име: Душан
презиме: Васић
име оца:
место: Велико Градиште
општина: Велико Градиште
година рођења: 1864.
година смрти: 1923.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
У трупама Треће српске армије ђенерала Боже Јанковића, у саставу Моравске дивизије другог позива, налазио се Други пешадијски пук којим је командовао пуковник Душан Васић. (Ово није “Гвоздени” пук јер је он био у Моравској дивизији првог позива а њиме је командовао потпуковник Влада Ристић).
Трећа армија је у току кумановске битке заузела Косово и усмерила се Качаничким теснацем према Скопљу. Стари ђенерал Божа, ганут расположењем петовековне раје и огромним жртвама своје војске, затражио је да се у Трачаници одржи божја служба за покој душа осветника Косова. Обавештен о овоме, војвода Путник је наредио свом помоћнику Мишићу да саопшти “теча Божи” да не носи литије по Косову него да хита према Куманову и Овчем пољу. Војни стручњаци кажу да војвода Путник овом приликом није био у праву, јер је армија генерала Боже била двоструко слабија од Прве армије, јер задатак Треће армије није био нимало лак и јер је Прва армија у људству била двоструко јача а у артиљерији равноправна у односу на трупе Вардарске турске војске Зеки-паше усмерене према Овчем пољу и Куманову, па је Прва армија била сама довољна да добије кумановску битку, без помоћи Друге армије с левог и Треће армије с десног крила. Заузимањем Косова, на коју вест је огромна већина Албанаца напустила Турке, била је довољна помоћ Треће армије кумановској победи.
После ових догађаја и кумановске победе у делу ,,Балканската војна или руската оранжевна књига”, од стране 23. до 27, бр. 43. забележено је да је руски генерални конзул у Скопљу Калинков упутио 25. октобра 1912. опширан извештај о уласку српских трупа у Скопље. Говорећи о поласку представника турске власти из Скопљ Рашид бега и конзулског кора у сусрет српској војсци (13. октобра изјутра) Кодников, између осталог, пише:
,,Када смо стигли до планинских огранака удаљених 10-12 врста и попели се на први гребен, угледали смо Србе на врху планине. Кроз неколико минута опколила нас је српска коњица. Видели смо неколико официра, међу којима и генерала Гојковића, команданта дивизије. Тешко би ко могао да поверује да ће се Скопље предати без боја. Рекоше нам да је и престолонаследник ту и да жели да нас види. Ускоро се појави престолонаследник Александар. Изјавио сам њ. к. величанству да ће се Скопље предати и замолио га да буде покровитељ муслиманских жена и деце. Престолонаследник је љубазно одговорно да му је особито драго што се упознао с руским генералним конзулом, захвалио се на пријатној вести и обећао да ће сачувати муслимански живаљ. Ја сам му представио остале конзуле и турског председника општине, с којим је престолонаследник љубазно разговарао. Обраћајући се француском конзулу, престолонаследник је рекао да су се француска оруђа, што их је Србија купила, показала изнад сваке похвале. Престолонаследник је узјахао коња, уступајући нама свој аутомобил. Јединице су у борбеном поретку кренуле за Скопље, поздрављајући престолонаследника окруженог штабом армије. Хиљаде људи јурило је пољем вичући “Живела Србија!”, “Живео Балкански савез!”, угледавши конзула маса је клицала “Живела Русија!”. Одушевљење народа осдобођеног после петстогодишњег турског јарма није имало граница. Многи су били готово луди од радости. По доласку у Скопље био сам примљен од стране престолонаследника, који ми је ставио у дужност да телеграфишем нашем посланику у Београду да је пук “Цар Никола први ушао у Скопље.“
Предају Скопља без крви није условила само кумановска победа и наступање Прве армије према Скопљу, него умногоме и појава Треће армије кроз Качанички теснац.
После ових догађаја све српске трупе су биле усмерене према битољским положајима (Алинце, Присад, Бакарно гувно, Прилеп, Битољ). Уз 3.230 погинулих Срба и троструко више Турака завршена је битољска оцерација и оцерација у Македонији уопште.
Ма ко да жели читаоцима да цредстави витеза Душана Васића, најистакнутијег команданта Другог пука Моравске дивизије другог позива погрешио би ако би се определио за било коју и било чију оцену а занемарио оцену славног војводе Мишића. Ево шта је војвода пред смрт записао у својим Успоменама:
“Враћајући се аутомобилом из Гостивара према Тетову стигох једну старицу из околине Параћина с торбом на леђима и штапом у руци. Зауставих ауто и упитах је одакле иде. Рече ми да је била у Битољу да обиђе свога болесног сииа, који је по несрећи, умро у њеном наручју у тамошњој војној болници.
– А одакле ти господине идеш? – упита старица.
– Враћам се, снашо, из Гостивара у Скопље.
– Јеси ли ти капетан, шта ли си по чину, господине? питала ме даље она.
– Јесам, снашо… Ја сам капетан, па сам неким послом ишао у Гостивар, одговорих ја.
– Опрости ми, господине, могу ли нешто да те упитам? Овамо у Битољу говори се да ће се Битољ предати Бугарима, а ја у Битољу сахранила мога јединца, моју једину узданицу и храниоца, па хоћу да знам је ли то истина, синко, настави старица. Онда реци ти тамо онима у Скопљу, да се не шале и Битољ предају Бугарима, јер ћемо се ми жене дићи с моткама да бранимо гробове наших синова који тамо леже. Зар ја, самохрана старица, да не могу да обиђем гроб мога сина који је живот положио за Битољ, већ да погледом у туђини тражим његов гроб.
– Не бери бригу, снашо… Битољ никада неће бити бугарски – одговорих одлучно.
– Е, хвала ти синко, на томе као свом детету – рече мирно старица.
Дадох јој нешто мало новаца и продужих за Тетово.
Тога дана био сам гост на ручку у штабу Моравске дивизије другог позива. Говоридо се о свему и свачему па и о тежњама Бугара да нам узму Битољ. Том приликом један од команданата пукова, храбри пуковник Душан Васић, коме, према речима пуковника Недића, припада највећа заслуга за заузеће Облакова, чијим је падом решена судбина Битоља, диже се и наздрављајући ми, и између осталог, рече:
– Господине ђенерале, ако и Врховна команда у чијем саставу и ви заузимате важан положај, пристане да се Битољ преда Бугарима, онда ће, Моравска дивизија прво раскрстити с оним у Врховној команди који на то буду пристали, а потом бранити Битољ, који смо уз онако велике жртве отели од Турака. Бранићемо га до последњег човека.
Ова здравица доведе ме мало у забуну. Нисам знао шта и како да му одговорим. На послетку, рекох и ово:
– Господо, ако би се ко нашао у Врховној команди који би пристао на уступање Битоља Бугарима, дајем вам часну реч да ћу га сопственим рукама везати и дотерати овамо одакле ћемо с нашим храбрим пуковима полетети да бранимо Битољ.
Наједанпут се заори једно развучено: ,,Живео!” Дигоше ме на руке и у том положају морадох испити чашу шампањца.
Чим сам стигао у Скопље о свему сам реферисао војводи Путнику. Њему се необично допао и мој разговор с оном старицом и поменута здравица пуковника Васића и мој одговор”.
