Извор: Балканско полуострво и јужнословенске земље, Цвијић Јован

Уз архаичност, старобалканске и рајинске особине, јављају се и неколике нарочите особине, које су врло распрострањене код овога становништва, а на првом месту реализам.

Реалистичне црте

Ово је најизразитија особина централног типа. Кроз цео живот је за човека овога типа главно „работа”. „Работа”није само појам за физички рад, јер значи и трговање, продају или куповину, погодбу, уговор, пословну подвалу, једном речи све оно чиме се долази до зараде и добити; „работа” значи и начине којима се измигоље или чувају од тешких и мучних послова. Ови људи од „работе” стално мисле о својим интересима и брзо уоче како се посао може за њих најповољније свршити. Вешти су да се из незгоде извуку; практични су и окретни: рекло би се да су створени само за тековину. На послове се брзо решавају, без оклевања; многи од њих су прави активни и пословни темпераменти. „Работом” су испуњени онако као што су Црногорци испуњени „вером Обилића”.

Причање и зановетање без практичног циља по правилу је противно њиховој природи. Мало времена троше на „мечтанија” (маштања) и на стварање и неговање замишљених претстава. Ретко воле да певају уз гусле, и то само у косовско-метохиском и у неким пределима моравско-вардарског варијетета. Код осталих је певање занат, којим се баве нарочити људи, „певци”. Прави претставници овога темперамента у централном типу, они што врло мало говоре и у говору кратко секу, чисто се дусну кад их питате о причама и песмама, и тим кажу како су то беспослице и залуднице, јер то није „работа”, право занимање човеково.

Чак се и у лирским песмама овога типа често реалистички осећа. Убавица (лепотица) се хвали својом лепотом, али жели да се мужи за царева сина, који „дању ноћу хазна бројиш.” И кад је младић „болан од мерак” (од љубави) каже, да би му било „мило и драго на Струга дућан да имам, на Струга дућан да имам, на ћепенците да седам” и да се убавица прошета испред његова дућана. Кашто су ове песме индискретне и сенсуалне (одвише слободне и хулне). Запажа се, да се ове сенсуалне песме певају поглавито у околини већих вароши и уколико се више иде на исток све их је више, па чак и по селима. Тако нпр. кад „убава мома” каже драгоме: „Не ли сме пуста роднина ?”, он одговара: „Високо дрво сем нема, убава мома род нема, јазе ћу тебе да земам”.У једној другој песми, из битољске околине, момак каже девојци: „Татко ти татко два брата, мајка ти мајка јетрва, мије два прве брачеди, деј ђиди моме убаво, убаво моме род нема, јагње сутре греф нема”. Има песама у којима се млада невеста тужи старијима на младожењу: „Твој внуче, моје момче, не зна да љубиш”. Често се у овим песмама осећају утицаји источњачке чулности: „Ти ћеш поминиш крај мене, со ће ми легниш до мене, Стамено, лелеј, поље шарено, изгореф јагње за тебе, дури да се спавам до тебе, де мори Јано деј, казали јагње бре”.

Иако се реалистичке црте осећају у целом централном типу оне нису свуда подједнако развијене. До сада су највише дара за пословну активност показали људи од Призрена и из моравско-вардарског варијетета, нарочито они од Лесковца до Велеса, затим један део западномакедонског варијетета, на првом месту Прилепчани, Ресанци и Мавровци. Ипак се о томе не може дати дефинитиван суд, јер су пословни инстикти многих крајева овога типа морали остати неразвијени због неповољних прилика у којима је земља била до 1912 године.

Али се са већом сигурношћу може утврдити, да се њихов пословни дар махом не одликује великом ширином погледа: често је код њих мање смелости и оног снажног полета, што се обоје јавља код њихове браће динарског типа из Херцеговине, из источне Босне и из Србије, код оних људи који имају дара за пословну активност. Њихов се дух уситни, јер је непрекидно управљен на непосредну акцију. У вези с тиме је њихова пословна активност махом кратка, исецкана, кашто готово измрвљена, не ретко ситничарска и управљена на мале послове и на мале зараде. Многи од тих „работљиваца” никада не дођу до богатства; други, иако богати, праве се да немају ништа и од животних вредности мало шта осете и проживе. Истина, не може се рећи да имућни људи централнога типа не живе боље него они који немају; али је такође несумњиво, да се код њих махом не покаже склоност за већим животним чарима, као што је готово редовно случај код имућних Динараца. Ређе него људи динарског типа теже да је њихова кућа најлепша и најбоље снабдевена, да су њихови задругари боље одевени, осим што, изузетно, понека жена успе да наметне свој укус; напротив су богати често рђаво обучени, каткад су код куће чак и у дроњцима. Мало или готово нимало не цене лепога и добро опремљенога коња и не осећају као динарски људи потребу за спољашним сјајем. Нема сумње, да је на стварање оваквих особина у карактеру умногоме утицало и ропство под Турцима.

