име: Јанко
презиме: Вуксановић
име оца: И.
место: Туларе
општина: Медвеђа
година рођења: 1889.
година смрти: 1956.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
Јанко је један од многобројних Ровчана досељених из Црне Горе у село Туларе у бившем Јабланичком срезу, Топличком округу. Јанков синовац Лакић и ја дуго смо се нагађали ко ће обрадити изузетно занимљиву личност Лакићевог стрица Јанка те се на крају договорисмо да ја обрадим предмет Лакићевог оца Ђуре Вуксановића, а Лакић предмет свога стрица Јанка. Други Јанков синовац, мој колега Ацо Вуксановић донео је оригиналну Јанкову фотографију с очигледном намером да и он жели да обради предмет стрица Јанка. Но, пре него што изнесем податке које је о Јанку дао синовац Лакић, желим и сам нешто да кажем о ономе о чему Лакић није говорио.
Јанко је уз Божа Токовића двоструког витеза Карађорђеве звезде са мачевима из бивше туларске општине најпознатија личност као хумориста. Божо је ако би их сврставао по књижевним родовима био хумориста и имао способности да засмеје саговорнике до суза, а Јанко је више био сатиричар. Он је умео тако жестоко да опали и по својим и по манама других људи. Навешћу два примера. Једном приликом, пошто је Јанко више волео краља него комунисте, када су га партизани ухватили без иједног метка и упитали – где ти је муниција, стари, он је одговорио – на часну реч испуцао сам све бежећи онако преко себе од страха. Партизани су му, дабоме, познавајући Јанка овај грех опростили. Другом приликом, пошто се у Јабланици увелико развила коцка, против те недаће почели су се борити и органи Државне безбедности, јер су им додијале притужбе жена да мушкарци све прокоцкаше. Једнога дана у Јанковој кући се окупио већи број коцкара и радило је више шпилова. Негде пред зору упали су органи безбедности и похватали картароше и запленили карте и новац који се нашао на столовима. Упитан у Медвеђи, где су саслушани Јеси ли се ти, стари, коцкао — одговорио је: Нисам на часну реч, ја одох да положим стоци и када се вратих сва су места била заузета тако да сам био у резерви све до саме зоре чекајући да неко шворцира а највише сам се надао у Мијаила Пантовића, али се и он мушки држао све док ови наши другови не бануше.
Ево, сада наводим шта је о своме стрицу рекао Лакић:
„Јанко Вуксановић је рођен 1889. године у путу на планини Јавору, приликом досељавања породица синова Вуксана Влаховића из црногорских брда у Србију. Школу није похађао али је као самоук познавао ћириличну азбуку, а знао је и да се потписује на званичним документима. Ако се изузме служба у кадру и ратови Србије од 1912. до 1918, углавном је сав свој живот провео у Туларима.
Од почетка првог балканског рата, октобра 1912. године, па до завршетка првог светског рата новембра 1918. године, Јанко је непрестано у првим борбеним редовима српске војске. Као војник и ратник био је врло поуздан и храбар. Два пута је рањаван. А за показану храброст одликован је највећим српским ратним одликовањем орденом Карађорђеве звезде са мачевима.
У првим борбама које је српска војска водила 1912. са турским низамима и прикљученим им четама Башибозлука, приликом продирања преко ондашње српско-турске границе, Јанко се истиче својом неустрашивошћу и спретношћу у руковању ватреним оружјем. Међу првима је ускочио у турску караулу на Свирцима, на којој је и иначе вођен један од најљућих бојева у судару са Турцима на граничној линији у октобру 1912. године. Затим учествује у борбама приликом заузећа Гњилана, као и у даљем гоњењу непријатеља преко Скопске Црне Горе. Овај рат завршава учешћем у великој бици за ослобођење Битоља, у којој је његов други прекобројни пук нападао на Турску одбрану овог града из правца Ресна.
У рату против Бугарске 1913. године такође учествује у свим ватреним окршајима које је његов пук имао на брегалничком фронту, исказујући у свакој прилици веома високи борбени морал и примерну неустрашивост.
