је, мислим, довољно. Одатле у Пожегу, па у Чачак, Краљево, Ушће, Рашку, Нови Пазар – све пешице… Нигде фронта, нигде борбе, само се пешачи. Никоме ништа није јасно. Идемо даље: Вучитрн, Косовска Митровица, Приштина, Сува Река, Призрен, Љум-Кула, Дебар, Струга… Ту се разболим. Прсли опанци у којима сам пошао, одећа се у дроњке претворила…
… Преноћисмо у некој капели, на гробљу… Ту ће, кажу, да нас лече. Какво лечење, мислим, кад већ првог јутра износе мртве… Бежимо одавде! Зовнем Јефтића и Ђорђевића и кажем: иза нас је непријатељ, испред нас Грчка. Сва наша војска и избеглице иду према Лерину. Хајдемо и ми. Они ме послушаше, па се нас тројица некако искрадемо и кренемо… Наиђосмо на неку нашу караулу – ту наши граничари. Дадоше нам своја стара граничарска одела и цокуле… Ја, осим чарапа, ништа друго не могу да обујем – ноге ми у ранама… Моји другови много боље одевени: на њима нова сукнена одела, од граничара узеше само цокуле…
… Идемо даље. Уз пут сусрећемо неке људе који нас чудно посматрају и служе се нама непознатим језиком. Негде морамо да заноћимо. Знамо само да смо близу Корче… Договорисмо се да потражимо коначиште у три куће, а да се сутрадан у исти час и на истом месту нађемо… Сутрадан, нема Ђорђевића! Не знамо шта је. Можда је, мислимо, болестан, можда је наишла наша војска, па он кренуо с њом… И тако, наставимо без њега… Ишли смо све до мрака. Хладно, веје снег, гладни смо, без снаге… Негде морамо да коначимо… И опет у две куће, опет исти договор: ујутро – нема Јефтића… Сам сам…
… Не смем више ни у чију кућу да уђем. Видим колико је сати – нестадоше два регрута, два моја друга. На њима нова сукнена одела, добре цокуле, имали су и понеки златник… Увучем се у сено, па чим сване, ја даље. Кад наиђем на корен купуса – узмем и грицкам… Стигнем у Корчу: ту су наши војници. Одатле идемо у Лерин, има нас око 150. У Лерину: шатори, хлеб, чај, гриз… Ту се одморисмо, па у вагоне и у Солун. Већ је децембар, пети – по старом календару, уочи моје крсне славе Светог Николе… Могу само да се прекрстим и поменем свеца… Живи сам костур, али још толико снаге имам…
… Одатле одем на Зејтинлик: ледина, на њој шатори. Ту наши лекари – неки Ђоковић, из Ивањице и Петар Зец, шеф болнице. Они су после, с нама, били на Крфу и у Бизерти. Био сам неко време и на Корзици, на опоравку…
… У јулу 1916. из Бизерте први транспорт обучених регрута иде за Солун. Хоћу и ја, али ми не дају. Дође лично адмирал Гепрат: врши смотру трупа које одлазе… Застаде поред мене, заврну ми очни капак и врати ме… После двадесет дана, нови транспорт и – поново ме избаце из строја: нисам, веле, још за фронт! Јавим се команданту батаљона на рапорт: кукам, хоћу у Солун, тамо је мој брат у Дринској дивизији… Зовне он четног старешину па га пита може ли да ме убаци у списак. Може, вели он, ако једног избаци. Избацише Спасоја Синђелића, Ужичанина, а убацише мене…
… Стигосмо лађом у Микру. Ту примисмо оружје. Затим у Солун, а са железничке станице, петог августа 1916. године, на Горничево, у ровове. Смотру изврши генерал Павле Јуришић Штурм. Тако стигох у другу чету трећег батаљона Седмог пешадијског пука. Исте ноћи – прва битка…
… Ту нас, прве ноћи, потисну Бугари. Одступимо према Острву и Чуки. Све је то у венцу Кајмакчалана. Храну и муницију нам дотурају само ноћу… Идемо у дугом стрељачком строју, лагано, без речи, кроз маглу… Свако од нас упртио у руке камену плочу – ако припуцају да заклонимо главу. Али, они не пуцају: или нас не примећују, или нису ту где ми мислимо да јесу…
… Не знам колико смо тако ишли уз брдо, али знам да је наједном магла нестала. Огрејало сунце, проломише се узвици: ура, јуриш! Боже мој, Бугари су на десет метара од нас, били су ошамућени, нису стигли ни метак да опале, дали су се у бекство, а ми за њима… Оне жице искидасмо као да су од конца, упадамо у ровове као вукови у тор – кипте снага и младост… Заробим једног; жао ми да га убијем, кад он, искористи моју неопрезност, и јурну бајонетом… Окрзну ме по грлу! Али, ни тада нећу да га усмртим, јер видим да је премро од страха, колена му клецају, сруши се преда ме и моли: „Братко, не ме тепај, не ме тепај…”.
… Јурили смо за њима све до Јелака, између Битоља и Кајмакчалана. И тако, из битке у битку, све до свршетка рата…
… Све време рата, а и после, кад се рат завршио и кад сам дошао својој кући, распитивао сам се за Јефтића и Ђорђевића. Нико ништа није знао да каже. Нису се појавили ни на фронту, ни у логору, нити су дошли кући… Ето, тако су нестајали регрути. Тако су умирали моји вршњаци…
Осим Албанске споменице, Драгомир Тулимировић је носилац многих ратних одликовања. Сада му је 92. година. Живи у Београду, Челопечка 19.