име: Александар
презиме: Карађорђевић
име оца: Петар
место: Београд, рођен на Цетињу
општина: Београд
година рођења: 1888.
година смрти: 1934.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988, википедија
Краљ Александар Карађорђевић је као принц наследник престола у првом и другом балканском рату командовао Првом српском армијом. У првом светском рату као регент био је врховни командант српске војске. После уједињења и смрти Краља Петра Првог званично се звао Александар први краљ Југославије.
Краљ Александар је убијен у Марсељу 9. октобра 1934. године заједно са француским министром спољних послова Лујом Бартуом.
Александар је одликован Карађорђевом звездом са мачевима првог, другог, трећег и четвртог реда. Као краљ носилац је Ордена Цар Лазар и свих других ордена. Сахрањен је у Маузолеју на Опленцу.
Додатни подаци преузети са википедије:
Александар је рођен на Цетињу 16. децембра 1888. Његов деда по мајци био је црногорски краљ Никола I Петровић, а баба краљица Милена. Кум на крштењу био му је, преко изасланика, руски цар Николај II Александрович. Детињство је провео у Црној Гори, а основну школу завршио у Женеви. Даље школовање наставио је у војној школи у Санкт Петербургу, а потом у Београду, по доласку краља Петра I на српски престо 1903. године.
Судбински преокрет у животу младог принца Александра наступио је 1909, када се његов старији брат, принц Ђорђе одрекао права наследства престола. Ђорђа су многи у Србији дуго сматрали неподесним да постане краљ Србије, а међу њима су били политичари као што је Никола Пашић и високи официри попут Драгутина Димитријевића Аписа и Петра Живковића, којима није одговорала импулсиван Ђорђев карактер и нестабилна личност склона инцидентима. Ђорђе је био починитељ трагичног инцидента из 1909. када је шутнуо свог слугу у стомак, изазваши његову смрт неколико дана касније. Овај инцидент је био последња кап, због ког је избио велики скандал у српској јавности, као и у аустроугарској штампи, која је интензивно извештавала о томе, па је принц Ђорђе био приморан да се одрене права на престо.
Принц Александар је 1910. скоро преминуо од стомачног тифуса и због тога је имао стомачне проблеме до краја свог живота. Када је Александар постао престолонаследник, борба за власт између Пашићевих радикала и Аписове Црне руке је добила и трећег учесника. Александар је све више сматрао себе јединим пресудним фактором, па је око себе окупио Белу руку, групу официра предвођених Петром Живковићем, Петром Мишићем и Јосиф Костићем.
Као престолонаследник, принц Александар је приступио реорганизацији војске, припремајући је за коначан обрачун са Турском.
У Првом балканском рату (1912), престолонаследник Александар је као формални заповедник Прве армије водио победоносне битке на Куманову и Битољу, а потом 1913. у Другом балканском рату битку на Брегалници.
У Првом светском рату био је врховни заповедник српске војске у биткама на Церу и Колубари 1914, кад је српска војска потпуно разбила војску Аустроугарске Монархије. Поново нападнута 1915. од Немачке и Бугарске, Србија је подлегла у неравноправној борби. Са многим губицима српска војска се, заједно са старим краљем Петром I и престолонаследником Александром повукла преко Албаније на острво Крф, где је реорганизована. Када се краљ Петар I због болести повукао од владарских послова (24. јуна 1914. по новом календару), престолонаследник Александар је постао регент. После опоравка и попуне српска војска је исте године однела велику победу на Солунском фронту, на Кајмакчалану. Завршне операције пробоја Солунског фронта у јесен 1918, српска војска је извршила под врховном командом регента Александра, са одличним командним кадром у који спадају војводе Живојин Мишић, Степа Степановић и Петар Бојовић.
У Крагујевцу постоји Регентова кућа где је живео током 1914-1915. Током 1917-1919 постојала је Српска резервна болница престолонаследника Александра.
После војничких дошли су и државнички успеси. Народно веће у Загребу је 24. новембра 1918. године прогласило уједињење. Одлуци о уједињењу претходио је ултиматум далматинске владе од 16. новембра 1918, по којем је из Сплита имало да се прогласи непосредно уједињење са Србијом ако се у року од пет дана то не учини из Загреба. Делагација Народног већа, од тридесет чланова, стигла је у Београд ујутро 28. новембра 1918. За утврђивање начина како да се прогласи уједињење, образован је одбор од шесторице. У њега су ушли Анте Павелић (Старији), Светозар Прибићевић и Јосип Смодлака као представници народног већа, и Стојан Протић, Љубомир Јовановић и Момчило Нинчић, као представници Владе Краљевине Србије. У одбору шесторице одлучено је да се уједињење изврши тако што би делегација Народног већа упутила адресу регенту Александру Карађорђевићу, која би садржала закључак и напутке „упутства“ од 24. новембра. Двочански акт уједињења извршен је у 8 сати увече, 1. децембра 1918. године, у салону куће Крсмановића на Теразијама у којој је регент Александар привремено становао након ослобођења престонице.
