име: Станко
презиме: Влаховић
име оца: Рашо
место: Туларе, рођен у Ровцима (Црна Гора)
општина: Медвеђа
година рођења: 1892.
година смрти: 1936.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
Влаховић је рођен у Ровцима у Црној Гори. Када је имао седам година, с оцем Рашом Јокичиним Влаховићем, мајком Видом, рођеном Зекић, четири брата и три сестре 1899. године, преселио се на југ Србије у село Туларе, Јабланички срез, Топлички округ.
Станко је пошао у рат Станко као двадесетогодишњак 1912. године, а одмах по његовом одласку му се родио син Војин. Када се из рата вратио 1919. године, затекао је седмогодишњег сина али не и супругу Босиљку, рођену Радовић, која је умрла на порођају. Две године касније оженио се најмлађом кћерком Вуја Јовановића и Добрице, рођене Вујисић, Ружицом. С њом је имао осморо деце – четири сина и четири кћери. Тројица новорођених синова – Драгутин, Данило и Душан умреше од шарлаха у два дана 1926. године и беху сахрањени истога дана, без присуства оца, на једној главици породичног имања. Када је Станко на вест да су деца болесна стигао са границе где је службовао, сви су избегли да му саопште трагичну вест, а Ружица му је на питање где су деца, скрхана болом, одговорила, „Ено их на оној главици“. Та главица је брдашце на имању Влаховића, где је најстарији Влаховић, Рашо одредио да буде породично гробље, надајући се да ће он први ту бити сахрањен. Иза њихове смрти смо рођени нас петоро: четири моје сестре и ја. Да мајка не би свакодневно из своје куће и с имања гледала гробове својих синова, отац је одлучио да се преселимо у оближње село Пропаштицу, где је 1936. године умро и сахрањен.
Нећу писати о ратним подвизима свога оца, мада о томе доста знам, нити могу препустити да о томе други пишу у књизи чији сам ја аутор. Српски пукови су, као што је познато, формирани по територијалном принципу, па се за сваког ратника зна колико је вредео. Због тога желим да мом оцу остане онај ранг који су му одредили његови ратни другови Гвозденог пука.
Све време војевања од 1912—1918. године Станко је провео у Другом пешадијском пуку „Књаза Михаила“, познатијим као Гвоздени пук Моравске дивизије првог позива, изузимајући неколико месеци на Солунском фронту, када је Моравска дивизија формирала своју Јуришну чету и доделила је за време рововске војне Охридском одреду за диверзантска дејства. Тада је задобио најтежу рану од које је када се позгледила умро.
Гвоздени пук је 1912. године био у Првој армији престолонаследника Александра; 1913. у Трећој армији ђенерала Боже Јанковића; 1914-1915. у Другој армији војводе Степе Степановића; крајем 1915. године обе моравске дивизије су упућене у помоћ Трупама нових области ђенерала Петра Бојовића. С тим трупама прешао је Албанију, да би на Солуну поново припао Првој армији војводе Живојина Мишића, коју је у пробоју Солунског фронта поново преузео војвода Петар Бојовић, када је Мишић постао начелник Главног ђенералштаба. То је у најкраћем ратни пут Гвозденог пука у коме је Станко војевао пуних шест година.
Као и сви активни учесници ратова од 1912-1918. године Станко је добио четири споменице: Освећено Косово за рат 1912, Споменицу Петра I за рат 1913, Албанску споменицу за верност отаџбини 1915. и Споменицу ослобођења и уједињења за рат од 1914-1918. године. За храброст је одликован Обилићевим медаљама. У првој солунској офанзиви 1916. године на положајима Црне реке и Кајмакчалана Гвоздени пук је био деташиран код 122. француске колонијалне дивизије. За неки подвиг у тој септембарској офанзиви Станко је за осведочену личну храброст и пожртвовање на бојном пољу у рату 1916. (Указом ФАО Бр. 22021 од 12. септембра 1917. године) као поднаредник Другог пешадијског пука одликован Сребрним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима. Овај податак се понавља у Решењу Министарства војске и морнарице Краљевине Југославије – Судско одељење, Пензиони одсек С. Бр. 22455 од 27. септембра 1938. године. За исте заслуге и у исто време одликован је и француским Ратним крстом и унапређен у чин пешадијског наредника.
Када су септембра 1918. године Срби као лавина кренули у офанзиву и пробој Солунског фронта, у том општем јуришу у отаџбину, тешко је било одредити ко је био бољи и ко храбрији. Тада Станко поново добија два висока одличја. Французи му на Ратни крст дају Златну палму, а Енглези га одлукују Војном медаљом (ММ) Џорџ V „За храброст на бојном пољу“. Указ о овом одликовању објављен је у британском Службеном листу № 47 од 20. октобра 1919. године. Ово одличје је морао носити испред француског Ратног крста, а како је он Французе много волео, најчешће је уз први орден своје земље носио само Ратни крст.
Одличја и друге предмете свога оца Станка пажљиво чувам као драге успомене, а неке сам већ поверио на чување сину Небојши и синовцу Радоману Војиновом. Моја мајка и ја смо чували те предмете пуне 52 године, колико је протекло од преране смрти Станка Р. Влаховића.
У свему се с посебним поштовањем негује успомена на нашег славног претка, али у једноме не. То замерам и себи и своме брату и својим сестрама, јер, још увек од бројних потомака ни један мушкарац није добио име Станко.
Аутор (Томислав С. Влаховић)
