име: Драгутин
презиме: Живановић
име оца: Софроније
место: Осеченица
општина: Мионица
година рођења: 1885.
година смрти: 1953.
извор података: “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић
Живановић С. Драгутин, земљорадник – столар и редов (Осеченица, Мионица, 16. VII 1885 – Осеченица, 20. XI 1953).
Отац Софроније и мајка Босиљка (рођ. Маринковић из суседног Крчмара), пољопривредни произвођачи.
Основну школу завршио је у Крчмару код учитеља Љубомира Селаковића, једног од иницијатора оснивања и првог председника Здравственог друштва Дивчибаре у Ваљеву. Пошто је Драгутин био један од бољих ученика у својој генерацији, учитељ Селаковић је инсистирао да продужи школовање. Међутим, родитељи нису имали материјалних могућности да му омогуће даље школовање, па је завршио столарски занат.
Кад је стасао, отишао је на одслужење редовног војног рока. Војну обавезу регулисао је у Градском артиљеријском пуку у Нишу.
Учествовао је у свим ослободилачким ратовима од 1912. до 1919. године као редов у I чети III прекобројног пука Народне војске I позива. Био је изузетно храбар и пожртвован, па је више пута рањаван. Први пут у леву плећку, 19. августа 1914. године, други пут 8. новембра 1914. године у леву руку и још на шест места по целом телу. Трећи пут је рањен у десно колено, на положају Ругово изнад Пећи, 4. децембра 1915. године. Ни те бројне и тешке повреде нису могле да га за дуже време одвоје од својих ратних другова. Одмах по залечењу, враћао се у ратну јединицу и увек бивао у првим борбеним редовима, делујући на саборце својим личним примером.
За испољену храброст и пожртвовање на бојном пољу, више пута је похваљиван, а и саборци су умели да га награде дугим аплаузима и пољупцима. Одликован је Сребрном медаљом за храброст и Орденом руског цара Николаја за храброст V степена. Имао је и Албанску споменицу и све три споменице за учешће у ратовима од 1912. до 1918. године. Златни војнички Орден Карађорђеве звезде са мачевима добио је указом ФАО бр. 11 103, од 15. јула 1915. године.
По повратку из шестогодишњег рата, настанио се у родној Осеченици и трудио се да обнови изнурено, опљачкано и онемоћало домаћинство. Брзо је схватио да приходи од пољопривреде нису довољни за издржавање бројне породице, а камоли за интензивнији његов развој. Зато је отворио и у Осеченици држао столарску радњу, у којој је израђивао класични намештај и дрвену грађевинску столарију (прозоре, врата и слично). Али и даље није напуштао пољопривреду. И не само да је обрађивао своје имање, гајио воће и стоку, већ се и својски ангажовао у земљорадничком задругарству.
По избијању Другог светског рата није припадао ни једној војној ни политичкој формацији. Ипак, као поштен и одважан човек, на једном збору одржаном 1943. године, жестоко се супротставио четничком команданту Николи Калабићу. Овај се осетио повређеним, па је одмах наредио својим пратиоцима да га оштро казне. Ухапсили су га и три дана држали у затвору, али када су чули да се ради о честитом и угледном човеку, који има велике заслуге из претходних ратова и да је витез Карађорђеве звезде са мачевима, Калабић је одустао од првобитне намере и наредио да га пусте.
Мада у поодмаклим годинама, Драгутин Живановић се у периоду после Другог светског рата укључио у активности на обнови и изградњи ратом опустошене земље. Више пута биран је за општинског одборника, а повераване су му и неке друге важне дужности.
У браку са Цвијетом Петровић из Мршеља у ужичком крају, имао је једну кћер и три сина. Син Живорад, рођен 1912. године, по ослобођењу ових крајева у Другом светском рату мобилисан је у Народноослободилачку војску (убудуће: НОВ) и погинуо у борбама на Сремском фронту.
