име: Владимир
презиме: Урошевић
име оца: Милан
место: Међулужјe
општина: Младеновац
година рођења: 1895.
година смрти:
извор података: “Србијицо, душо горка”, Драгутин Паунић и Милија Ђорђевић, 1988.
ИДЕМ И СПАВАМ
Ја сам Владимир Урошевић из Међулужја. Рођен сам 1895. године, отац ми се звао Милан а мајка Милева. Имам четири разреда основне школе, био сам одличан ђак. Кратко време нисам био земљорадник, бавио се абаџијским занатом. Шио сам ово сељачко, гајтан. Чувам један мој комплет гајтанисан, у њему да се сараним. Оћу да се заличим и да се састанем горе са мојом женом Касијом.
КОСИЧИ ШВАБА
Позват сам у војску крајем четрнајесте године и отишо на збориште у Раљу почетком децембра месеца, био снег већ нападо до колена. Само нас двојица из Међулужја као исписници позвани, тај други се звао Велимир Блажић. И у Раљи јавимо се команди, она је примала војнике у једним брду. “Распоређујете се”, каже, “у Битољ”. И ми одма у воз па за Битољ.
У Битољу убацише нас, иако смо регрути, у други позив. То је Седми пук пешадиски, а Дунавска дивизија; ми регрути смо као једна засебна чета – попунили смо бројно стање пука зато што изгинуло војске у ратовању са Швабама. Ту подобијасмо разна одела – неки српско, неки аустриско.
Три месеца смо се вежбали у Битољу па нас прекомандују за Београд, у Топчидер.
У Топчидеру добисмо све прописно – спрему и оружје, и наставимо пешадиску обуку. Боравили смо у једној школи, биле пуне касарне па није за нас имало места. Наш командир, поручник по чину, сигурно је резервни, старији човек био. Звао се Живко Перишић, родом из Великог Села код Београда.
Из Топчидера отишли смо месец-два на Аду Циганлију, копали ровове и вршили ко ратну службу. Па одатле смо пребачени на Чукарицу, у Караулу, иза фабрике шећера.
Кад се било већ прежњело, петнајсте године, косичи отуд Шваба, опет ће рат; сваки дан смо, што се каже, на готовс. И убацише нас у ровове поред Саве. Од оружја имамо петометке и нож на пушку, пуне фишеклије и још по стотину метака. Имамо и по једну бомбу. У тим рову били смо, богами, до пред јесен; ми смо и даље Седми пук други позив, тако се водимо.
И наздравље нам било: опет изби рат! Туче Шваба топовима, неке велике гранате, далеко добацује овамо. Преко Саве по нама бије. Па онда наиђе масовно од Саве – чамцима, понтонима, дереглијама. Продиру, прелазе на обалу. Ми напустимо ровове, морамо, падају ми на главу гранате, иде отуд сила; имало је њи много, имало ко мрава. Наоружани добро. А нас мало! И ми растурамо се, разбијени, повлачимо се према Топчидерском гробљу. Али командир нас искупи те заузмемо положај на другој обали Топчидерске реке, баш пред мрак. И ћутимо, чекамо. Иде отуд Шваба, стрељачки строј иде и још нас не примећују, али пуцају онако испред. И кад они већ силазу низ обалу да пређу реку, плитко било, ми сложисмо из пушака по њима. Али они падају, полежу, ваљају се и излазу овамо на нас. Паде коман- да: “На нож!” – и ми скочисмо: пуцај и боди! Ватај за гушу! Ватај за упртаче, обарај један другога… И отимај се да се не заробимо… Оступили смо, ко погибе – погибе. Наш командир, поручник Живко Перишић, поведе нас у правцу Топчидерског брда. И ту смо се задржали, устављали смо ту Швабу.
Па преко Макиша кад смо прелазили, ту је најгоре било. Газиш реку и како ти бог да, изиђеш на обалу, ил’ те одвуче дубина и матица. Увати вир војника и он виче да га извучемо, али немаш кад, мораш да бегаш. Ди смеш да се вратиш кад бије озго са Чукарице, бију с бока, само креше око тебе. Машинском пушком пуцају. Пуцају чак и дум-дум метковима. Ко се извуко он дошо, ко није он осто у Макишу и готово.
Кад су прве борбе почеле, ја сам упао у страс и ништа нисам марио. Ништа се нисам плашио, немам куд, само гледај да се спасаваш. Пуцај там, како да нишаним – да је њи мало – пуцај там, па ди падне. Пуцај у војску, пуцај у ров. Тако исто и они у нас. То је слаб случај и редак да се нишани у човека. Имао сам ја једнога мојега комшију, мој исписник Војислав Илић из Међулужја, био је претерано храбар: изишо из рова, он је клечио и нишанио.И погодио га куршум и убио. Није у мојом чети, али смо чули после да је погинуо. Претисла га земља.
