име: Крста
презиме: Жугић
име оца:
место: село крај Лебана
општина: Лебане
година рођења:
година смрти:
година смрти:
извор података: “Витези слободе” Милан Шантић, 1938, “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988.
ПОКОШЕНА ЉУДСКА СНАГА И ЛЕПОТА
У балкански рат Крста Жугић ушао је као голобрад младић. Тек је био напунио двадесет прву, када је кроз село одјекнуо глас да је оглашена мобилизација. Тога дана једанаест младића, једанаест другова, напустили су родитељске домове и сеоском стазом упутили се у Лебане. Пошли су да се јаве “у војску” на нову дужност. Уместо мотике и рала, сада ће носити пушке и ножеве.
Два дана доцније, они су већ били у униформи српских војника, и били прикључени Шестом прекобројном пуку. Првих месеци нису улазили у борбу, па су их због тога они стари ратници, који су већ навикли да се крваве по бојиштима, називали “свиленим”.
Први пут су омирисали барут на Власини. Крста Жугић тада је постао десетар и била му поверена прва патрола. Није младић устукнуо ни пред каквом опасношћу, него је сваки задатак вршио на највеће задовољство својих старешина. Он је доносио најтачнија обавештења, он је најбоље уходио непријатеља, најбоље достављао наређења. Већ ту, као вођ патроле и десетар, одликован је златном Обилићевом медаљом за храброст. То је било кратко време његовог војевања у балканском рату. А после, када су завршене ове борбе, свих једанаест младића вратили су се у село. Само не за дуго. Јер убрзо је стигла нова мобилизација и младићи су опет напустили очинске домове и оним истим путем, истом сеоском стазом кренули на нову војну.
Крста Жугић овога пута задоцнио је два дана, а у Нишу, где је требало да се јави своме пуку, затекао је Шеснаести пешадиски пук. Официри му онда лепо рекли да остане с њима. Свеједно, доцније ће пронаћи своју јединицу, а ако је не пронађе, није никаква штета, јер ни Шеснаести пук неће остати у Нишу да игра коло, него кренути кроз који дан на фронт. Тако је он дошао у трећу чету четвртог батаљона овога пука.
– Са мном је био и покојни Владимир Лаушевић-Херцеговац. Остао је са мном, иако је припадао другом позиву, – прича Крста. Командант одмах позва командира Марка Миловановића и рече му:
– Ево ти ова два каплара, па их распореди у чети.
Командант батаљона беше мајор Владимир Тодоровић, који је брзо погинуо, Бог да му душу прости, а водник нам је био поручник Никола Станаревић. У Нишу се нисмо дуго задржавали, него смо одмах пребачени на Цер. Ту смо затекли Други прекобројни пук и одмах ступили у борбу. Стигли смо баш после оне грдне погибије. Други пук се преполовио. Изгибоше многи људи. Е, да Бог сачува, било је тужно и погледати. Све младић до младића, покошена људска снага и лепота. Лежали су један поред другога баш као да су заспали. Ту је било тешког лома. Ми смо их сахранили. Ископали један ров, који је био дугачак око двадесет метара. Све смо стављали једне сврх других. Нисмо их честито ни закопали, јер смо морали да улетимо у борбу. Тегобно је гледати лешеве својих другова. Али шта ћеш, човек огруби.
Увече није било покрета, па смо направили логор позади овог страшног гробља. Ја сам десетар. Водник Никола Станаревић нареди ми да идем на мртву стражу код неког потока. Те ноћи направи се незапамћена гужва. По свој прилици откинули се коњи неким коморџијама, па се зачуо тутањ. Побуни се цео пук. Право да кажем, ни сада не знам како се то десило, али настаде пуцњава и отвори се права борба међу нама. Наши мислили да јуриша аустријска коњица. Ја се нашао у небраном грожђу. Пуцају наши с леђа, а напред немаш куд. Било је и неколико рањених. Ја из потока потрчим преко ливаде и видим једнога како босоног трчи у гаћама као прави вампир. Виче он из свег гласа:
– Ово наши пуцају, изгинућемо од наших пушака!
Срећом труба засвира “мирно”, те се брзо успостави ред.
И заиста, коморџије су биле свему криве.
