Влајковић Т. Ђорђе

Влајковић Т. Ђорђе
Влајковић Т. Ђорђе

 

 

име: Ђорђе
презиме: Влајковић
име оца: Тимотије
место: Станина Река
општина: Ваљево
година рођења: 1885.
година смрти: 1941.
извор података: “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић

 

Влајковић Т. Ђорђе, земљорадник, резервни поднаредник и сарадник НОП-а (Станина Река, Ваљево, 15. IV 1885 – Совљак, Уб, 2. XI 1941).

Отац Тимотије и мајка Ранђија, пољопривредници, са укућа- нима 1911. године прешли су на раније купљено имање у Совљаку крај Уба.

Основну школу завршио је у ваљевским Ставама.

У ослободилачким ратовима од 1912. до 1918. године учествовало је шест чланова његове уже породице. У тим ратовима остао је без оца Тимотија, брата Живорада, стрица Јеротија и браће од стричева Митра и Стојадина. Као резервни поднаредник I чете II батаљона XVII пешадијског пука Дринске дивизије, истицао се личном храброшћу и високим моралом у многим борбама. Десетином свагда и у свим приликама умешно је командовао, био је необично храбар и присебан, у борби потпуно сигуран, увек је први пред својим војницима.

За дела почињена на просторима Чеганске планине, у августу, и борбама на Кајмакчалану, у септембру 1916. године, где се показао најхрабријим, бацајући бомбе и храбрећи своје војнике 11. августа 1916. године био је одликован. Током једног налета Бугара из најжешћег окршаја изнео је мртвог свог водног официра и добио је Медаљу св. Ђорђа III реда. Нарочито се одликовао у борбама 5. септембра 1916. године, када је са својом десетином под кишом куршума јурнуо кроз мреже од жица, не тражећи заклона и доспео у треће непријатељске ровове. Ни супарнички напад га није поколебао, већ је остао на месту.

У образложењу одлуке о додељивању француског Ордена ратног крста са златном звездом Ђорђу Влајковићу пише: а) јер је био необично храбар у борби и сигуран, у најтежим моментима стално је храбрио и соколио своје војнике; б) јер је показао непоколебљивост 13. септембра 1916. године на Кајмакчалану када су Бугари напали јер није хтео ни корак одступити, већ је остао у рову храбрећи и соколећи своје војнике; в) исте особине показује и на Рововској коси од 7. октобра 1916. до 11. јануара 1917. године.

Поред ових страних, имао је и више домаћих одликовања, као што су: Златна медаља за храброст, која му је додељена 12. септембра 1917. године и Сребрни војнички орден Карађорђеве звезде са мачевима, јер је у борби на Брегалници убио шест Бугара, а једног ранио, и тиме омогућио нашој артиљерији да прецизно гађа противничке циљеве и наноси им велике губитке.

По окончању ратних сукоба вратио се у Совљак и продужио да се бави пољопривредом. За своје ратарске и повртарске производе и расну стоку у међуратном периоду награђиван је на више месних и среских пољопривредних изложби. Ангажовао се на изградњи зграде основне школе и оснивању земљорадничке задруге у Совљаку. Припадао је Демократској странци, а пред Други светски рат и агитовао за Удружену опозицију.

Од избијања оружаног устанка у лето 1941. године био је на страни партизанског покрета. Биран је за члана првог Народноослободилачког одбора у свом селу и ангажовао се на прикупљању оружја, муниције и друге војне опреме, организовању снабдевања и ангажовању нових људи за партизански покрет. Због тога је прогањан, хапшен и затваран. Осуђен је на смрт и стрељан у атару Совљака, крај пута Уб – Памбуковица. Тим поводом штампан је и растуран плакат на коме је писало да ће тако проћи свако ко се буде бавио комунистичком пропагандом.

У браку са Драгојлом Милошевић, домаћицом из Станине Реке изродио је шесторо деце (три кћерке и три сина). Њихов син Младен, активни учесник завршних борби у II светском рату, пензионисан је као потпуковник ЈНА. Потом је био командант Територијалне одбране Општине Уб и шеф Службе за одбрамбене припреме СОУР „Крушик” у Ваљеву. Изненада је преминуо 2001. године у Ваљеву.

Слични чланци:

Матејић Ж. Милутин

Нисмо дали да закоље Белог Јову за славу. Заволели смо га, играли се са њим. Па кад идемо на положај, Јова са нама, неће са другим војницима за божју мајку, само са нама.

Прочитај више »

Петровић Р. Сретен

Петровић Р. Сретен, резервни пешадијски потпоручник (Бресница, Коцељево, ? – положај Мало Ниџе, 9. VIII 1916), водник III чете III батаљона XVII пешадијског пука.

Прочитај више »
Савић Милан

Савић А. Милан

Гушали су се један наш војник и Бугарин. Милан је скочио да помогне другу кога је издавала снага. Није смео да пуца, јер би погодио нашег војника. Кундаком од пушке млатнуо је непријатељског војника и ослободио свог друга, који је већ малаксавао.

Прочитај више »