И поред ових реалистичких црта код људи овога типа нема оне сирове и сурове грамжљивости која се често јавља код источно-балканског типа. У њихову животу има мање просташтва. Изгледа, да они у овом погледу држе средину између динарског и источно-балканског типа.

Завезаност, такт, владање собом

Противно географском положају, према коме би централни тип требао бити јужњачки и експанзиван, он у целом психичком животу показује нечега завезаног и скученога. Никад не уме своје психичке вредности онако потпуно да развије и онако снажно и пластички да изрази као динарски тип. Само људи косовско-метохиског и западно-моравског варијетета чине донекле изузетак у овом погледу.

Због тога је тешко увидети праву духовну и моралну вредност људи централног типа. Још је теже разазнати њихова права унутрашња осећања. Међутим се јасно види, да имају много пасивне храбрости, храбрости да подносе и да истрају: повуку се у себе, те изгледају немарни, равнодушни и неосетљиви према злу које их сналази. Имају такође врло развијено психолошко осећање: умеју да процене људе, њихове особине и страсти; али док људи динарског типа често исказују своја опажања, ови то чине само изузетно.

Тешко је задобити њихово поверење. Али им душа одмекне и чисто процвета под утицајем слободног живота за који су вековима чезнули. Показују више осећајности, која је раније била махом ограничена на домаћи живот. Такође се код њих запажа нека нарочита срдачност, топла и дирљива, која изгледа увек као збуњена и неука. Иако је њихова воља првенствено управљена на лични интерес, они могу понекад ипак више него што се то обично мисли да изађу из себе и да виде интересе других и интересе заједнице. Али се по свему чини да међу њима највише има оних који су у неку руку морално неутрални.

Људи централног типа имају много такта и обазривости. Ретко се где у јужнословенским земљама људи мање вређају речима него у овој области и ретко се где увреде речима мирније сносе но овде. Штеде мане и слабости других и често крупним моралним погрешкама лако прогледају кроз прсте, кад се оне тичу „работе”. Умеју да владају собом: могу да зауставе осећања и жеље, да се предомисле и размисле; ретко има пренагљености; готово су увек смотрени и обазриви.

Отуда је у централном типу релативно мање оних виолентних, одлучних и снажних темперамената, који не могу да трпе неправду. Њих има у много већем броју у западномакедонском и у косовско-метохиском варијетету.

Духовна даровитост

За оно што управо треба оценити, наиме духовну даровитост код људи овога типа у поређењу с осталим јужнословенским типовима, нема довољно средстава, јер су људи овога типа мање но икоји други имали прилике да то покажу, нарочито на пољима, где је потребна већа мера дара. Остало нам је да бар у главним линијама обележимо њихову врсту дара по народним песмама, затим према ономе што сам могао извести проматрајући људе овога типа у њиховој земљи и у слободним балканским државама.

Изгледа да се на основи народних песама може извести ово:

Имају више дара за лирске но за епске песме. Епске су песме ређе но у динарској области, и, изузимајући оне на Косову, немају онај полет, снагу и вредност динарских песама; још мање је у њима онога пречишћенога и као кристал јасног националног морала. А ипак су многе српске епске песме несумњиво македонског порекла! Више казују њихове лирске песме, нарочито оне из западне Македоније и са Косова. Имам утисак да су ове две области биле средишта у којима је и постала већина ових лирских песама и одатле се разносиле по свим осталим областима централног типа. Ове су лирске песме често дубоких осећања, кашто духовите, и у вези са мелодијама показују замаха и силине приближујући се познатим Мокрањчевим „руковетима” (исте песме, уметнички подешене од српског композитора Мокрањца). Али и најбоље од ових песама често су неразвијене и изгледају као пригушене. Осим тога, због особина дијалекта, са његовим муклим гласовима и архаичним облицима, немају довољно јасноће, благогласности и изразне снаге. Већина ових лирских песама опевају иста осећања и махом на начин сличан динарским лирским песмама; оно у чему отступају од динарских, поменуто је раније приликом претстављања реалистичких црта.

Арије њихових лирских песама разликују се мање више од лирских песама других јужнословенских типова. Најчешћа је карактеристика динарске арије сентименталност, из које се издваја и избија све већа и већа одлучност, пењући се нагло и страсно; али има доста сентименталних арија које пређу у меланхолију и полако малаксавају. Арије централног типа, нарочито западномакедонске, одликују се ритмом, сентименталношћу која је слична динарској и која све прелије и обоји и особито источњачким богатством колирита. Чести су мелодични турски рефрени: оф, аман, аман-аман, или аромунски: ој, бо, бо, бо.