Одатле кренусмо на Самуровића Аду. Имали смо мале чамце и моја се чета пребаци на острво. Од нас лево на Гучеву био је Други пук, десно Трећи пук на Црној Бари, а ми на Самуровића Ади. Увече ме командир позва и нареди да поставим мртву стражу на једној адици пред нама. Дошли ми на ту аду, а она плитка и песковита. Немаш где да ископаш ров. Гдегод забодеш ашов, појави се вода. Ми наслагали врбова грања и ту преседели. Целу ноћ лупа нека воденица. У неко доба почеше да се јављају Аустријанци. Припуцаше и наши другопозивци са оним руским трометкама. Тако целе ноћи и целог дана. Са аде смо се повукли тек прекосутра у подне и одмах пошли на Црну Бару. Ми војници нисмо знали шта је, него ишли по наређењу.
Кад дођосмо до Црне Баре, одмах се одређују патроле. Командир опет зове мене.
– Узми из чете војника колико ти треба, па иди према Црној Бари. Како год знаш, мораш ми доставити где је непријатељ. О свему да ме детаљно обавестиш.
Усред неког кукуруза био је напуштен шанац Трећега пука, а даље у тополама непријатељ. Тако су ми бар рекли. Нема шта, наређење се мора извршити. Пођосмо кроз оне кукурузе. Проплачили се, вукли, пузали. Негде клекни, негде лези, док нисмо дошли до шанчева. Ту се задржим и пошаљем извештај командиру. Наши се одмах почну да пребацују. Све десетина за десетином. У тим рововима провели смо ноћ. А када је било у освит дана, потпуковник Чађевић извуче своје топове и удари по оним тополама. Силан је то официр био. Аустријанци се испели, па са топола бију митраљезима. Али Чађевић поруши све. Секао их је преко средине. Падале су тополе као травке. И непријатељ, богами, отступи. Предвече, кад се претргла ватра са њихове стране и они се повукли, мене опет зове командир:
– Жугићу, у патролу. Да идеш до воде и извидиш где је непријатељ.
У млађега поговора нема. Узмем војнике и пођем према оним тополама. А оне густе, порушене, сплело се грање па се једва провлачимо. Аман, шта смо све ту видели! Било је свега и свачега: и велосипеда, и поштанских сандука, и одеће и обуће колико год си хтео. Боже, шта им је све остало. А измешале се лешине са овим стварима. Човека гроза хвата кад види ту касапницу. Свак помисли да и њега то исто зло може снаћи. Претрне човек од главе до пета. Јер рат је страшан и гадан. Али шта ћеш, ако је Бог рекао да се гине, не можем умаћи. Гину и наши и њихови. У смрти смо сви браћа.
И тако, провлачећи се од жбуна до жбуна, дођосмо до реке. Ја осмотрим непријатеља и командиру предам извештај. Командир све бележи у нотес. А кад смо наишли на оно чудо код топола, нисам био лаком и ништа нисам хтео да узмем. Видео сам једног аустријског наредника како лежи поред митраљеза. Сија му се златан сат и ланац. Али, Боже сачувај, моја га рука није ни такла. Још кад сам полазио у војску, отац ми је рекао:
– Немој, сине, да узмеш са мрца ништа сем онога што се може појести и попити.
Од Црне Баре вратили смо се на место звано Вагонет. Ту нам је један аустриски топ грдно досађивао. Шрапнел нам поубија људе. Командант дивизије нареди да се тај топ, који је био усамљен, зароби под сваку цену.
Јави се један од официра, заборавио сам му сада име. Био је поручник. Вели он:
– Ја ћу да идем, али да ми из сваке чете дате по неколико војника и подофицира.
И заиста, свака чета издвоји по два-три човека. Мој командир, као кебу иза појаса, зове мене и Лаушевића. Опет ми. Тако се око оног поручника скупимо нас тридесет до четрдесет. Распореди нас он у стрелце, али тако на ретко, да смо једва држали везу. Пошли смо да опколимо топ.
Био сам млад, нисам имао ни жене ни деце и није ми било много стало за главу. Голобрад, па пуст. Читао сам старе историје и волео увек приче о старинским јунацима. Е, рекох сам себи, ево баш лепе прилике да погинем, па да се и о мени после чита у историји. Ето о чему сам ја онда мислио. Луда глава. Никада нисам ни мислио на кућу.
Тако ми сузимо онај круг и навалимо. Али, богами, они нас сачекају и одбију, а топ остаде у њиховим рукама. Са неког ћувика све је то гледао командант дивизије и официри. И честитали су нам после, иако смо се вратили без топа.
