име: Јован
презиме: Златић
име оца: Владимир
место: Честин
општина: Кнић
година рођења: 1895.
година смрти: 1973.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
Јован Златић, син првенац Владимира и Манде Златић, рођен је у селу Честину 6. фебруара 1895. године. Отац је рано умро и Јован је морао да помаже мајци да подигне млађу децу и одржи породицу.
Као деветнаестогодишњи регрут, 1914. године био је на војној обуци у Приштини, одакле је у јесен 1915. године отишао на бугарски фронт, као војник Дринске дивизије првог позива. Водећи даноноћне борбе с бугарским трупама, његова јединица се повлачила према Косову и Црној Гори. У тим тешким моментима Јован се, стицајем ратних околности, на Чакору придружио 19. пешадијском пуку и тако се нашао са својим Гружанима, са којима је у „ходу по мукама“ прешао Албанију и дошао на Крф. После сређивања и реорганизације српске војске поново је упућен у ранију јединицу.
Његов рођени брат Радосав такође је прешао пут албанске голготе и учествовао до краја рата у борби за ослобођење отаџбине.
Јован је учествовао у најтежим биткама од 1916. до 1918. године на Кајмакчалану и пробоју Солунског фронта. У предаху тешких борби у слободном времену похађао је курс за описмењавање. Својим трудом и упорношћу надоместио је недостатак пропуштеног основног школовања. Могао је да чита књиге и штампу и тако обогати своје знање.
Први већи подвиг учинио је 1916. године код Кајмакчалана када је у битољском пољу на једној стени био опкољен од Бугара. Тада је подносећи глад и жеђ у току целог дана пуцао на бугарске војнике, па је чак успео да убије и команданта пука.
Велику храброст и ратно лукавсто испољио је 1917. године, када је сишавши на воду једног извора набасао на вод бугарских војника који су се одмарали у близини. Златић је почео ударати чутурицама једну у другу узвикујући: „Лево и десно крило заломи“. Бугарски војници потпуно изненађени нису ни покушали да узму одложено оружје. Убрзо су пристигли војници из Јованове јединице и запленили оружје а заробљене Бугаре одвели у своју јединицу.
Трећи, највећи подвиг Јован је извео у последњој години рата. С једне узвишене косе стално је тукао бугарски тешки митраљез и наносио велике губитке српским јединицама које су надирале у своју отаџбину. Сви војници који су покушали да униште ово митраљеско гнездо платили су животом. Јован се тада пријавио команданту пука и рекао: „Дајте ми две бомбе и једну пиштаљку! Кад чујете прасак бомби и пиштаљку одмах дотрчите пред бугарски положај“. Јован је у току ноћи успео да се неометано привуче у подножје митраљеског гнезда и баци обе бомбе. Одмах је својима дао знак пиштаљком. У једном трену су пристигли војници из његове јединине и заробили цео вод Бугара с официрима, запленивши тешки митраљез и остало оружје. После тог подвига српске јединице су наставиле пут разбијајући непријатеља.
Јованова команда је узела у обзир све ове подвиге па је добио једно од највиших одликовања Карађорђеву звезду са мачевима. Златић је и носилац више других одликовања за ратне заслуге и војничке врлине. Када се са својом победничком и славом овенчаном јединицом нашао у Левчу, у октобру 1918. године, командир му је дозволио да закратко наврати кући у Честин да види мајку. Ту радост није доживео, јер му је мајка умрла, а сахрањена је два дана пре његовог доласка.
Вратио се у своју јединицу с којом је наставио победнички поход у ослобођењу земље све до Шида, где се демобилисао 1919. године. У рату ниједном није рањен, мада су му шињел и шајкача у више наврата били окрзнути куршумима.
Након рата Јован је засновао породицу. Имао је четири сина и две ћерке, а од њих многобројно потомство.
Умро је 8.12.1973. године у 78. години живота. У свом Честину уживао је углед и поштовање.