На основи непосредног проматрања могу о њиховој даровитости утврдити ово. Несумњиво је, да су људи централног типа бистри и брзе схватљивости. Увек имају при себи сва своја чула и дух; готово су увек прибрани. Нема код њих духовно тромих, изузевши појединце у шопском варијетету. Али је њихова интелигенција најчешће управљена на материјалне обзире и на лични интерес. Као што им очи махом извирују, вребају и гледају с неповерењем и испитујући оно што се око њих дешава, тако су и целом својом духовном природом начуљени и спремни да изврдају, да се сачувају од преваре. У томе су правцу нарочито докучљива и еластична ума. Изгледа да се менталитет све оштрије изражава што се иде више на југ, према грчкој граници где превлађује.

У косовском, моравско-вардарском и западномакедонском варијетету сам наилазио врло често на тихе, пажљиве, солидне људе који дубоко осећају и запажају. Може се рећи да они претстављају природне интелектуалце, највећу вредност овога типа. Ређе су из вароши, махом су од сељачких породица у забаченим областима. Неки од њих су врло образовани и радили су с успехом на српској науци и књижевности.

Има их доста који су се школовали у Србији, у Бугарској или у иностранству. Готово су се увек спремали за практичне интелектуалне професије, нарочито за медицину, апотекарство или инжењерство. Многи су се одали политици, други су високи административни и војни чиновници а неки су постали министри. Али док се људи овога типа у Србији прилагоде општем духу земље, изједначе са осталима и не јављају се као класа, они напротив у Бугарској сматрају себе за духовно надмоћније од домородаца и издвајају се као класа, која се између осталога одликује политичком смелошћу и тежњом за пустоловинама.

Прилагодљивост и усавршљивост

Људи централног типа лако се прилагоде најразличнијим друштвеним срединама. И то је јамачно у вези са реалистичким цртама њихове душе и са брзином схватања практичних ствари; можда, такође, код њих нема оне отпорне снаге која долази од старих народних традиција.

Врло брзо примају тековине материјалне културе и спољне знаке цивилизације. Тиме се спољно више или мање изједначе и са врло цивилизованом средином у којој се нађу. Окретни и видрасти, прилагођавају се приликама и ухвате лако начин мишљења и тежње нове средине. Истина и у томе има разлике. Изгледа да су најприлагодљивији људи моравско-вардарског варијетета, који лако и потпуније но остали приме шумадиско и европско одело, а тако и спољашње навике. Они најпотпуније схвате друкчије моралне и духовне тековине и појмове: позната је прилагодљивост и усавршљивост Лесковчана и Врањанаца. Напротив, запазио сам, да Мијаци централног типа теже примају новине кад су у печалби. Као драгоценост чувају оно своје старо и чезну да се врате своме сеоском животу. Жене које су са људима ишле у печалбу сматрају за грех да слушају нове песме које их буне и узрујавају. Људи шопског варијетета теже примају новине од свих осталих. Али ипак сви, па чак и Шопи, одобравају и усвајају материјалне, моралне и духовне новине, које олакшавају живот и доносе користи. Ово ће лако примаље сигурно учинити, да се брзо промени карактер централног типа.

Пошто већина људи централног типа говори дијалекте који чине прелаз од српског ка бугарском језику, они врло брзо науче српски или бугарски књижевни језик. Био сам изненађен, кад сам запазио, колико су људи западномакедонског варијетета, чак и они који нису учили српске школе, обрнули свој дијалекат на српски књижевни језик за две-три године српске владавине.

Нарочите струје осећања и мишљења

Док су претходне особине везане за цео централни тип, има и других особина које су исто тако специфичне, али су нарочите врсте. Оне се или јављају овде-онде или су ограничене на поједина занимања, на извесне групе и друштвене слојеве. Говорићемо о особинама које потичу од младих етничких стапања и о онима које су се развиле у варошима и одатле се потом распрострле по селима. Исто тако треба поменути промене проузроковане утицајем пастирског живота, кириџијањем и печалбом. Напослетку се овде-онде наилази на историске успомене и откривају се сасвим нова национална осећања, која су се почела стварати под утицајем пропаганде и новијих историских догађаја.

Утицај етничких стапања

Није реч о старим етничким стапањима, чији се утицај на психичке особине становништва може само хипотетички утврдити. Ми смо их уосталом наговестили у прошлим главама. Треба само испитати утицаје скорашњих и свежих стапања која се дешавају пред нашим очима или се могу поуздано пратити. Нарочито је знатно претварање Аромуна у Словене, које се вршило у већим размерама. Противно овоме, неке су словенске групе примиле много аромунских особина. Даље има доста Словена овога типа који су се више или мање изједначили с Арбанасима, Грцима или Турцима, не рачунајући оне који су сасвим преобраћени у Турке, Грке или Арбанасе и који према томе не припадају више Јужним Словенима. Оваквих претапања скоро нема у динарском типу, који је већ од дужег времена једноставан и стабилан; она су ретка и друкчија у панонском и у источнобалканском типу. Карактеристична су само за централни тип. Тиме се у неким његовим областима објашњава известан недостатак равнотеже.