Кратко време затим вратили смо се ка Младеновцу. Ишли смо све насилним маршем. Непријатељ притеснио. Онда је дошао Космај. Непријатељ са борбом почео да отступа. Ми смо наступали по водовима. Лепшег распореда никад нисам видео. Као на некој паради. Водећи борбу, изашли смо на Мали Мокри Луг и непријатеља смо пребацили преко Дунава. За све то време ја сам био у патроли. Командант батаљона био нам тада Сава Николић. Тодорови. је рањен на Вагонету. Тај Николић сакупи нас све, па пита ко је био најхрабрији. Војници сви у један глас повикаше моје име. Ето, с тим начином добио сам Карађорђеву звезду.
То је прва.
Са чудном смиреношћу и скромношћу, Крста Жугић наставља причу о свом ратовању. После ових борба, заједно са својом јединицом, пребацио се према Пироту, па прешао на Дренову Главу и ту ушао у ватру са Бугарима. Његов пук отступао је од Лесковца ка Медвеђи, према Туларима, па преко Приштине на Гњилане да опет прими нову борбу са Бугарима. Ту, уочи Аранђеловдана, пострадала је наша артиљерија која се била тешко заглавила на излоканом и тескобном друму. После је дошло отступање преко Албаније, па Крф.
– Из Призрена кренусмо за Љум Кулу, са уздахом наставља Крста. Ту је стигао покојни Краљ. Све смо сахранили. Пред нама се испречила једна ћуприја од камена. Висока као камила. Коњи скачу с моста. Ту је плакао и стари Краљ, плакао покојни Престолонаследник, плакали и сви војници са њима. Простирали смо ћебета преко моста да Краљ може да пређе. А за њим и сва војска.
Проклета Албанија. Страдали смо много од Арнаута, па је из сваке чете одређен по један вод. Командир Сава Николић узео је ту комбиновану чету и извео нас на један ћувик. У кршу смо се утврдили и направили пушкарницу, да сачекамо Арнауте ако се јаве. У том кршу смо и преноћили. Око 4 сата изјутра добисмо наређење да наставимо пут. Ја добио једну слабост, стомачну болест. Сељаци то зову “развијање пупка”. Јавим командиру да не могу даље. Сви пошли, а ја да останем. Тешко ми. Мислио сам као сигурно да ћу погинути. Чета ми измакла, свак води рачуна само о себи. А ја лежим у кршу. После ми слабост мало прође, па се дигнем и лагано кренем. Али брзо сам пао. Зачу се нека ларма. Урлају неки Арнаути. Њих шест-седам иду право према мени и носе секире. Поштено да признам, ја премро од страха. Ово је дошао крај. Окренуо сам пушку и припремио бомбе. Али, срећом, прођоше. То су биле горосече. Извучем се онда на једну ливаду и приметим човека с пушком. И он иде право на мене. Прилегнем иза једног трна. Да ли да гађам, мислим се. Нећу, велим. Викнем му:
– Стој!
– Стао сам, одговори он.
– Ко си?
– Војник.
Препознах га по гласу.
– Јеси ли ти Петре?
– Ја, Крсто.
То је био онај Црногорац поднаредник, за кога сам рачунао да је заробљен. А њему, несрећнику, смрзла се нога, па му прсти отпали. А залутао.
– Пропадох као нико мој, рече ми он и седе поред мене. Онда се ухватисмо за руке као слепци и пођосмо низ брег.
Била је већ зора. Кренуо цео пук. Командир чете Марко Миљановић пита командира провијантске коморе може ли он да нас повезе.
– Два ми подофицира не могу даље, прими их, молим те.
– Не може, богами, одговори он. Стока ми поскапала.
И нас двојица, као слепци, настависмо пут који је био језив и тежак.
Нећу да вам говорим шта је све даље било преко Албаније и на Крфу. Прескочићемо све до Солуна, све до 1916 године, када смо улетели у нову борбу. Не сећам се тачно датума. Наш пук кренуо је у правцу Језера, Црне Реке, Редута. То је био наш правац. Оне ноћи кад смо хтели да пређемо Црну Реку, командант наредио да се пошаље патрола до села Црног Брода. Сећам се, село све у камену. Тамо је отишао један наш водник и изгинуо са целим водом. Нико се није вратио. Ми о томе нисмо ништа знали. А требало је да дођемо на обалу и извидимо може ли се прећи. Месечине није било, али ноћ ведра и тиха. Ми ударисмо преко неких њива. Али насред њиве указа ми се слика: лежи човек с пушком у руци. Били смо на таквом растојању да смо се лепо могли видети. Застали смо. Шушкамо, онако међу се, шта ћемо и како ћемо. Нико нема воље да иде напред.
