име: Ђорђе
презиме: Влајковић
име оца: Тимотије
место: Станина Река
општина: Ваљево
година рођења: 1885.
година смрти: 1941.
извор података: “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић
Влајковић Т. Ђорђе, земљорадник, резервни поднаредник и сарадник НОП-а (Станина Река, Ваљево, 15. IV 1885 – Совљак, Уб, 2. XI 1941).
Отац Тимотије и мајка Ранђија, пољопривредници, са укућа- нима 1911. године прешли су на раније купљено имање у Совљаку крај Уба.
Основну школу завршио је у ваљевским Ставама.
У ослободилачким ратовима од 1912. до 1918. године учествовало је шест чланова његове уже породице. У тим ратовима остао је без оца Тимотија, брата Живорада, стрица Јеротија и браће од стричева Митра и Стојадина. Као резервни поднаредник I чете II батаљона XVII пешадијског пука Дринске дивизије, истицао се личном храброшћу и високим моралом у многим борбама. Десетином свагда и у свим приликама умешно је командовао, био је необично храбар и присебан, у борби потпуно сигуран, увек је први пред својим војницима.
За дела почињена на просторима Чеганске планине, у августу, и борбама на Кајмакчалану, у септембру 1916. године, где се показао најхрабријим, бацајући бомбе и храбрећи своје војнике 11. августа 1916. године био је одликован. Током једног налета Бугара из најжешћег окршаја изнео је мртвог свог водног официра и добио је Медаљу св. Ђорђа III реда. Нарочито се одликовао у борбама 5. септембра 1916. године, када је са својом десетином под кишом куршума јурнуо кроз мреже од жица, не тражећи заклона и доспео у треће непријатељске ровове. Ни супарнички напад га није поколебао, већ је остао на месту.
У образложењу одлуке о додељивању француског Ордена ратног крста са златном звездом Ђорђу Влајковићу пише: а) јер је био необично храбар у борби и сигуран, у најтежим моментима стално је храбрио и соколио своје војнике; б) јер је показао непоколебљивост 13. септембра 1916. године на Кајмакчалану када су Бугари напали јер није хтео ни корак одступити, већ је остао у рову храбрећи и соколећи своје војнике; в) исте особине показује и на Рововској коси од 7. октобра 1916. до 11. јануара 1917. године.
Поред ових страних, имао је и више домаћих одликовања, као што су: Златна медаља за храброст, која му је додељена 12. септембра 1917. године и Сребрни војнички орден Карађорђеве звезде са мачевима, јер је у борби на Брегалници убио шест Бугара, а једног ранио, и тиме омогућио нашој артиљерији да прецизно гађа противничке циљеве и наноси им велике губитке.
По окончању ратних сукоба вратио се у Совљак и продужио да се бави пољопривредом. За своје ратарске и повртарске производе и расну стоку у међуратном периоду награђиван је на више месних и среских пољопривредних изложби. Ангажовао се на изградњи зграде основне школе и оснивању земљорадничке задруге у Совљаку. Припадао је Демократској странци, а пред Други светски рат и агитовао за Удружену опозицију.
Од избијања оружаног устанка у лето 1941. године био је на страни партизанског покрета. Биран је за члана првог Народноослободилачког одбора у свом селу и ангажовао се на прикупљању оружја, муниције и друге војне опреме, организовању снабдевања и ангажовању нових људи за партизански покрет. Због тога је прогањан, хапшен и затваран. Осуђен је на смрт и стрељан у атару Совљака, крај пута Уб – Памбуковица. Тим поводом штампан је и растуран плакат на коме је писало да ће тако проћи свако ко се буде бавио комунистичком пропагандом.
У браку са Драгојлом Милошевић, домаћицом из Станине Реке изродио је шесторо деце (три кћерке и три сина). Њихов син Младен, активни учесник завршних борби у II светском рату, пензионисан је као потпуковник ЈНА. Потом је био командант Територијалне одбране Општине Уб и шеф Службе за одбрамбене припреме СОУР „Крушик” у Ваљеву. Изненада је преминуо 2001. године у Ваљеву.
