име: Михајло
презиме: Живковић
име оца: Јован
место: Београд
општина: Београд
година рођења: 1856.
година смрти: 1930.
извор података: “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988. и „Генерали Војске Кнежевине и Краљевине Србије“ Милић Милићевић и Љубодраг Поповић (2003)
Познати командант Одбране Београда, гвоздени ђенерал Михајло Живковић, са солунског фронта послат је у Одесу да формира Корпус Срба, Хрвата и Словенаца. Када је Корпус формиран Живковић је за све трупе Прве и Друге добровољачке дивизије и остале делове Корпуса издао следећу наредбу:
„Необично сам срећан и задовољан, што имам част да ми је поверена команда над Добровољачким корпусом који састављају синови трију грана нашег српско-хрватскословеначког народа и наша словенска браћа Чеси и Словаци.
Ту моју радост особито повећава то што, видећи вас овде, тако добровољно скупљене, на светом земљишту велике и силне заштитнице свих Словена – Матушке Русије, видим да се остварују наши давнашњи и заједнички идеали: ослобођење и уједињење читавог југословенског народа и ослобођење браће Чеха и Словака испод јарма аустријског.
Сан, који су наши преци само некада сањали, данас постаје јава.
Шумадију, Хрватску, Словеначку, Босну, Херцеговину, Далмацију и остале земље Словенског југа населио је у давној прошлости један исти Словенски народ.
У низу стољећа непријатељ Словенства старао се да нас разједини и поцепа, и да нас тако раздвојене лакше подјарми и искористи за своје циљеве.
Свесни своје заједничке прошлости и порекла, а имајући кроз читаве векове истовремену борбу са непријатељем, ми смо данас, у великој борби народа за право и опстанак свих, јасно увидели: да је само у јединству спас Југословена.
Том идејом и тим уверењем ја видим да су испуњена ваша младићка и патриотска срца, те овде, као ваш командант, констатујем да се ви исто онако храбро јуначки борите као и ваша браћа из Шумадије, за што је најбољи доказ херојска борба наших другова из Прве дивизије.
Јунаци, имајте уверење да у нашој заједничкој борби против мрског нам непријатеља није више питање ослобођења и опстанка Краљевине Србије, већ је питање уједињења свих Срба, Хрвата и Словенаца у једну јединствену и нераздељиву државну целину – Југославију – и стварање Југословенских сестара – слободне Чешке и Словачке.
Србија је храбро и јуначки показала целом свету да неће више да живи без својих сестара: миле Хрватске и Славоније, дивне Словеначке, поносне Босне и Херцеговине, и кршне Далмације, славног Срема, китњастог Баната и равне Бачке, а вашим ступањем под заставу и уласком у борбу за уједињење целе Југославије ви сви тиме показујете да се остварује завет наших великих учитеља: да је брат мио, ма које вере био“…
Добровољачки орган „Словенски југ“ пропратио је Наредбу генерала Михаила Живковића у свом броју 28 од 26. октобра 1916. године. Коментар је вероватно, написао члан Југословенског одбора, познати напредни хрватски политичар др Франко Поточњак, који је онда боравио у Одеси. У чланку се, поред осталог, каже:
„Да рашчињамо, да анализујемо овај тако кратки, а тако садржајни и важни опис! Сувишна је свака реч тумачења бистрој и јасној речи, а значило би слабити и смисао и дојам, када би се пошло да се растегне и развуче оно, што је тако збијено, а тако садржајно изражено.
Проглас генерала Живковића сам собом гласно и јасно говори.
Сама нам се од себе надаје дужност да нагласимо да је ово прва војна наредба ове врсте. Мимо изјаве, Њ. Величанства Краља Петра Првог, Претстолонаследника – Регента Александра, Српске владе и Скупштине, Југословенског комитета, Срби, Хрвати и Словенци из Аустро-Угарске монархије први пут чују и слушају овако топлу и искрену заносну реч из устију свога команданта. Та реч допире до дна њених срдаца, извија у њима резонанцу, која ће да потенцираном снагом пројави јунаштво, којим је Прва добровољачка дивизија окрстила иступ одреда, па да под водством прокушане јуначке деснице свога умнога и патриотског војсковође донесу дому и роду своме слободу и уједињење.