Прешли смо Макиш и што је командир искупио то иде, кога није нашо – није ишо, нисмо га ни видли. Неки су заробљени, неки су се подавили, неки се погубили, али није било предаје. Нико се није предао из моје јединице. Остајали су са нама мртви, како нису: вођена борба, па било прса у прса – није ударано на јуриш, него смо ми сачекали њин јуриш, штитили смо наше јединице на Топчидерској реци. Ту је радио нож, ватали смо се за гушу. И било још црње преко Макиша. Овамо ди смо избегли.
ШРАПНЕЛ ЗАКАЧИ МИ ОКО
Опет нас тучу топовима, али ми смо растурени и нико није страдо испрва, бацају гранате онако утантар. Али кад примакоше ватру овамо, и видимо да добијамо шрапнеле, ми залежи по неким јарковима у густиш. Утом есплодира граната, закачи ме шрапнел код левог ока, издера слепо око; удари ме земља и окрете ми се несвес читаво. И ја се уватим руком за очи, оно крв лије. На лево око не видим ништа! Исекло ме. Али око остало. Одем те ме превију, у кујни имала апотека. Умоташе ми завој око главе и преко ока, натакоше ми неку већу шајкачу на главу.
Командир опет шиље војнике уоколо, те смо се некако окупили, и сад идемо у повлачење према Варовници, до места званог Клупе.
На Варовници будемо два-три дана, нисмо заузимали положај него смо чекали ко позадина.
Од Варовнице оступамо за Крушевац, све пешке и по плану. Ми смо Седмим пуку држали заштитницу да не би непрнјатељ напредово, сметали смо им: заузмемо положај и бранимо се док се главна војска извуче. И ја сам пуцао, лево око јес ми завијено и поштећено, али ја видим на десно. Него осетим у неко време да ме вата несвес, покисне ми глава и онај завој, и сав сам мокар од кишетине – није само ја, него сви ми. Те командир ме посла да се возим мало на колима у комори. Па опет ајде у јединицу и у ров. Вата ноћ, трапуљам до неког рова. Киша сипи, ја се некако скљусим, и заспим! Кад оно, уватила ме вода. Подишла под копоран и оквасила ме, те се пробудим. Ноћ, нема до мене никог а борба. И тек чујем, преноси се од војника до војника: “Оступамо!” Дижи се и извлачи из борбе по десетинама и по водовима.
Повлачили смо се и даље, уз борбу и без одмора. Све пешке (седамдесет и пет дана ишли смо пешке – до Шијака, до Драча).
И стигнемо у Крушевац. Ту заноћимо.
Неки већ од Крушевца враћали се. Уватио ноћ на главу и изгубио се. И ми ујутру погледамо – нема га.
Из Крушевца идемо на Косово. Коначимо де треба, официри у њине мапе гледају и дају ни правац. Они знају куд идемо и ди ћемо, али заваравају нас командири: “Сад ће савезници у сусрет.” Добро, да се лакше преживи. Не воде много рачуна ако војник врдне мало из строја, нађе нешто да поједе. Ови од Тимока увек пуне торбе су имали. Дају и нама, људи дружевни.
Завој око главе и преко ока променили ми у Крушевцу па у Косовској Митровици. Ту нас је и снег уватио.
Повлачимо се према Албанији. Војска, комора, цео Седми пук се повлачи. Идемо ко јединица, али проређени смо – моја чета остала на само осамдесет војника – преполовљено. А снег све већи и већи.
Пређемо реку Дрим, и одатле почиње стаза, брдо, од коморе може да иде једино самар. Испрегли смо коње и кола скр’али у реку. И топове исто – гурај у реку. Коњи – остају само товарни, са самарима. Волови – нешто враћени назад, нешто потерано даље преко Албаније. Ко је имо своје волове он се од њи није растављо. Све товаримо на самаре и ајде пешке, по један. Идемо једно за другим.
За јело имам у торби комат туцане проје: крупно ко јарма, ни јарма није тако крупна. Само по колач те проје ништа друго, то добијамо ко следовање. Нисам смео одједном да поједем, ко зна да л’ ће штогод имати после. Него узмем залогај један па метнем у уста и пијем воде. Идем, идем, па опет руку у торбицу. И пијем воде мало, да се окрепим. Добили смо после, кад нестаде проје, по корен кукуруза. Круни, једи зрно по зрно – колико да водиш душу. Само да останемо живи.
