име: Милан
презиме: Завађил
име оца: Богосав
место: Парцани
општина: Београд
година рођења: 1882.
година смрти: 1928.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
Ђенералштабни потпуковник у резерви
Рођен 2. октобра 1882. год. у селу Парцанима ср. Космајски, окр. Београдски од оца Др Богосава и мајке Јерине.
У Војну академију је ступио по завршеном 6. разреду београдске гимназије. Као питомац био је врло марљив и вредан, и завршио је академију трећи у рангу.
По завршеној академији одређен је за водника II пешад. пука. Затим је одређен за водника пешад. чете Краљеве гарде.
Од 1905-1907. год. свршио је Вишу школу Војне академије. После Више школе кратко време био је водник ђачке чете, а затим 10 месеци на одсуству у Немачкој ради изучавања језика. По повратку из Немачке био је водник у VII пешад. пуку, доцније командир чете и митраљ. чете у IV пешад. пуку.
На припреми за ђенералштабну струку био је 1910-1912. год. Септембра месеца када је преведен у ђенералштабну струку.
У рату 1912. год. у почетку био је на служби у Врховној команди. После Кумановске битке командовао је батаљоном XVIII пешад. пука, и батаљоном I прекобројног пука.
У рату 1913. год. командовао батаљоном XVIII пешад. пука и борио се на положајима. После завршених операција враћен понова у Главни ђенералштаб.
У арнаутској побуни 1913. год. био је помоћник начелника ђенералштаба „Подримске дивизије“. Кад се завршило угушивање арнаутске побуне враћен је у Главни ђенералштаб.
У рату 1914-1918. г. као ђенералштабни официр заузимао је важне положаје, који одговарају његовој струци. Тако је био начелник ђенералштаба Дринске дивиз. II и I позива.
Пензионисан је 18. јула 1917. год. По пензионисању био је неко време ван икакве службе, па је преведен у резерву и као рез. потпуковник био је нач. штаба битољске дивизијске области (на Солунском фронту).
По повратку са Солунског фронта био је на служби у штабу I Армијске области, и начелник штаба зетске дивиз. области, са ког је положаја демобилисан.
Као официр Милан је био одличан и у школама и на служби, необично вредан, интелигентан и савестан официр. Изврстан друг, пун врлина. За релативно кратко време његова живота дао је врло много и као официр и као национални радник.
Он пред рат 1912. г. прелази у Турску да придобија вође Арнаутске за нашу ствар.
За време ратова иако је бивао обично у штабовима, видимо га често да се по својој жељи ставља на чело батаљона, који су се борили на најважнијим правцима и у најкритичнијим моментима, и у тим борбама бори се неустрашиво и постиже одличне резултате.
После ратова као пензионер не седи скрштених руку, већ се лаћа посла, закупљује багер и нешто пловних средстава и са тим успева да Београд снабдева огромном количином песка.
Изненадна смрт 1. августа 1928. г. чини крај његовом агилном и продуктивном раду.
За собом је оставио жену Маријету рођену Раинганте и сина Бошка.
Од одликовања добио је: Све ратне споменице и Споменицу Краља Петра I, Златну медаљу за ревносну службу, Златну медаљу за храброст, Белог орла V степена, Карађорђеву Звезду IV степена, Карађорђеву звезду IV степена са мачевима, Белог орла са мачевима II степена, Руски орден Св. Ану III степена.
(Споменица XXXII класе)
