име: Божидар
презиме: Вукмировић
име оца:
место: Земун, рођен у Бијелој Реци у Лици
општина: Земун
година рођења: 1888.
година смрти: 1957.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
Божидар Вукмировић је рођен 1888. године у Бијелој Реци код Плитвичких језера у Лици. У младости је отишао у Америку где је радећи научио енглески језик.
Непосредно пред први светски рат вратио се кући. По избијању рата мобилисан је у 27. години у аустроугарску војску и упућен у Галицију на аустријско-руски фронт. Чим му се указала прилика пребегао је ноћу преко неке реке и предао се Русима. Тамо је ступио у корпус Срба, Хрвата и Словенаца, којим је командовао „гвоздени ђенерал“ Михајло Живковић. Припадао је Првој српској дивизији тога корпуса с којом је отишао и учествовао у бојевима на Добруџи. Тамо је у борби с Бугарима теже рањен у лево раме и леву потколеницу. Последице овог рањавања пратиле су га целог живота. По закључењу мира између Румуније и Бугарске вратио се у Русију. Пошто је на свој пут за Солун прошао преко Владивостока, значи да је припадо другој бригади Прве српске добровољачке дивизије, чија је прва бригада на солунски фронт отишла преко Лондона.
На солунском фронту Божо је припадао Југословенској дивизији која се борила и у пробоју и до краја завршетка првог светског рата у Другој армији војводе Степе Степановића. Божидар је учествовао у борбама на Добром пољу које су вођене пре пробоја солунског фронта и за време пробоја. Упадајући често у непријатељске ровове, Божо је испољио велику храброст. По капитулацији Бугарске његова јединина је упућена на Косово где учествује у протеривању немачких и аустријских трупа које су покушале да ту формирају нову линију фронта. У сливу Дрине његова јединица дочекује крај рата. У рату је Божо стекао чин наредника.
На фронту у Добруџи Божо је добио руски Георгијевски крст. На солунском фронту пук му је изгласао Орден Карађорђеве звезде са мачевима. После ослобођења добио је Орден „Светог Саве“.
Године 1924. Божо је као добровољац колонизиран у село Александрово, данашње Ливаде код Нове Црње у Банату. Године 1941. приликом избијања рата задесио се у родној Лици где је, под драматичним околностима, у последњем тренутку избегао хапшење од стране непријатеља и побегао у Београд.
Божо је умро 1957. године у Земуну.