– Шта ћемо? питам ја моје.
Они ћуте. Немам куд, опет ја морам.
– Вас двојица чекајте, а ја одох напред. Буде ли пуцао и убио ме, бежите одмах и све јавите командиру.
И почнем да се бауљам и преврћем по њиви као нека утвара. Приближујем се оном човеку. Он се не миче. Можда ме вара, па хоће живог да ме ухвати. Е, нећеш, пријатељу, богами. Убити ме можеш, али ухватити не можеш. Идем, бауљам се све ближе и ближе, а онај никако да мрдне. Примакао се ја већ на неколико корака. Наједном приметим да нема капе на глави. Шајкача два метра далеко од њега. Мртвац! Манем руком оној двојици и пођем даље. На педесет метара још један наш војник, лицем окренут према земљи. Наиђосмо на још једног. Није то лако, верујте. То су наши другови, људи с којима делите зло и добро.
Изгурам ја тако са мојом патролом до ћуприје. Чује се неко лупетање, копају и поправљају шанчеве, шта ли. Вратим се и поднесем извештај командиру. Донео сам му шајкачу оног војника, известио га какав је газ и казао да нема непријатеља до реке. Прешли смо и укопали на левој ивици. Ујутру командир нареди да нико не подиже главу из рова. Пред нама једна равница шест до седам стотина корака широка. Ту је прошлога дана погинуло седам ордонанса. Бугари гађају из једне пушкарнице, па нико не може главу да пронесе. Ја сам био са својим водом до ћуприје, па све видим шта они раде. Кажем онда војницима једне десетине:
– Пазите сви на ову баџу, па кад командујем – онда плотуном.
Тако је и било. Али онда командир зовну једног наредника, неког Митра Милановића, и посла га да види зашто пуцамо.
– Не изазивајте ватру, наредио командир. Побиће нас артиљерија.
Наредник Митар хтео је да каже још нешто, али одонуда неко распали и пресече му два ребра. Умро је несрећник после пола часа.
Предвече распали наша артиљерија и све их истера из оног села. Цело је село претворено у пепео. Ми сутрадан извршили јуриш. Са својим водом заузео сам место звано Редут. И баш кад смо дошли ту, удари једна граната, уби ми два војника, једном поднареднику изби око, а мене контузова и свега изломи. Непријатељ је био на самом ћувику. Командир наређује да одмах иде патрола и извиди њихове положаје. Ред је био на друге, али знаш како ти је. Једнога боли стомак, други има пролив, трећи ово, оно. А све поднаредници. Био један жандармериски каплар. Човек увек ведар и насмејан. Позовем њега. Узмемо два војника и одемо тамо. Насред оног ћувика један камен, висок отприлике метар и по. Како смо ишли јаружицом, приметили нас Бугари па припуцали. Ранише ми каплара у руку. Он, јадан, потрча да уграби онај камен, а оно га распали усред врата. Сруши се на месту, није више ни дахнуо. Она два војника склонили се у јарак. Ту смо остали до увече. Не могу никако да извучем каплара и да га сахраним. Жао ми, заслужио је толико. Кад је мрак пао, ја одем до носиоца рањеника и кажем неком Николи Рудничанину:
– Као брата те молим да пођеш са мном, не би ли некако нзвукли каплара.
Заједно смо отишли. Јаднику везали смо тканицу за ноге и свукли га одозго. Све онако по камењару. Језа човека подилази кад се сећа тих часова.
Одатле смо отишли на коту 10-50. Извукли смо се под један ћувик. Одмах некако затим стигао је и командант батаљона Димитрије Андрејевић. Био је Нишлија, али строг официр. Непријатељ се био закопао у крш, а ми се подвукли под коту. Ту су била три митраљеза. Десно од нас Французи. Њихов положај био је много завиднији и сигурнији. Пред нама се непријатељ испречио у кршу, па нико не сме ни главе да дигне. Наједном тек одјекну труба:
– Јуриш! Напред!
Труба свира и по други и по трећи пут, али нико не диже главу. Не сме од бугарских митраљеза. Командант батаљона Димитрије Андрејевић подвикну онда поручнику Ранковићу:
– Крећи чету, шта чекаш! Да видиш, поручниче, како се стичу чинови и одликовања.
