име: Живан
презиме: Живановић
име оца: Маринко
место: Живковци
општина: Љиг
година рођења: 1854.
година смрти: 1931.
извор података: “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић
Живановић М. Живан, историчар, политичар и публициста (Живковци, Љиг, 26/14. X. 1854 – Београд 17. V. 1931).
Унук је качерског кнеза Живана Стојановића, који је после војводе Арсенија Ломе, повео качерске устанике у бој на Чачак 1815. године. Живанов отац Маринко, један је од првих писмених људи у Качеру и значајна личност у Аранђеловцу, кад се то место почело формирати као градско насеље.
После завршене Ниже гимназије у Београду и Учитељске школе у Крагујевцу 1873. године, постао је учитељ у том граду. Већ следеће године је државни питомац и почео студирати природне науке у Јени (Немачка). Због избијања српско-турских ратова 1876-78. године прекинуо је студије и као добровољац учествовао у њима. После рата довршио је студије у Берлину и вратио се у земљу. Као професор службовао је у гимназијама и учитељским школама у Великом Градишту, Нишу, Пироту и Београду. У напону физичке и интелектуалне снаге пензионисан је у 42. години живота, али није престајао да се бори, пре свега за слободну јавну реч.
Бавио се политиком и био члан Либералне странке од 1880. године до њеног силаска с власти. У политици је следио политику Јована Ристића, за кога је остао везан до краја живота. Први пут је ушао у Народну скупштину 1887. године. Током 1893. кратко је председавао либералној скупштини. У више махова био је члан Државног савета (1892, 1903 и 1907-1924). У влади др Владана Ђорђевића (1899-1903) био је министар народне привреде, а у влади Димитрија Цинцар Марковића 1903. министар просвете. Године 1903. повукао се из политичког живота.
Био је један од организатора и руководилаца комитске (четничке) организације на југу Србије и у Македонији. За време Првог светског рата био је интерниран у логор Нежидер у Мађарској, где је провео 1916, 1917. и 1918. годину.
Свој публицистички рад почео је у Јавности 1873, да би све интензивније сарађивао у листовима Либералне странке: Истоку, Српској Независности, Уставности, Новој Независности и Српској Застави, чије је главни уредник био од 1895. до 1898. године. Године 1898. престала је да излази Српска застава, па је због тога тражио да га прими краљ Александар Обреновић. Тада је настала његова чувена мисао о новинарима: У Србији је то увек био један тежак посао. Посебно је познат по спису Паметар напредњачке владавине (два тома, 1882. и 1887.) у коме је оштро напао политику Напредне странке.
Написао је велики број политичких и педагошких расправа, па и доста радова из природних наука. Објављене су му књиге: Ниш и нишке знаменитости, 1882; Виделачки паметар 1,1882, 11,1887; Васпитање у средњим школама, 1891; Задаћа Србије, 1894; Просветна писма, 1897; Политичка историја Србије 1-1У, 1923-1924; Мемоари Стевана-Стев- че Михаиловића, 1928 и Србија у ратовима, 1958. Главно дело му је Политичка историја Србије у другој половини 19. века, у четири тома (1923. и 1924.).
Оженио се Јеленом, сестром пуковника Драгутина Димитријевића Аписа, идеолога илегалне организације Црна рука и ликвидације краљевског пара Драга и Александар Обреновић. Старији син му Александар Сања Живановић, студент Техничког факултета, као добровољац погинуо је у I балканском рату, октобра 1912. године. Млађи син Милан, постао је др историјских наука и аутор више вредних књига, међу којима су: Пуковник Апис и Истина о Солунском процесу.
Новчано и на друге начине помогао је да се сазида школа у свом родном месту. Добио је више одликовања и других признања међу којима је и Орден Карађорђеве звезде.