Био сам изненађен нарочито у западној Македонији, кад сам наишао на словенска села и куће потпуно једнаке с аромунским, иако у близини нема Аромуна на које су се могли угледати. Та су словенска насеља у затвореним и тешко приступачним планинским крајевима. Избегавају долине и села су редовно на висинама од преко 800 м., на странама планина или на високим заравнима. Куће су им двоспратне, зидане од камена, иако је шумски крај. Збијене су једна уз другу као у варошима.

Око кућа нема ни њива ни ливада ни воћњака. Људи не живе од производа околног земљишта већ на њему само станују. Живе и издржавају се од печалбе: сви иду, почевши са децом од 12 година па до људи од 50 – 60 година, у зараду, и то не само на једно лето или на краће време, као што то чине остали Словени, већ на више година.

У печалби се не баве као околни Словени ситним занатима нижега реда, као пекарским, салепџиским или халваџиским, већ су или механџије и бакали (и то су најчешће) или су трговци, грађевински предузимачи и банкари. Сами праве планове од зграда које су узели у посао. Неки имају нарочити дар за дрворез и за црквено сликарство (зоографи). Махом су живље интелигенције него околно словенско становништво.

На основи ових проматрања сам мислио да су ови македонски Словени произишли из мешавине Словена с Аромунима. Доцније ми се указала прилика, да испитам порекло неколиких од ових група и уверио сам се, да су постале стапањем сточарских, можда и печалбарских, Аромуна са словенском масом.

Такав је нпр. случај са мавровским становништвом у изворишту реке Радике, између планина Бистре и Влахинице, изнад извора Вардара. На планини Бистра било је још и пре 60 година аромунских пастира. Једна се породица у Маврову зове Влаховци и зна да је аромунског порекла; старешина те породице зна још мало аромунски и зове се Пандил. Ови су пастири јако црномањасти, ситног раста и цинцарске психологије. Готово сви Мавровци кад остаре добију типске цинцарске црте. Осим по језику, ни по чему се другом не могу разликовати од старих цинцарских механџија, које налазимо по варошима и селима поред главних балканских друмова. На Бистри и Горњој Реци су се сачувала многа аромунска имена, као Маврово, Ничпур, Петилеп, Малишор итд.

Друга су таква група Мијаци у Малој Реци, левој притоци Радике, близу Дебра, нарочито становници села Галичника, Лазаропоља и Росоке, која спадају међу највећа словенска села централног типа (до 800 кућа у групи). Ова су села по положају и типу и затим по грађи кућа потпуно слична аромунским. Сваки који не зна да становници тих села говоре словенски морао би их сматрати за Аромуне. Зна се за неке најстарије породице у Галичнику да су аромунског порекла. Њихови су преци преко лета напасали стоку по околним планинама, а затим слазили на реку Галик код Солуна. Вероватно да су прве аромунске породице дале име овом селу по реци Галику. У овом селу има једна аромунска породица много доцније настањена и зове се Цинцаревићи.

Напослетку међу галичничким Мијацима има највише црномањастих, са сјајним очима, који потпуно потсећају на аромунски тип. У Росоки су најстарије породице од Аромуна који су досељени из Арбаније. У Лазаропољу се један од највећих родова зове Дракули: аромунског је порекла и сви су његови чланови јако црномањасти. Једино се они баве сточарством и сваке године слазе са стоком у солунску равницу. Неки од њих иду и у печалбу.

Мијачке су жене сачувале неке делове аромунске ношње, од којих неки и данас имају аромунска имена, као сокај и дарпна.

Исто се тако многобројни трагови мешања Словена с Аромунима запажају и у пределу Голобрду, на левој страни Црнога Дрима, у Дримколу близу Струге, и то поглавито око планине Јабланице, даље у Преспи, у Маријову источно од Битоља, у околини Прилепа, нарочито у селу Крапи, најзад у Меглену и у планинском крају горње Брегалнице. У неким селима ових области процес стапања још није завршен. У селу Белици, недалеко од Струге, Аромуни су на путу да се пословене, а неке њихове отсељене породице су се потпуно посрбиле (Цинцар-Марковићи у Србији). Има пословењених аромунских породица које још знају цинцарски („влашки”), као у Ресну и Јанковцу код Преспе. Кашто скоро пословењене аромунске породице, које не знају више влашки, још нису усвојиле славу и отсуство славе код неких породица централног типа махом се може свести на њихово аромунско порекло.

Овде се управо могу пратити јасни и млади трагови истих етничких промена, које су се збивале после досељења Словена на Балканско Полуострво. Ова млада претапања Аромуна су само последњи одјеци. Старо се балканско становништво повлачило у планине и напуштајући стари начин живота одавало се сточарству. Словенске масе, које су се све више множиле, постепено су продрле и у најскривеније кутове и пословењавале Аромуне; неке су групе пословењене тек у најближој прошлости, друге још нису потпуно.

