име: Ристо
презиме: Вајагић
име оца: В.
место:
општина:
година рођења: 1876.
година смрти: 1937.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
„Нека, војводо, остави ме с дјецом да им кувам“ рече Ристо Вајагић, популарни Ћале, славном војводи Степи Степановићу. Степа, човек из народа разумео је душу очинску, народну па је одустао од своје жеље да Ристо пређе на службу у његов штаб – пустио га је да се врати у ров.
А како је то Ристо кувао својој дјеци, причали су касније Вајагићи својим потомцима… Пре самог почетка пробоја фронта тражила је команда да се јаве добровољци који ће ићи у бугарске ровове да ухвате „живи језик“. Први се јавио каплар Ристо а са њим и његова десетина у којој је био још неко од његове бројне браће. Наиме, у то време браћа Вајагићи су били распоређени по разним четама да би се умањила могућност њихове бројније погибије.
У току ноћи Ристо је допузао са својом десетином до бугарске предстраже, први је ушао у ров а за њим тихо и остали борци. У брзој акцији без испаљеног метка убили су седам Бугара а једног заробили. Како заробљени Бугарин од страха није могао ходати, набаци га Ристо на леђа и пренесе на српску страну. „Стој! Ко иде!“, – повикала је наша стража. „Ћале и синови“, следио је одговор. „Ево, Ћале носи доручак за ђенерале, специјалан, бугарски“, добацио је неко из десетине. Ето, тако је наш Ристо за тај специјални доручак који је скувао у бугарском рову добио Карађорђеву звезду са мачевима.
Ристина Карађорђева звезда са мачевима представља круну чина и дела с којима је чувена добровољачка десетина браће Вајагића ушла у Пантеон славе највећих јунака наших народа са преко 4.000 Југословена који су као добровољци дошли из Америке на позив Југословенског одбора из Лондона и српске владе да помогну остварењу вишегодишњег сна, ослобођење и уједињење Јужних Словена. Тај чин браће је био последица вишевековне борбе слободољубивог племена Вајагића против турских и аустријских поробљивача.
Српско племе Вајагићи мигрирало је с југа у Лику на Попину, где их је било велико братство, а оданде у Босанску Крајину, на Суву међу, у село Збориште. Из Зборишта се касније раселише у околна села: Босанску Бојну, Добро Село, Бањане, Ивањску и др.
Услед пада Босанске Крајине (Босне) под аустроугарску власт, те снажног економског и денационализаторског притиска, велики број Крајишника, међу њима и бројни чланови братства Вајагића, са Суве међе, отиснуше се почетком века у свет трбухом за крухом. Неки су се враћали да би се оженили, а потом би опет одлазили и повели са собом некога од млађег нараштаја.
Вајагићи су већином радили као физички радници у челичанама и фабрикама у околини Питсбурга у држави Пенсилванији и у Герију у држави Индијани. Били су поносна држања, па су у својим срединама због тога били врло цењени. Као и велики број других исељеника Вајагићи су били чланови Завичајних друштава и често су учествовали у акцијама прикупљања новчаних прилога и разних поклон пакета. То је била помоћ нашег исељеништва која је преко српског Црвеног крста стизала ратној сирочади и осталом становништву у поробљеној и изгладнелој Србији.
Појава Петра Перуновића Перуна, певача и гуслара народног, те његова агитација међу нашим исељеницима, одушевила је и браћу Вајагић. Заједно су се јавили да пођу у борбу за ослобођење и уједињење Јужних Словена, да остваре оно што су им у аманет оставили очеви и дедови, који су 1875—1876. године дизали народни устанак на Сувој међи под вођством Петра Мркоњића, касније краља Србије.
Тај чин родољубиве браће одушевио је и самога Перуна па се спријатељио са њима. Он је касније, приликом агитација, често певао о њима упоређујући их са Југовићима. Тако су Вајагићи постали већ тамо у Америци – нововековни хероји, нови Југовићи. Њихова слава била је велика. Говоре о томе и речи једног делегата на првом Свесрпском конгресу одржаном почетком децембра 1918. године у Чикагу! „… Ево га (мисли на Петра Мркоњића односно Ристу Вајагића, прим. Г. В. (у Босни са својих девет синова, девет Вајагића које сте ви одавде испратили зимус, где јавља сени Стевана, Твртка и Влатка Вуковића, да је Босна разбила окове и оживела новим слободним животом и ујединила се са Србијом“ (Буран аплауз…)
Браћа Вајагићи пођоше, у саставу чете „Бановић Страхиња“, зими 1918. године из града Герија у свечани испраћај наших исељеника и благослов пароха Герија Петра Стијачића, на пут славе.
Часни барјактар чете је био Ристо Вајагић, најпопуларнији и најкршнији члан славне десетине. Тамо, у далеком и туђем свету, Ристо је био тај коме су се браћа обраћала у тешким тренуцима, чије су савете тражили и од кога су помоћ добијали. Међусобно су га звали Ћале, а он се односио према њима покровитељски као прави отац. Такав однос према Ристи, „оцу“, заузели су и остали добровољци у чети „Бановић Страхиња“ а касније и добровољци других чета, у логорима: Левис у Канади и српском логору Лазуаз у Бизерти у Тунису.
Тако се ширила прича а са њом слава и углед браће Вајагића и четрдесетдвогодишњег Ристе барјактара чете, који постаде и пре доласка на солунски фронт отац и мајка добровољачка.
А какви су били Вајагићи и Ристо на фронту, рекао је све њихов односно Ристин „Карађорђе“.
(Овај текст о Ристи и осталој браћи Вајагића приредили су Горан С. Вајагић и Младен Ђ. Ољача).