Та-та-та-та! брекћу митраљези.
Французи се дигоше и ударише с бока. За њима скочисмо и ми. Митраљез нам преполови чету. Није требало да се пређе више од пет стотина метара. Али треба их прећи.
Грунусмо напред. Заметну се борба. Митраљез коси.
Из рова истрча командир. Сруши се поред мене, погодило га у стомак. То је била паклена ватра. Ја руком заклањам очи. Човек мисли да се и тако може спасти, А био ту један повећи камен. Десет ми људи трче према њему, траже заклона. Десетак лешина око тога камена. И нико не види. Ја падох за један трн. Дотрча до мене каплар Јосиф са великим ашовом.
– Копај, Јосифе, ако знаш за Бога.
Копа он, копам ја, и уровисмо се некако. Ватра намах престаде. Али није потрајало ни десет минута, јави се с десне стране нови митраљез. Бије по нама. Ископали смо још дубљи ров. Јосиф извади кесицу пексимита и нуди ми.
– Остави ме, није ми до јела. Него пуши ми се, имаш ли дувана?
Даде ми он цигарету, али немам чиме да припалим. Извадим куршум из чауре, отсечем парче вате што смо добили за ране, поспем је барутом, прислоним на грло пушке и опалим. Тако сам ти запалио цигарету.
Из овог окршаја извели смо свега петнаест људи од целог вода. Остало је све изгинуло.
Међу Бугарима је настало комешање. Мени ђаво не до мира, него почнем да пуцам.
– Немој, молим те, нека их ђаво носи, – каже Јосиф, Приметиће нас, онда смо готови.
Око седам сати увече извукли смо се из оног рова. Ми окренути западу и Бугари нас лепо виде. Калпак се сија и светлуца. Један метак звекну у шлем с леве стране и изађе позади. Кад сам пао, ништа нисам знао. Каплар Јосиф превио ми рану. Кад је борба престала, поручник ми донесе коњака, али ништа нисам осећао. Бучи ми глава, чело хоће да прсне. Питам каплара шта је то са мном.
– Сад ће донети носила, теши ме Јосиф.
Кад су ме изнели из крша, официри ми честитају ране. После ми је доктор Савић извадио куршум из главе, али дуго нисам био при свести. Сећам се само кад су нас превозили у енглеску болницу у Соровићу. Било нас шесторица тешких рањеника. Један био без ноге. А шофер тера као луд. Пут незгодан, кривудав, џомбаст, па камион скаче као лопта. Драо сам се и викао и после не знам шта је са мном било. Осам дана лежао сам онесвешћен у болници. Кад сам се освестио, видео сам неки велики шатор, носила, сестре. Болничарке су биле све Енглескиње. Једна сестра стално је седела поред мене. Девет месеци лежао сам без прекида у постељи. После су ме преместили у француску болницу, па онда у Бизерту и опет у Солун. Нису ми више дали да идем на положаје, али ја нисам хтео да останем у позадини. Вратио сам се у чету.
Заборавио сам да вам кажем. У оној борби на коти 10-50 стекао сам другу Карађорђеву звезду с мачевима. Била је то читава свечаност. Покојни Краљ држао је тада говор. Пук је био постројен, а нама, који смо одликовани, ађутант прикачио орден на груди. То је гледао и покојни Краљ.
Да вам не причам после шта је било на фронту. Мало сам се и дохватио са мојим командиром, јер нисам хтео да будем комесар. Више сам волео да гинем у рову, него да снабдевам војнике. Требало је да будем унапређен у чин официра, али ја се нисам ни јавио.
Тако је то било. А онда рат престао и вратили смо се кућама. У селу сам оставио мајку, снају и петорицу браће. Најстаријем било петнаест година. То је онај што је побегао у Црну Гору. Кад сам се вратио, нашао сам четири брата, јадна и жалосна. Мајку ми убили Бугари. Дошли и питали жене да ли има војске у селу. Оне им рекле да нема. А наши их сачекали на неком ћувику изнад кућа и ршум направили. Сутрадан се Бугари вратили и искасапили све по селу. Заклали ми мајку и две стрине. Кућа изгорела, деца остала сама. У глави им је било више вашију него косе.