У рат против Аустро-Угарске Јанко улази као већ прекаљени ратник. У чувеној церској бици августа 1914. године истиче се великом храброшћу. Краси га и зрело просуђивање у деликатној ситуацији. Ево шта сам из његових уста чуо о јуначком делу које је извршио у тренутку када се решавала судбина церске битке и које га је уврстило у ред носилаца највећег српског одликовања када је овај орден установљен 1915. године:
„… Напредовање нашег батаљона заустављено је убитачним дејством непријатељског митраљеза закамуфлираног у једној коси испред правца наступања батаљона… Командант батаљона је тражио добровољце који би уништили овај непријатељски митраљез… Ја сам се први јавио. Јавило се још неколико војника и један каплар. Док је од пријављених добровољаца командант одабирао ко ће ми још помагати, рекао сам му да ми нико није потребан. Објаснио сам господину мајору да ћу сам најбоље извршити овај деликатан задатак. Али, господин мајор никако да пристане. Једва сам га убедио, да би већа гунгула отежала извршење задатака… И кренуо сам – пузећи уз косу. А за то време наши су тукли појачаном ватром по непријатељу. Тукле су, богами и Швабе. Био је то прави ватрени урнебес с обе стране. На мене као да нико није ни обраћао пажњу. Пузећи тако, миц по миц, успео сам да се сасвим неопажено привучем швапском митраљезу до на око 15 метара. А онда сам једну за другом бацио три бомбе на послугу митраљеза. Међу Швабама је настао хаос… Кад се експлозија стишала чуо сам само јауке и стењања израњављених Шваба… У три скока сам већ био код митраљеза, зграбио га за ногице и полетео са њим низ косу. Вукао сам га тако око педесетак метара. Даље нисам могао, а није било ни потребно… Онда батаљон креће у силовит јуриш. Без застоја смо заузели непријатељски положај… Командант батаљона је био пресрећан. Загрли ме и пољуби у оба образа…“
Овај Јанков подвиг одиграо се 19. августа 1914. године у одлучној завршници једног од најкрвавијих бојева које је водила српска војска почетком првог светског рата. Други прекобројни пук, у чијим се редовима он борио, нападао је силовито и уз огромне жртве овладао највишом планинском тачком Цера – Тврдим Трајаном. А освајањем Трајана српска војска је славила победу у славној церској бици… Јанков подвиг у овом љутом и одлучујућем боју свакако није био усамљен, али је сигурно да је и он непосредно допринео брзом и енергичном наступању Другог прекобројног пука и његовом овладавању најтврђом и најважнијом тачком Цера.
У другом Поћорековом нападу на Србију крајем 1914. године вредан је помена и још један Јанков подвиг. Наиме, као вођа извиђачке патроле изненадио је један вод непријатељских војника на чијем се челу налазио швапски официр, принудио их је без борбе на предају, разоружао и предао свом командиру. За овај подвиг Јанко је похваљен наредбом армијског ранга…
Због признатих ратничких врлина, а и иначе, Јанко је у породици и много шире био поштован, цењен и омиљен. Пријатно је било слушати његово течно евоцирање ратних успомена. Био је неписмен, али, врло бистар и духовит. Волео је шалу па макар и на сопствени рачун. Некад би лако плануо, али би се брзо смирио. Био је наглув од последица ратних контузија, што му је доста сметало у разговору с људима. Политику није довољно познавао, а није много ни марио за њу. Додуше, био је оптерећен националним осећањима заснованим на стремљењима Срба у ратовима за ослобођење и уједињење од 1912. до 1918. године. Због овога је имао неприлика у првим данима по ослобођењу и успостављању нове власти иза другог светског рата… дуго времена су му ускраћивана стечена права по основу ратних заслуга. А он је све то стојички подносио, стегнута срца, али уздигнута и поносна чела. Умро је 1956. године у 68. години у Туларима. Сахрањен је на туларском гробљу са припадајућим почастима“.
Тако је Лакић Вуксановић описао свога стрица Јанка.
Јанкова супруга Милица је још жива и редовно прима награду Карађорђеве звезде са мачевима коју сваке године додељује Савезни комитет за борачка и инвалидска питања. Да смем од ње описао бих још неке догодовштине из Јанковога живота које нису стране ни једном Ровчанину. Али, нека то остане за неку другу прилику.
Аутор