Већ смо поменули, како је на Балканском Полуострву, изузевши чисто динарску област, било многобројно варошко аромунско становништво. Ови су Аромуни (или Цинцари), заједно са Грцима, играли највећу улогу на балканским тржиштима и били главни носиоци византиске цивилизације. Најмногобројније и од највећег утицаја је било повизантињено аромунско становништво по градовима у централнобалканском типу. Штавише, у овој је области било у 17. и 18. веку великих чисто аромунских или грчко-аромунских вароши, као Мускопоље и Серез, које су биле главна трговачка и културна средишта централних делова Балканског Полуострва.

Већина од ових Аромуна били су у том смислу погрчени што су знали грчки, били у византиском смислу јако одани православној цркви и поносили се грчком мудрошћу и јелинском и византиском историјом. Сви Словени, који су постали занатлије и трговци и ушли у еснафе и у састав чаршије, примили су, нарочито преко Цинцара, старобалканску културу. Али су се у исто време услед женидби и удадби варошки Аромуни све више пословењавали.

Од почетка 19. века су Словени почели све више јачати најпре по северним, а затим по јужним варошима. То је управо доба кад је Србија задобила слободу, кад су се српска и бугарска националистичка осећања развијала све јаче и сигурност по варошима бивала све већа.

Под овим се утицајима од првих десетина 19. века почиње мењати етнички састав балканских „чаршија”. Настаје и духовно пословењавање Аромуна, који су крвно већ били пословењени. Грци су мање подлегли овоме пословењавању, јер их је одржавала њихова велика прошлост, национални понос и грчка црква. Овај је процес почео у Србији и одатле се доцније развио скоро по целој области централног типа. Док су још и у самом Београду у почетку 19. века Аромуни и Грци били главни трговци – трговачке књиге су чак и код српских трговаца кашто вођене на грчком језику – сада су ове аромунске и грчке породице потпуно посрбљене. Осим ретких изузетака, махом нових досељеника, Цинцари су се претворили у Србе и у варошима моравске долине, где су раније били доста многобројни. А са њима је заједно нестајало и старе балканске културе.

Али су Цинцари после ослобођења Србије, као махом имућни и као они који су први умели умотрити шта ће бити у будућности пробитачно, своју децу више школовали него Срби. Услед тога је међу првом балканском интелигенцијом било доста таквих, који су били цинцарског или мешовитог српско-цинцарског (у Бугарској бугарско-цинцарског) порекла. Сви су ови пословењени Цинцари у крајњој линији пореклом из области централног типа. У Србији је, на пример, велики број политичара био тога порекла, а има их и међу новим поколењима. Више претседника министарстава у Србији били су мешовитог српско-цинцарског порекла. Доцније је пристигла интелигенција народног порекла и махом потисла ове из српско-цинцарских и бугарско-цинцарских родова.

У варошима централног типа пословењавање Аромуна ишло је врло брзо. Али оно није ни до данас завршено, нарочито у западној Македонији, где у вароши стално долазе Аромуни из околних села.

Међу овим пословењеним Аромунима једни говоре поред словенског још и аромунски, други говоре само словенски, али су и код једних и других начин живота и психологија скоро чисто аромунскa. Трећи су словенско-аромунски амалгам (мавровска група и Мијаци), који је по језику чисто словенски, али се у њему осећају аромунски трагови и утицаји, почевши од типа села, куће и ношње па до физиономије и психичких особина. Увек се овакви словенско-аромунски амалгами одликују више него остали Јужни Словени номадским сточарством. Истина да су се и сами Словени могли на таква сточарства навићи због климских прилика; али је вероватније, да су га примили од Аромуна, који су најстарији номадски сточари централнога типа. Исто вреди за печалбарство дугог трајања и нарочитих занимања. То су дакле заиста Словени, али Словени са јако промењеном душом и јако промењеним животом.

Врло су интересантни психички утицаји Аромуна, јер су они једна врло изразита и јасно одређена група. Они немају своје историје и немајући никаквих историских успомена имају потпуно празну душу у националном погледу. То су људи чија је плашљивост постала пословицом. Живели су заиста вековима у непрекидном страху почевши од римских завојевања Балканског Полуострва и од најезде Словена на Полуострво, кроз цео Средњи век, па поново све до свршетка турске владавине. У њиховој су души остали трагови ове заплашености: неповерљиви су и прожети ситним моралом потиштених. Једино чиме је њихова душа испуњена то је жудња за тековином и услед ње непрекидна работа. Нема средства, које би они сматрали за недопуштено, када добити води; могло би се штавише рећи, да готово претпостављају неправилне и скривене начине и путеве. Али им често смета оскудица храбрости да оду далеко. Махом су немилосрдни зеленаши. Код свих је развијено крајње цицијаштво и тврдичење. Десетинама година они закидају од себе и од својих најпречих потреба, да би нагомилали новце и имање. Чим се настане у којој од слободних земаља, ове се особине унеколико ублаже, али има једна психичка црта, по којој се у јавном животу одмах познају прави и пословењени Аромуни. То је празна цинцарска сујета, која тражи да се истичу, да су увек на површини и да се о њима говори. Ова је психичка црта у вези са особитом несталношћу карактера. Иначе су они живахног духа и у томе погледу чине нарочиту групу међу балканским становништвом.