Кад сам се враћао, први ме срео један брат. Трчи и плаче:
– Брате, наше мајке нема, убили је…
Стаде писка деце и лелек жена. Али опет као да их сунце огрејало. Сви голи и боси. Ја сам имао нешто пара, али није имало шта да се купи. Сиротиња, голотиња, несрећа.
После сам полако почео да подижем и обнављам кућу. Сада сам лугар. Имам четворо деце, жену и хектар и по неродне земље. Не може да баци ни триста кила жита годишње. Али чувам шуму и хвала Богу…
Текст из књиге “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988:
ДВОСТРУКИ ВИТЕЗ
Крста Жугић је родом из Горње Јабланице а живео је у садашњем општинском месту Медвеђи где је после завршеног рата био лугар.
Крста је био млад па није учествовао у првом балканском рату, а и у други против Бугара отишао је као голобради младић. Припадао је шестом прекобројном пуку. Он је готово сав рат провео у патролама, у извидницама, тако је било и 1913. године у другом балканском рату када је на Власини добио прво одличје за храброст Обилићеву медаљу.
После овога рата кратко време живео је код своје куће да би одмах затим био позван у нови и најкрвавији рат против Аустро-Угарске. Пук му је већ био измакао са зборног места па се са Шеснаестим пешадијским пуком према наређењу официра кренуо према Церу. Тамо је нашао Прекобројни пук и одмах ступио у борбу. Ту је први пут Крста видео огроман број лешева и поломљену ратну спрему.
Одатле се кренуо према Самуровића Ади, где је поново постављао мртве страже и извиђао с патролом да би убрзо после тога кренуо према Црној Бари. Стално је обавештавао старешине шта је с патролом видео па је и одавде упућен до Дрине да извиди и да пронађе непријатеља. Ту се једно време водила борба па је даље кренуо према Младеновцу и у оном критичном моменту на Космају притекао у помоћ трећепозивцима који су се храбро борили на Космају и оставили леш до леша својих и непријатељских војника, па се одатле са јединицом запутио преко Малог Мокрог Луга стално у патроли. Ту је старешина упитао војнике, кога предлажу за највиши орден. Сви су једногласно изабрали Крсту и он је за подвиге из овога рата 1915. године добио прву Карађорђеву звезду са мачевима.
Одатле су Крста и његови другови из пука отишли према Дреновој глави да сачекају нове аустроугарске савезнике Бугаре. Иза тога наступило је оно мукотрпно одступање уз сталне борбе преко Медвеђе и Тулара а одатле за Приштину и Гњилане па даље преко Албаније за Крф. Крста се сећао оних незаборавних дана када су прелазили онај гранични мост који је у своме необјављеноме роману „Оркан“, Нушић назвао мостом уздисаја. Он такође никада није заборавио Албанију и тешко одступање где замало није оставио главу, јер се као тешко болестан са једним својим исто тако другом у невољи једва докопао мора, а одатле Крфа и Вида.
После краћег боравка на Крфу, Крста се са својим Моравцима нашао 1916. године у луку Црне реке где је био тако жесток окршај да спада у ред највећих ратних страхота које су преживели наши ратници. Пошто је заузет Битољ, Крста се нашао на коти 1050, где се храбро борио и где је веома тешко рањен. Једно време се опорављао у енглеској Болници и Крста није био шкрт у похвалама енглеском болничком особљу, нарочито медицинским сестрама.
За показану личну храброст и пожртвовање на бојном пољу на коти 1050. Крста је, поред тешке ране, добио и другу Карађорђеву звезду са мачевима. Он се у болници опоравио тако да је у пробоју солунског фронта поново био у строју свога пука и ратовао све до коначног ослобођења и уједињења наших народа.
Када је рат завршен Крста се вратио свом завичају где је нашао праву пустош. Због топличког устанка у коме су Јабланичани масовно учествовали Бугари су палили, били, убијали и силовали. Нашао је голу ледину. Заклали су му мајку и две стрине. Био је ожалошћен што није затекао мајку. Крста је вредно радио са остатком фамилије направио нову кућу а тада се запослио као лугар и оженио и у браку је имао четворо деце.
Поред две Карађорђеве звезде са мачевима, Крста је неколико пута одликован Обилићевим медаљама и другим одличјима а за спомен на ратове 1913—1918. носио је три споменице: Споменицу „Патар Први“ за рат с Бугарима 1913, Албанску споменицу за верност отаџбини 1915. и Споменицу ослобођења и уједињења за рат 1914-1918. године.