Quod felix faustmque sit – да Бог да било сретно и берићетно и одреду и команданту му и читавоме нашему народу српскога, хрватскога и словеначкога имена!“
Такав је био гвоздени ђенерал Михајло Живковић кога је и стари краљ у својим Мемоарима називао хвалишом. Овом приликом су други хвалили Михајла.
Текст приређен из књиге „Генерали Војске Кнежевине и Краљевине Србије“ Милић Милићевић и Љубодраг Поповић (2003):
Рођен је 29. августа 1856. године у Београду, од оца Јована, београдског трговца и мајке Станке. По очевој и мајчиној линији био је потомак Миленка Стојковића и Хајдук Вељка Петровића. Основну школу, два разреда гимназије и четири разреда Реалике завршио је у Београду. У војску је ступио као питомац 11. класе Артиљеријске школе (2. у рангу),[1] 20. септембра 1874. Током школовања убрзано је напредовао. Каплар је постао 6. септембра 1875, поднаредник 4. маја 1876. а наредник 1. јула 1876. године. Рат га је затекао током школовања и по ратном принципу ванредно произведен у чин пешадијског потпоручника 5. новембра 1876. године. Школовање је завршио крајем 1880. године, као други у рангу. Као државни питомац, децембра 1887. послат је на школовање у Русију. Тамо је био на пракси у 145. царском пуку у Петрограду. Учествовао је у великим маневрима који су 1889. вршени у Русији. На овом школовању био је до октобра 1889. године. Био је ожењен Даринком, кћерком Ранка Гођевца, трговца из Ваљева. Имао је синове Миодрага, Јована и Милана.Три године после завршетка Артиљеријске школе унапређен је у чин пешадијског поручника 20. октобра 1882. године. Капетан 2. класе је постао 22. фебруара 1887, капетан 1. класе 1. јануара 1891, мајор 22. фебруара 1893, потпуковник 22. фебруара 1897, пуковник 6. априла 1901. и генерал 29. јуна 1907.[По завршетку друге године школовања на Артиљеријској школи, а после објаве Првог српско-турског рата 1876, као кадет наредник ступио је у рат. Распоредом је одређен за ордонанса генералу Заху, команданту Јаворске војске. По произвођењу у чин пешадијског потпоручника, одређен је за команданта Рачанског батаљона Ужичке бригаде 2. класе. По завршетку рата, за време примирја, служио је у Чачку, као ађутант Чачанске бригаде 1. класе. У рату 1877 – 1878. године био је командант Драгачевског батаљона Чачанске бригаде 1. класе. Учествовао је при ослобођењу Прокупља и Куршумлије. Као командант претходнице Чачанске бригаде, прешао је Преполац и дошао до Приштине. Завршетак ратних операција 1878. године донео му је промену распореда. За водника у 7. батаљону Стајаће војске одређен је 3. априла 1878. Крајем новембра 1879. враћен је на завршетка школовања, у трајању од годину дана. Затим је одређен за водника у 6. батаљону Стајаће војске. Командир чете у 8. батаљону сталног кадра псотао је 12. октобра 1883. Затим је, од 27. марта 1885. на истој дужности у 7. батаљону, а од 13. септембра на истој дужности је у 2. батаљону 10. пешадијског пука.