Ја сам завој скино, срасло све лепо, али на око само назирем, убијено ми око.
ИДЕМ И СПАВАМ
Децембар месец. Повлачимо се стално. Снег пада. Спавамо у шуми, де нас затекне ноћ ту коначимо. Лако наложимо ватру: велика гора, поотпадали батови, накупимо, наломимо па наложимо. Плану суварике. Укруг око ватре се сушимо. По десетину војника око једне ватре. Наломимо шумице, грања, наместимо ко кревет. Скинемо један шињел те простремо, а другим се покријемо. Легнемо један другим на кук, набацимо шаторско крило и спавамо поред те ватре. Кад се у сну обрнеш, уватио се неким шињел, неким капа… И мој шињел се био упалио поред ватре, неко осетио и угасио га.
Поред ватре осушимо обућу. Па ујутру мало прогрушам чарапе и поново обујем – суве. Ко је имо суве чарапе, резервне вунене чарапе, тај је осто жив.
Ко чергари смо ишли, на њи смо личили; гарави, нечисти, брадати. Почеше и ваши да нападају.
Кад зађосмо у планину, снег покрио онај голи камен, танак снежурак, па омичу ноге; још увати нас вејавица, ситан снег планински забада се ко иглице. Тај снег не пада, него сече косо преко човека. А нама слаба обућа, распала се, неко увио ноге крпама, иде како мора.
Изађемо из планине, али страда војник од зиме, од глади, од болести. А Арнаути понегде пуцају: само чујемо; „А-ха-хај!“ – дозивају се, и учини чак-ћок! Војник падне и готово. Војника нам убију. Де ћеш да га носиш, да га вучеш? Бегаш, само да останеш ти жив.
Војник остане у снегу, од глади, од болести, са пушком, кука:
“Јој, поведите ме.”
Али нико њега не чује и не види, пролазимо. Како да му помогнеш кад си и ти пола мртав.
Наиђосмо на кошнице, пчеле у једној шуми. Војници узимају оне кошнице, разноси. Они осуше ватру с брда. Бију. Доста кошница било, изгинуло неколико војника. Из Марковца, овог нашег, ту је рањен неки Симић, нос му расечен.
Наставимо даље, тако се то вукло, вукло.
Један од моји сељака рањен успут и није мого даље, те га однесемо у кућу арнаутску, на ћебету смо га однели. И они, људи, примише га (лечили га, али пропао). Звао се Радован Михајловић, из Међулужја.
Носиш своју пушку и муницију, војник падне – не узимаш пушку, де ћеш је? Излазили они пред нас, тражили да купују пушке. Кад имаш две – опасно једну да продаш, опасно да не продаш – убиће те. Волиш да живиш, чуваш своју главу.
Повлачимо се само ми војници, нема бежаније са нама. Идемо, идемо. И кад изиђосмо из брда и тог чуда у равницу, ми ајде журно, и дању и ноћу.
Ја идем и спавам. Спавам лепо и само слушам: чутурице звецкају о ножеве. У колони идемо, један за другим. Чутурице звецкају и ја спавам. Не чују се кораци, каљаво, идеш кроз пустаре, идеш којекуда… Неки иде скоро бос, поцепо, покидало се. Мора да иде докле може. Шта је њи пало! Само уздудучио колена и – мртав. Лежи. Ко да му помогне? Кад ја носим ратну спрему па једва корачам. Не смем да бацим, пушку и муницију – то сам пренео. И бомбу једну. Са чим да се браним ако бацим? Шиптари су давали злата да дам пушку. Ако дам пушку, дао сам живот.
У Драч смо стигли на Бадњи дан, то је наступила шеснајста година, петог јануара по новом. Тако увече смо стигли, око четири-пет сати. Ту смо добили од наше коморе по један лепчић, а од кога је комора добила не знам. Лепчић леп, мали, ко колач.
Лађу смо у Драчу чекали десетак дана. Спавамо напољу, има нека трава и папрат – то смо чупали и правили лежај. Добивали смо за јело и даље док смо били ту у гомили, леба, конзерве – лађа догонила пре него што смо ми стигли.
А сада није могла да дође лађа уопште, минирано пристаниште. Те ми уватимо обалом – за Валону. Седам дана смо путовали, све поред мора. Само дању идемо. Обала песковита, тешко се иде по песку, горе него по снегу. Упада нога дубоко и обурвава се. Седми дан војници су падали.
ПИШТАЉКА ПИСНЕ
У Валону стигли смо изјутра.
Идемо право у лађу. Велика лађа, звала се “Лутеција”, цео пук војника укрцо се. Пушке предајемо, остављамо у лађи, дајемо команди. Стоји лађа, не полази цео дан.
