име: Радосав
презиме: Живковић
име оца: Нинко
место: Каменица
општина: Ваљево
година рођења: 1872.
година смрти: 1942.
извор података: “Бесмртни ратници ваљевског краја у ратовима 1912-1918“ Милорад Радојчић
Живковић Н. Радосав – Рама, официр – пешадијски пуковник (Каменица, Ваљево, 7. VII 1872 – ?, 1942).
Отац Нинко, ковач у Каменици, родом из Оглађеновца; мајка Јелисавета, рођ. Здравковић, домаћица из Драгодола код Осечине. Основну школу завршио је у месту рођења, шест разреда гимназије у Ваљеву. НШ ВА завршио је у Београду 1899. године.
Официрску каријеру започео је као командир вода, а још пре 1912. постао је командир чете. У балканским ратовима учествовао је као командир I чете III батаљона и командант III батаљона V пешадијског пука Дринске дивизије I позива. Храбро се борио на Рујну, Бабуни и у Алинцима. На положају Крсна чука, код села Горњи Трогорци, теже је рањен у кичму, па је упућен у болницу у Велес, а потом пребачен у Београд на даље лечење.
У Првом светском рату, као командант IV кадровског пука, учествовао је у офанзивним дејствима српске војке, заузео Олово и припремао се за напад на Кладањ у Босни, кад је наређено повлачење. На Столовом долу 21. новембра 1915. године преузео дужност команданта V пешадијског пука и са њим прошао кроз Албанију. Марта 1916. са Крфа је упућен у Одесу у Прву српску добровољачку дивизију као командант батаљона у III добровољачком пуку те дивизије. Учествовао је у жестоким борбама против Бугара у Добруџи. Посебно се истакао у борбама 25. августа, 5. и 6. септембра 1916. у којима је рањен и упућен у Одесу на лечење. Због тога га је краљ Румуније одликовао војним орденом Михајло храбри III степена. Након опоравка примио је допунски батаљон I добровољачког корпуса, а краће време био командант аустријске 97 регименте у Русији. Затим је био командант Српског добровољачког одреда, ангажованог у прихватању савезничких снага на Мурманском фронту и разоружавању бољшевичких снага у Архангелску, где је заробљен и одакле је побегао.
Новембра 1919. враћен је у земљу и био командант пука, в.д. команданта пешадијске бригаде и шеф одсека пешадијске инспекције. Из рата изашао је као потпуковник, а 1920. године постао је пуковник. Пензионисан је 1927, али је већ следеће године реактивиран, а наредне поново пензионисан.
Добио је више домаћих и страних одликовања и других признања. Од најважнијих домаћих имао је ордене Карађорђеве звезде са мачевима IV реда, Карађорђеве звезде IV реда и Белог орла са мачевима III реда. Међу странима најважнија су: Орден Михаила Витеза III реда, руски Орден св. Владимира са мачевима, чехословачки Ратни крст, румунску Ратну споменицу и др.
Женио се два пута. Први пут са Ружицом, ћерком Душана Димитријевића, судије Апелационог суда из Београда. Пошто је она умрла, оженио се Драгињом Ресимић из Београда. Имао је кћи Драгињу и четири сина (Ивана, Душана, Велибора и Петра).