У Српско-бугарском рату 1885. године, од краја октобра, командовао је најпре четом у 2. батаљону 11. пешадијског пука, а затим је постао и командант 2. батаљона, са којим је освојио три бугарска положаја код села Алдомировци. Од марта 1886. био је командир чете у 11. гардијском батаљону, а од априла од децембра 1887. ађутант начелника Главног генералштаба. По повратку са школовања у Русији, октобра 1889, постављен је за вршиоца дужности команданта 3. гардијског батаљона. Истовремено, на Великој школи водио је наставу гађања и борбу пушком. Од октобра 1890. био је командир Питомачке чете Војне академије. На тој дужности остао је до 12. јуна 1891, када је одређен на службу у Ђенералштабни одсек Општевојног одељења Министарства војног. Затим се вратио комнандним дужностима. Од октобра 1891. до августа 1893. био је вршилац дужности, а затим и командант 6. пешадијског батаљона. Потом, до јуна 1894. постављен је за команданта 3. гардијског пука. За вршиоца дужности начелника Штаба команде Шумадијске дивизијске области постављен је 1. јуна 1894, а 9. септембра исте године за начелника Штаба Пешадијске инспекције. Већ 10. децембра 1894. премештен је, по други пут, у Ђенералштабни одсек Општевојног одељења Министарства војног. Командант пешадијске Подофицирске школе био је од 22. марта 1895. до 18. марта 1897. Од тада до децембра 1897. био је командант 14. пешадијског пука и командант места у Књажевцу. Од 25. децембра 1897. одређен је референта пешадије Трупног одељења у Команди Активне војске.У периоду од марта 1900. до постављења за министра војног, децембра 1908. године, обављао је бројне дужности. Од 23. марта 1900. био је вршилац дужности команданта Тимочке, а затим од 30. октобра 1901. командант Дринске пешадијске бригаде. Кратко од 19. априла 1902. до 11. октобра 1902. био је на месту команданта Ниша, да би затим био постаљен за команданта Тимочке дивизијске области. Уз командне дужности, од маја до октобра 1902. предавао је тактику на Војној академији. Од јула 1903. постављен је и за члана Вишег војног савета. Крајем марта 1908. постављен је за управитеља Војне академије, а већ следећег месеца за инспектора пешадије. Реконструкцијом кабинета Петра Велимировића, 23. децембра постављен је за министра војног, заменивши на овој дужности генерала Степу Степановића. У новом кабинету Стојана Новаковића, од 11. фебруара 1909, задржао је овај ресор. На том положају остао је до 1. октобра 1909, када је разрешен дужности, а за заступника постављен Љубомир Стојановић. Већ 9. октобра 1909. поново је на положају управитеља Војне академије, где је остао до 1912. Уз управничке послове, 1910 – 1911. обављао је и дужност председника Војнодисциплинског суда.
По, објави рата, септембра 1912, постављен је за команданта Ибарске оперативне војске. Са овом јединицом дејствовао је на правцу Новог Пазара и Рашке. У ратним операциама 1913. године био је командант трупа на Албананском фронту. У Првом светском рату, 1914. године био је командант Одбране Београда. На челу ове војне формације био је и 1915, све до повлачења војске на Крф, где је ова команда расформирана 1916. године.
Јуна 1916. постављен је за команданта Српског добровољачког корпуса у Русији. Пошто је већ пре његовог доласка у Одесу била формирана 1. дивизија, преузео је послове на формирању 2. дивизије. Када је букнула револуција у Русији, 1917. године, корпус добровољаца упућен је на Солунски фронт, а са њима и Живковић. Пошто се на путу разболео, остао је у Паризу. Лекарским прегледом констатовано да је неспособан за даље активно вршење војне дужности Пензионисан је 1. јуна 1918. године.
У новоформираној држави Краљевини СХС није наставио војну службу ни као резервни официр.
Преминуо је 28. априла 1930. године.
Домаћа одликовања
– Орден Карађорђеве звезде са мачевима 3. и 4. реда
– Орден Карађорђеве звезде 3. реда
– Орден белог орла 3, 4. и 5. реда
– Орден Таковског крста са мачевима 5. реда
– Орден Таковског крста 2. и 3. реда
– Орден Светог Саве 2. реда
– Медаља за војничке врлине
– Споменице ратова: 1876-1878, 1885, 1912-1913 и 1914—1918.
– Албанска споменица
Инострана одликовања
– Орден Светог Станислава са мачевима 2. реда, Русија
– Орден Легије части 4. реда, Француска