Напред поменуте пословењене аромунске групе показују све ове особине, али су оне код њих у слабијој мери изражене него код правих Аромуна. Код њих је више но код осталих Словена развијен нарочити укус, грчко-аромунски укус, за лепим, савршеним и нарочито за оним што је „модерно”. Међутим, њихово национално осећање остаје неодређено или без дубине; њега не води, као што то иначе бива, нека врста националног инстикта. Кашто се ово запажа и код оних који су од пре два-три поколења посрбљени или побугарени: они су неодлучни у великим историским моментима; ако што ураде, то је често несмотрено или неспретно.

Иако су ове скоро пословењене групе сачувале или примиле много аромунскога, језик им је архаични јужнословенски. Али у њему мора бити неких утицаја аромунског језика. Западномакедонски дијалекти нису још у том правцу систематски испитани.

Мене су као нестручног проматрача изненадиле романске језичне конструкције, као: „имам видено, чујено, разбрано” (видео сам, чуо сам, разабрао сам). Запазио сам даље, по изгледу недоследну, употребу члана, који има и значење показне заменице. Најзад, пада у очи врло брз говор са особитим кратким наглашавањем.

Можда су претапање Аромуна и угледање Словена на Аромуне били од утицаја на развијање психичких особина, које су заједничке народу целог централног типа.

Аромуни централних делова Полуострва, најпре упола поромањени, затим измењени византиским утицајима, разликовали су се од старог романског становништва динарске области које није било под овим утицајима.

Али у овој централној области, која се одликује мешавином неколико народа, било је и других претапања. Преко жена се у Словене уносило турске и арбанашке крви и зато се међу њима наилази на арбанашке и турске физичке типове.

Словени су се и погрчавали и поарбанашавали. Иста вера је, нарочито у варошима, олакшавала њихово погрчавање, које се извршивало на миран начин. Међутим је поарбанашавање увек било само последица насиља.

Али има погрчених и поарбанашених Словена на којима се још опажају словенске црте. Има их даље који су на прелазним ступњима у процесу погрчавања и поарбанашавања. Ипак су ове промене ограничене само на поједине, перифериске групе и природно је, што је у тим мешовитим групама национално осећање врло слабо.

Погрчавање Словена се вршило једино у јужним областима, где се Словени додирују са густим грчким становништвом. Узрок није у томе што би Грци били народ физички јачи и плоднији, јер су Словени снажнији и више се плоде, него је претегао утицај грчке цивилизације: грчке цркве, грчког трговачког духа и, може се рећи, грчке мудрости. Исто су тако много допринели овоме погрчавању и клима и начин живота.

Ако се не узму у обзир потпуно погрчени Словени, који услед тога не спадају у круг наших проматрања, на осталима се виде ове промене:

Људи знају поред словенско-македонског дијалекта и грчки језик и имају готово грчки менталитет; жене говоре само словенски и једва су додирнуте утицајем грцизма. Проматрао сам такве Словене у селима Граматику и Катраници на западу од Караташа, између Солуна и Острва и овде-онде по селима сереске околине. Други је случај, да Словени не знају грчки или знају само понеку реч; али су патријаршисти, то ће рећи грчке партије, и имају такође више или мање грчки менталитет. Оваквих има у великом броју у солунској и сереској околини, па чак и око Битоља.

Под утицајем овог погрчавања јужномакедонски варијетет је добио неке нарочите психичке особине, којима се разликује од осталих варијетета овога типа.

Осећајне и моралне особине

Многобројне, релативно велике вароши у области централнога типа биле су најпре центри старе византиске културе; доцније су подлегле турско-источњачким утицајима. Задржале су трговачке традиције које су наследиле од Аромуна, Грка и Турака.

Али има неколико вароши које се одликују нарочитим особинама, што су се развиле услед географског положаја и састава њихова становништва. Позната је нпр. питомина, отвореност, веселост и често духовитост Охриђана; позната је била ранија предузимљивост и трговачка живост Сера, у коме су се држали највећи вашари Балканског Полуострва. Још се и до данас одржала хитрина, окретност и трговачки дух Прилепчана. И у Прилепу су држани такође велики септембарски вашари и знатан део његове „чаршије” је још за њих уређен. Становништво мале вароши Ресна, на Преспанском Језеру, одликује се такође бистрином и предузимљивошћу. Све су ове вароши тим особинама повољно утицале на своју околину.

Осим ових, има често у варошима централнога типа нарочитих моралних и осећајних особина, којих нема у варошима других јужнословенских типова.

Опажа се у варошком становништву централнога типа смена пригушене осећајности, кроткости и смерности са сензуалношћу и са бесом од расположења и раздраганости. Изгледа да су ове душевне особине различног порекла.