У лађи има кревети и све што треба. Дали нам оне пампуре и показали ди су чамци ако буде топљења, ди је шта. Стоју чамци гор’ окачени у случају да лађа буде погођена.
Ка се смрче крете лађа. Светли палуба, сијалица има стотину, светли ко у вароши.
Али нису дали на палубу да излазимо; сви унутра, опасно, каже, бура избацује воду гор’. Ја сам добро поднео лађу, како сам лего тако сам ћуто, а неки су повраћали… Чује се како лађа ради. Лађу прате торпиљери, причало се да има сумарена. Оно се појављивало, само се можда помоли, али бега кад види торпиљере.
Крадом излазили смо на палубу те ноћи нас два-три, скривали се за неке сандуке и гледали како мртве војнике бацају у море. Ове наше, српске војнике, бацају у море. Умрло пешес војника на лађи. Крили од нас, а ми знамо да ће да ји изнесу гор’ и да баце у море. Знамо. Војник умре дол’, они га носу, санћим, гор’ у капелу. Гледали смо: кад ће да бацају у море, они све помрле поређају на неке даске као носила; то је закачено за дизалицу. Пиштаљка писне, дигне уже носила, занесе изван лађе и сипа у море, само га изручи дол’ у мрак, у воду.
Бранили су и сутрадан да излазимо гор’, али ми смо излазили и гледали море. Знаш како изгледа? Само небо и вода, нигде ништа друго не видиш. За лађом лету неке белушљаве шиљасте тице, а из воде искачу неке великачке рибе.
Лађа до Крфа нигде није стала, целу ноћ и дан до подне путовала.
У подне стигнемо на Крф. Излазимо све два и два. Дочекује нас народ, дају цигаре, дају колаче. А ми поцепани, гарави, брадати, мучени… Прегледају нас доктори. И право терај тамо у купатило.
Ту смо се окупали, обријали, очистили. Излазимо напоље и добијамо све ново – преобуку и одело. А оно наше одело спалили.
Умирали војници и на Крфу. Шта су војника мртви закопали или бацили у море! Болесни били па помрли. А неки су сами себи дошли главе: прејели се и помрли.
Ја нисам тео из чете нигде да мрднем. Где сам законачио ту лежо, ту чеко. Урме, смокве, мардарине – имало свега. Наши су брали и доносили, штетили људе па се цивили после жалили.
Нисмо имали неке вежбе на Крфу, само смо се опорављали. Само лежи и седи. И то досади. Излазили су војници изван логора, коцкали се. Излазио сам и ја до пристаништа. Тамо – Шицко простро шињел… Рањен био, на штакама ишо. Само баци оне штапове, простре шињел, простре карте – једне, друге и одма коцка. Станимир Јовановић из Младеновца, звани Шицко. Игро и продаво карте, “божји благослов”, тако се то звало. Чим распростре, накупи се војника. Гомила!
На Крфу смо били дуго, били, богами, целе зиме.
ОПРОСТИЛИ СЕ ОД ЖИВОТА
Почетком маја месеца шеснајсте године дође наређење да се иде за Солун, на фронт. Ајде пред комисију сваки; наша комисија, официри и доктори наши. Кад ја дођо на ред, окрета ме, све телесно прегледа доктор, и упита оног официра што је са њим:
“А око?”, пита за моје лево око и гледа у картон мој војнички. И прима да има фалинка која се овако не примећује. “Не иде он тамо да везе”, вели онај официр.
И сад идемо на пристаниште, да се пође са Крфа.
Кад треба да се уђе у лађу, пофронтише нас. Држи говор официр. Говори, говори све лепо, и на крају каже:
“Док поп не опева, не може нико да уђе у лађу.” Стојимо и даље уфронћени пред лађом. Дођоше три попа. И опеваше нас све одједном, цео пук војске. Знаш колико трајало опело? Знаш како се мртвац опева? Тако.
Повуче нас лађа. Идемо за Солун, идемо у рат. И ту сам био изгубио вољу начисто, нисам гледо ни лађу, ни море, сведнако мислим: опеван сам, још да погинем и готово.
Кад запловисмо војска удари у песму. Ја уста не отварам, тешко ми. А један ће жандарица мени:
“Што си се”, каже, “ти ушукутио? Бојиш се да се не подавимо? Па ми смо се”, каже, “већ опростили од живота”. И узе он сам да пева нешто смешно… Како но беше? А, знам:
Тандр-тандр тандрчак, села цура на зврчак…
Целим путом, после, то пево.
