име: Милутин
презиме: Вучетић
име оца: Петар
место: Шабац
општина: Шабац
година рођења: 1883.
година смрти: 1936.
извор података: “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић, “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
Вучетић П. Милутин, официр – бригадни генерал (Шабац, 22. XII 1883. – Београд, 1. V 1936).
Отац Петар. Након завршене основне школе и шест разреда гимназије у родном граду као питомац XXXIV класе завршио је НШ ВА, а потом и Нижи курс АШГ 1922. године.
У чин поручника унапређен је 1909, капетана II класе 1913, мајора 1915, потпуковника 1920, пуковника 1924. и бригадног генерала 1933. године. Служио се француским језиком.
Почео је радити као водник у Дринском артиљеријском пуку. До 1913. године борио се као командир вода у Дринском артиљеријском пуку и учествовао у освајању Једрена. Потом дејствовао као командир батерије у Дунавском пуку II позива. У I светском рату био је командир батерије у истом пуку и на служби у штабу Битољске дивизијске области. Посебно се истакао при паду Кајмакчалана, а теже је рањен 24. октобра 1916. године.
После завршених ратова службовао је у Загребу, Сарајеву, Кикинди, Нишу и Београду, обављајући разне дужности. Затим је био командант III и V артиљеријског пука, командант артиљерије Моравске дивизијске области и шеф Личног одсека Артиљеријске инспекције. Био је и привремени судија у Великом војном суду и члан Војно-дисциплинског суда (убудуће: ВДС). Од 1923. био ожењен Анком удовом Петра Пркића из Сарајева.
Одликован је са 13 домаћих и три страна одликовањима. Међу којима је и Орденом Карађорђеве звезде са мачевима IV реда.
Текст из књиге “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988:
Артиљеријски бригадни ђенерал Милутин Вучетић рођен је 4. јануара 1884. године у Шапцу, где је завршио основну школу и гимназију. Нижу школу Војне академије завршио је са XXXIV класом питомаца.
Милутин је на солунском фронту похваљен Армијском похвалницом команданта I армије новембра 1916. године која гласи:
„Активни артиљеријски мајор Милутин Љ. Вучетић један је од главних сарадника којима припада заслуга за пад Кајмакчалана. Са својом батеријом на положају Суво ребро, 700 метара од непријатељских ровова дејствује са успехом 13. септембра 1916. године и баражном ватром зауставља и враћа непријатеља, омогућавајући нашој пешадији да се среди. Од 18. до 21. септембра при нападу на Сиви брег туче непријатељске ровове тачном и прецизном ватром и при паду брега излази на њега. При нападу на Иверске чуке, од 16. до 24. октобра, одликовао се храброшћу и крајњим пожртвовањем и ради бољег потпомагања пешадијских јединица, издигао се 600 метара од непријатељских ровова“.
Милутин Вучетић је учествсгвао у свим ратовима од 1912 – 1918. године и спада у ред најхрабријих српских официра. 24. октобра 1916. године на положају је теже рањен.
Поред Карађорђеве звезде са мачевима четвртог реда Милутин је носио низ наших и страних значајних одличја. После рата Милутин је службовао у Загребу, Сарајеву, Скопљу, Великој Кикинди, Нишу и поново у Београду.
Милутин је као млад бригадни ђенерал умро у 52. години (1936. године) у Београду, где је и сахрањен.