Ови варошки Словени могу у тајности очувати своја дубока осећања кашто до смрти. У стању су подносити патње, муке, унутрашње немире и болове без роптања и без икаквих спољашњих израза, осим са тихом тугом и сетом. Сломију се, остану без енергије, кашто упропасте даљи живот. Да ли ова њихова осећајност није толико дубока, да би могла прећи критичну тачку, иза које настају изливи и акција? Напротив, вероватније је, да је излив осећајности сузбијен утицајем старе културе и скрушене побожности.

Код њих се наилази на осећање стида које је слично ономе код жена динарског типа, али се овде не тиче само љубавних осећаја, већ се уноси и у цео њихов живот и показује се у снебивању, бојажљивости и плашњи од одговорности, чија је последица неактивност.

Ове су особине супротне онима код људи динарскога типа, који и у патњама и у радости често пуштају на вољу својим осећањима: говоре, казују све патње, певају и покликују, хучу и јече, свете се и жртвују.

Али под утицајем извесних прилика поменуте уздржљивости намах нестаје: љубавни занос се показује јавно и са необузданом чулношћу. Љубавна чежња је силна, а љубавна занесеност иде до изнемоглости и болести.

На забавама и гозбама, које је пластично и снажно описао Борисав Станковић, они се најпре уздржљиво, али постепено све топлије и најзад страсно и бесно одају телесном уживању и љубавним осећањима. Можда се ове бујне теревенке могу објаснити донекле утицајем масних, јаких и зачињених јела старобалканске кујне, јер о већим празницима све куће миришу на масно. После ручка сви лешкаре и спавају по „миндерлуцима” и по поду, око „мангала” и пећи. Увече, после вечере, почињу да попуштају појасе и да свлаче горње хаљине које им сметају. Пију много, загреју се и духовно отроме, а иза тога настану праве сензуалне ерупције. Узму се трести, бацакати и пружати руке преко совре за даире, лупају ногама о земљу, играју и превијају се од љубавног заноса.

Исте осећајне ерупције сам посматрао на најкроткијем и најсмиренијем становништву, на Цинцарима: у Трнову, о Ускрсу 1910 године, после гозбе су се Цинцари у антеријама или европском оделу ухватили у коло, и ти људи, који све своје крију и једнако рачунају, подигравали су, скакали, цикали, натерали жене да с њима играју, пали у ,,ћеф” и севдах, и, изишавши из куће, водили су коло по улицама помамно и бесно до потпуне изнемоглости.

То је онај бујни и пун чулности, отворен и откривен балкански живот, коме се сасвим одају поједини занесени људи и због љубавног дерта, веселости и ћефа пропију и упропасте имање, здравље и живот. Живе у заносу, у замагљености, целога живота уздишући и певајући о љубави, о души (у памуку), о ,,ђулу”: многи су од њих балкански песници или песници старобалканског живота. Карактеристично је, да се и у њиховој најраскалашнијој раздраганости као врло танак вео осећа прелив од сете и туге. Без икакве отпорне снаге према уживањима, слаби до краја, они своде своје пропадање и махом бедан живот у старим годинама на судбину, на „к’смет”.

Друга је особина овога варошког становништва његово византиско или грчко-цинцарско православље. Вера је овде била од већег утицаја него у другим балканским областима. То се нарочито показује у спољашњим изразима побожности: у цркви живо и енергично метанишу слично Турцима; има их који падају на колена тако снажно, да под одјекује. Жене су нарочито прожете плашњом од греха: у смртном су страху од казне која их очекује на ономе свету, не само због грешних дела, већ и због нечистих мисли. Често мисле на првобитно проклетство људи, на истеривање Адама из раја, и верују да га треба постом и молитвом откупљивати. За њих су Бог и вера управо страни свету; они су господари, готово непријатељи, који одређују казне и дају награде. И свеци су страшна бића, која уливају у људе страхопоштовање и трепет. Слепа оданост и пасивна послушност вери – то је прва и највиша морална обавеза. Људи су прожети скрушеношћу и потчињеношћу, која се свему од вере нада и све од вере ишчекује, и отуда слаба воља и иницијатива и оскудица смелог и јасног погледа на ствари и прилике.

Као да у свему овоме има доста остатака и трагова из Средњега века, остатака старе византиске побожности.