Чланови делегације Народног већа, стојећи у полукругу, чекали су долазак регента. Регент Александра се затим појавио у пратњи Протића, Јовановића, Нинчића и војводе Живојина Мишића. Потом је иступио Анте Павелић и прочитао адресу. Регент Александар је у одговору на Адресу изразио задовољство одлуком загребачког Народног већа од 24. новембра и прогласио уједињење. Регент Александар је одбио да за првог председника Владе постави Николу Пашића, већ је на то место указом поставио Стојана Протића. На листи министра прве Владе Краљевине СХС било је 9 Срба, 5 Хрвата, 3 Словенца и 1 муслиман. Влада под Протићевим председништвом носила је југословенско обележје. Крајем децембра Влада је нотификовала стварање нове Краљевине, а до средине 1919. године уследила су међународна признања.
После смрти краља Петра I (16. августа 1921), Регент Александар је постао краљ Срба, Хрвата и Словенаца. 1922. године оженио се принцезом Маријом од Румуније. У том браку рођена су три сина – Петар, Томислав и Андреј.
После Првог светског рата, аграрну реформу, којом би се укинули феудални и полуфеудални односи у пољопривреди и праведније расподелила земља, најавио је регент Александар у прокламацији од 6. јануара 1919. године: „Ја желим да се одмах приступи праведном решењу аграрног питања и да се укину кметства и велики земљишни поседи. У оба случаја земља ће се поделити међу сиромашне земљораднике, са правичном накнадом досадашњим власницима њеним“. Са регентовом прокламацијом Влада Краљевине СХС је 27. фебруара 1919. године објавила претходне одредбе за припрему аграрне реформе којима су раскинути кметовске — чивчијски односи у Босни, Херцеговини, Старој Србији и Македонији, а у Далмацији колонатски односи. Поред укидања феудалног поседа, прописана је експропоријација великих поседа од преко 57,5 хектара. Предвиђено је да се ти поседи поделе држављанима Краљевине СХС који се баве обрађивањем земље, а земље уопште немају, или је немају у довољној мери. Аграрном реформом се желело уједначити пољопривредни склоп новоуједињених покрајина са преткумановском Србијом, које једина није имала феудалне поседе на својој територији. Аграрну реформу пратила је колонизација, тј насељавање добровољаца и сиромашних грађана и занатлија који нису имали своје земље. Колонизацијом српског становништва ојачавао се гранични појас у Банату, Бачкој, Старој Србији и Македонији. Колонисти су добијали 5 хектара обрадиве земље, која је припадала старешини породице. Колонисти су били ослобођени плаћања пореза на три године, као и плаћана грађе из државних шума и плаћања провоза државном железницом. Домородац је имао иста права као и колониста тј. насељеник, с тим што им је одбијано оно што већ имају.Краљ Александар је своје прерогативе максимално користио. Био је противник јаких странака и страначких вођа и настојао је да све конце власти држи у својим рукама. Ослањао се на домаће и стране финансијске кругове, дворске политичаре и Белу руку, тајну организацију у војци, на чијем је челу био генерал Петар Живковић. У спољној политици се ослањао на Француску и Чехословачку. У периооду од 1918. до 1929. године владе су се формиране на двору, а не у Народној скупштини. Обарао је владе које су имале скупштинску већину, а задржавао оне које нису.
На плану унутрашње политике, у Краљевини СХС дошло је до озбиљне државне кризе изазване заоштреним партијским и међунационалним односима. И сам краљ је рушио владе са скупштинском већином, краљ је задржавао и оне које је нису имале. Видовданским уставом осигурана право да сазива и распушта скупштину и расписује изборе учинилу су краља важним фактором на политичкој сцени.[3] Краљ се мешао у политички живот преко политичара блиских двору, преко којих је стварао своја упоришта, нарочито у Демократској и Радикалној странци. Александар се у војсци ослањао на припаднике Беле руке, на чијем челу су се налазили генерали Петар Живковић, Јосиф Костић, Драгутин Окановић, Ђура Докић и Петар Мишић.[4] Непрестана полемика између владиних радикала и посланика опозиције предвођених ХСС-ом (Хрватском сељачком странком) је довела до тога да године 1928. радикалски посланик Пуниша Рачић убије Павла Радића и Ђуру Басаричека и тешко ранио Стјепана Радића, који је касније подлегао повредама. Нови вођа ХСС је постао Влатко Мачек.