Пређемо море, једно, је л’ беше два мора, све нормално, стигнемо у Солун и изиђемо у неко поље солунско.
Сад распоређивање у јединице: ја будем Трећа чета, Трећи батаљон Седмог пука, исто Шумадинска дивизија.
ТИКОМИРА ИСКИТИО НАРОД
Изиђемо на положај код Острова. Ту смо ступили у ров. Иза положаја амбуланта поред Језера. Тамо одлазимо са чутурицама за воду.
Положај је према Бугарима. Бугари, мајку им јебем! Они су нас побили ноћу. Знаш како се десило то? Одма кад смо дошли, ми нисмо могли прописно да се утврдимо. Мало закопали, главу само. А ту је опасан положај. С бока смо примали ватру, и у чело тукли нас. А ми нисмо били утврђени, свако за себе зачапрљио. Пуцају Бугари топовима, бију митраљезима. Бију Бугари најјаче кад је ноћ. Ми смо ноћу дочекали њин јуриш. Изгинули смо, али много више Бугара побили, па тек онда се измакли. Напуштали смо тај положај и опет отимали. Опасно ту било. Те дођоше Французи и одржимо се. Утврдимо се прописно. Осто сам на том положају око десет месеци.
Командир нам био строг. Оп је затеко Симу Максића, наредника из Ропочева, то је било у позадини, није на фронту, затеко га да се коцка – и све шамаром. Био закраћен бој за војнике, али командир није тео да га лиши чина па шамаром. Ма није моро да се коцка. Наредник, још треба да учи мене да се ја не коцкам.
Априла месеца, седамнајсте године, ја се разболим од маларије.
Вратише ме у Солун. Ту три дана чекам на пристаништу. Утовару ме у лађу, па за Бизерт, на лечење. Био сам тешко болесан и не знам чија је лађа била, ми смо водили као наша. Било пуно војске на лађи.
Недељу дана смо путовали од Солуна до Бизерта. Ноћ и дан бакће лађа, а прату је крстарице.
Французи су нас дочекали добро. “Але камарад, але! Монтез камион”, у кола, у камион да се пењемо.
У болници у Бизерту остао сам шеснајст месеци! Маларија се сматрала као најопаснија болест. И излечили ме, више нисам је имо. И око су ми испитивали, али није се поправило то моје лево око, слабије видим, остало тако. Због тога ме француски доктор одредио да радим у магацину. И осто сам до краја рата тамо. Лекари у болници Французи поступали су с нама много добро. Одлазио сам ноћу у варош, седнем у кафану ко човек.
Кад је кренуо пробој Солунског фронта, наша команда покупи све нас, сместа сам добио војничко одело, па трк на лађу и брже из Бизерте у Солун.
Из Солуна одма идемо напред. Негде камионима, негде пешке, али фронт је већ био измакао. Кад има воз, ми се качимо на воз, па терај докле оће, после опет пешке. Пруга покидана, мостови порушени. Спавали смо успут по кафанама. Нико ништа није наплаћиво, само лези на патос и сутра иди даље. Идемо са коморџијама и неким позадинским јединицама.
И стигнем у Међулужје баш за Светог Аранђела јесењег, осванем за моју славу. Код куће затекнем средњег брата, звао се Љубомир, он се вратио из заробљеништва дан раније. Он је петнајсте године заробљен од Маџара на Космајици. А дође и најстарији брат Тикомир, подофицир артилерац, исто са Солунског фронта. Он стиже на коњу. Коњ искићен, и Тикомира искитио народ успут, у местима куд су ослобађали.
Из Међулужја опет сам дошо у јединицу у Земун. Па из Земуна у Нови Сад. Из Новог Сада у Мостар смо отишли. Ту смо били десетак дана, сачекали нову војску. И пуштен сам, крај девесто осамнајсте, дођем кући.
Оженим се убрзо, али нисам крио једну слику из Бизерте, жена ми била разумна. Слико сам се сједном Францускињом, куварица – ја у магацину, она у кујни. Била лепа, ко те пита, женска. Слико сам се подлакћен са њом.
Кад сам полазио у рат, мајка ми у појас, у канице, зашила амајлију. Није ми рекла да је ушила, али сам видо кад сам пасао канице. И ја сам стално носио тај појас, однео и вратио у Међулужје. Кад је на Крфу бацано на гомилу старо одело, ја сам појас савио у клупче, стего у песницу и пренео.
За око, што сам слабијег вида, имо сам сам од доктора издато, и предо сам у војно, и у општину. Али после рата нисам добио ништа, није то никад ни помињано. Нити сам ја више од војске зват, ја сам моје изратово.
