име: Светислав
презиме: Вићентијевић
име оца: Глигорије
место: Бели Поток
општина: Београд
година рођења: 1879.
година смрти:
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
Резервни капетан I класе Светислав Вићентијевић рођен је у Белом Потоку 1879. године од оца Глигорија и мајке Јелице.
Светислављева ратна каријера почела је 1912. године у првом балканском рату у седмом пешадијском пуку. Тај пук је 1912. године на Младом Нагоричану послао помоћ војводи Вуку. Тај батаљон, који је лично повео у помоћ командант пука Александар Глишић, одиграо је одлучујућу улогу у стабилизацији положаја код војводе Вука два дана пре кумановске битке, али су седмопуковци у том боју остали без свог команданта. Да ли је Светислав био у томе батаљону немамо поузданих података.
Светислав је 1913. године учествовао у бици на Брегалници против Бугара и у тој борби је добио Обилићеву медаљу за храброст.
У првом светском рату 1914. године Светислав је са осталим борцима Седмога пука био у одбрани Београда на ади Циганлији. Одатле је учествовао у свим бојевима и у повлачењу са српском војском приспео је на Видо и Крф. Он је учествовао у првој офанзиви 1916. године на Кајмакчалану, у рововским борбама седамнаесте и осамнаесте године и у пробоју солунског фронта 1918. године, па све до коначног ослобођења и уједињења. Био је једно време заменик командира митраљеског одељења.
Одликован је следећим одличјима: Златном медаљом „Милош Обилић“, Сребрном медаљом „Милош Обилић“, орденом „Белог орла“ петог реда са мачевима, Орденом Карађорђеве звезде са мачевима четвртог реда, свим споменицама за ратове од 1912. до 1918. Поред тога три пута је похваљиван наредбама армијског ранга. Он је био у оном строју војника на чијем је челу командант прве армије војвода Бојовић првог новембра 1918. године ушао у Београд.
Своје ратовање Светислав је завршио на Караванкама гонећи непријатеља из домовине од Солунског фронта до Марибора и Цеља. Његова јединица је међу првима ушла у Загреб.
Демобилисан је на свој захтев 1919. године и постао је председник општине у Белом Потоку. Изградњом тунела у Белом Потоку на прузи Београд – Мала Крсна обновио је порушену кафану јер је код ње била Секција за довршење пруге и довршење тунела „Кумбара“. Учествовао је са инжењерима у изградњи споменика Незнаном јунаку на Авали а он као и Драгић Вучић из Белог Потока као носиоци Карађорђеве звезде са мачевима унео кости незнаног јунака у костурницу. Из тога времена потиче и фотографија која се објављује.