Краљ Александар је, користећи нереде изазване атентатом као повод, завео диктатуру 6. јануара 1929. године (позната као шестојануарска диктатура) и укинуо устав доношењем Закона о краљевској власти и врховној државној управи. Део посланика Хрватске странке права (Анте Павелић) одлази у иностранство и ствара усташку организацију. У Македонији јачају пробугарски елементи. Краљ је 3. октобра донео Закон о називу и подели Краљевине на управна подручја и тиме преименовао државу у Краљевина Југославија, а уместо наслеђених историјских покрајина, реорганизује државну управу стварајући девет бановина и град Београд. Уверен да ће се државна криза трајно решити тек стварањем југословенске нације, краљ Александар I је покушао да тај циљ оствари спровођењем политике интегралног југословенства, која се показала као неуспешна.
Краљ је 1931. године одустао од отворене диктатуре и донео је 3. септембра нови (октроисани) устав.
Краљ Александар је био велики поборник и главни политички покровитељ идеологије интегралног југословенства, која је обликована у време његове младости, крајем 19. и почетком 20. века, када су поједини идеолози југословенског покрета почели су да напуштају изворну југословенску, односно јужнословенску идеју, која се заснивала на концепту сарадње између јужнословенских народа, а уместо тога су почели да промовишу нову, интегралистичку тезу по којој Срби и Хрвати, а заједно са њима и Словенци, представљају јединствен народ, састављен од три племена: српског, хрватског и словеначког. Већ као престолонаследник (од 1909. године), а потом и као регент (од 1914. године), Александар се окружио присталицама интегралистичког концепта, а након стварања Краљевине СХС (1918), интегралистичка идеологија је добила сасвим нову, државну димензију. Управо у тој идеологији, Александар је покушао да пронађе решење за превазилажење унутрашњих подела у новоствореној држави. Кључни корак ка дефинисању интегралног југословенства као званичне државне идеологије учињен је 1929. године, када је назив државе промењен у Краљевина Југославија. Од тог тренутка, интегралистичка политика је спровођена путем репресивног негирања народне посебности Срба, Хрвата и Словенаца, а сва три народа (српски, хрватски, словеначки), званично су проглашени пуким племенима у саставу јединствене југословенске нације. Таква политика је у Краљевини Југославији интензивно спровођена од увођења Шестојануарске диктатуре (1929), до Александрове погибије (1934). Нестанком краља Александра, интегралистичка политика је изгубила свог главног покровитеља, након чега је запала у кризу, а потпуни слом је доживела у раздобљу између 1939. и 1941. године, када је и званично напуштена, чиме је окончан и неславни покушај свођења српског народа на степен племена.
У спољној политици, интензивно је радио на склапању међудржавних одбрамбених савеза усмерених против сила које су тежиле ревизији Версајског система мировних уговора. Његовом заслугом створена је 1921. Мала Антанта (Краљевина СХС, Румунија и Чехословачка). Савез са Француском склопљен је 1927, а 1934. образован је Балкански савез између Југославије, Румуније, Турске и Грчке.
На Александра је више пута покушаван атентат, пре тога. Јула 1921. године на ауто којима се возио Краљ са Пашићем, комуниста Спасоје Стејић је са прозора Министарства грађевина бацио бомбу. Али никаквих последица није било, а атентатор је ухапшен.
Неколико дана пред краљеву посету Француској, на двор је дошао стари радикал Алекса Жујовић, велики пријатељ Краља Петра Ослободиоца, оца краља Александра и један од главних заговарача за долазак Карађорђевића на престо Србије. Дошао је да убеди краља да не иде на пут јер су прилике и у Србији и ван ње јако нестабилне. Покушао је да убеди краља својом мудрошћу, искуством и пријатељством. Причао је са краљем цело пре подне у парку испред двора. У руци је имао штап и од нервозе је ископао целу рупу али није успео да краља убеди да не иде.
Приликом посете Француској, у коју је отпутовао да би учврстио одбрамбени савез против нацистичке Немачке, краљ Александар I убијен је у Марсељу, 9. октобра 1934. године од стране хрватских усташа и македонске организације ВМРО, а под заштитом Италије, Немачке и Мађарске. Заједно са њим тада је убијен и француски министар спољних послова Луј Барту. Атентатор је био припадник ВМРО-а Владо Черноземски. Краљева смрт дубоко је потресла читаву Југославију, а његово тело испраћено је од стотина хиљада људи читавим путем до Опленца, где је сахрањен у Задужбини краља Петра I. Народна скупштина и Сенат Краљевине Југославије дали су му назив Витешки краљ Александар I Ујединитељ.