Ово православље централнога типа стоји у јасној супротности са динарским, догматски такође византиским православљем, које је измењено нарочито под утицајем народног живота. Динарцима вера није страна, већ је њихова. Они су са њоме дубоко везани, јер их заступа, осим других домаћих светаца, Свети Сава, који им је близак и који је њихов претставник код Бога и Христа. Скоро сви Немањићи су свеци, затим цар Лазар, царица Милица и многобројни српски архиепископи. Њихово православље то је „српска вера”, православље Св. Саве, кога сматрају као свога заштитника и помагача. И међу њима има примера верске скрушености, само су они ретки. У већини случајева вера их много не везује, осим само црквеним обредима; а ипак су уверени да се на веру могу ослонити. Код „попова” нема и није било, осим у ретким изузецима, оне претеране понизности старијима, која се другде запажа. Већ су раније многи од њих били по оделу, и по животу једнаки са световним људима. Они су били не само најпаметнији, него често и најјуначнији. То је право народно свештенство, које се са народом борило за заједнички идеал. Динарско православље, онако како га народ схвата и врши, претставља веру мање формалистичку, мање везану за цркву, више слободну. Динарском типу изгледа варошко православље централног типа као тиранија цркве и свештенства (а свештенство је доскора било махом ненародно). Динарци га сматрају као веру која подјармљује народ, слично туђинској држави.

Варошко православље централног типа по неким својим основним особинама слично је католичанству панонских Јужних Словена, али између њих такође постоје разлике. Већина врло побожних јужнословенских католика сматрају за грех бити непоштен у обичном животу и у пословима. Уопште су честити и човек се може ослонити на њихову реч. Супротно томе, људи централнога типа су махом сасвим издвојили пословну делатност, „работу”, од верских прописа: не осећају се грешним кад се у пословним односима служе преварама. Међутим је морал у ужем смислу, у погледу на однос између људи и жена, чвршћи код православних у централном типу него код поменутих католика. Код динарског православља и један и други морал једва да имају неке везе са вером: то су за њих више светски него верски појмови, и они су различни у разним областима према друштвеним и културним приликама.

Утицаји занимања и промене занимања

У централном типу има области у којима се становништво потпуно или делимице кроз нараштаје бави нарочитим занатима, који изазивају и утврђују извесне психичке особине. Таква су занимања номадско сточарство, кириџијање и печалбарство.

Сточарство је у првим десетинама 19. века било врло развијено, особито у западној Македонији и на Шар-Планини: свака је словенска „задруга”, као и свака аромунска група, имала често по неколико хиљада оваца. Упоредо са овим напредним сточарством се развила права пљачкашка привреда. Пошто су ратови били ретки, Арбанаси нису имали прилике да иду у војску или да се удружују у пљачкашке чете тзв. „крџалија”. Њихов број је био све већи и они су се у великим размерама одали сточарско-пљачкашкој привреди, којој су се и дотле у мањој мери одавали. Главна зона арбанашке пљачкашке привреде била је западна област централног типа, блиска Арбанији. Пљачкашима је било врло лако да пређу Црни Дрим и да се са упљачканом стоком склоне у арбанашке планине. Цела област западно од Црног Дрима, од миридитских планина преко Лурје и Мате до Охридског Језера, живела је од ове пљачке. Ови су Арбанаси образовали пљачкашке дружине, којима су се придруживали Љумљани на десној страни Црног Дрима, који су област најбоље познавали, и сви су заједно полазили у пљачку. Ишли су скоро увек истим путевима, који су пролазили горњом ивицом шумске зоне, границом између ње и алписке суватске зоне. Словенски пастири су познавали ове путеве и од њих су се склањали. Пљачкашки походи су вршени поглавито с јесени, када је стока била добро угојена. Тако су се Арбанаси снабдевали зимницом. Често су убијали пастире и уцењивали богате сточаре. Њихове су дружине кашто дрско силазиле чак и у села.

Због овога се број стоке стално смањивао. Становништво није могло више живети само од сточарства као раније и одавало се киринџијању а готово у исто време и печалбарењу. Још и раније су ови сточари враћајући се са зимовника куповали у јужним варошима, у Елбасану и Солуну, најпотребније ствари, поред других со и уље, па су их препродавали по северним селима и варошима. Тако су постали трговци и прави поносници, „кириџије”. Због тога се код њих јавила потреба да држе велики број коња и мазги. Постепено су се одали једино поносништву, кириџијању. Али су Арбанаси проширили пљачкање и на кириџије, којима су отимали робу, стоку и новац. Онда су словенски сточари, изгледа по угледу на Цинцаре, променили још једанпут занимање и одали се „печалби”. Али се је ова промена десила и услед других узрока, о којима ћемо даље говорити. Нарочито су од почетка 19. века биле честе промене занимања.

Услед оваквих прилика у којима су живели, западномакедонски сточари имају нарочите особине. И они су снажни и сирови људи, с оштрим, изразитим цртама на лицу. Они су уопште снажнији и често етнички свежији од околног земљорадничког становништва. Само код оних који су се одали кириџијању, опажа се нека спорост, нека врста тромости, док су остали покретљивији и живљи, па чак и кад се упореде са динарским пастирима. Услед зимског кретања према приморју навикли су се и на други начин живота и није ретко да науче турски и грчки. Враћајући се доносе новине у своја села, која се услед тога почну мењати. Додир с Арбанасима није уопште код њих развио ратничке особине. Било је међу њима људи који су се смели носити са непријатељима и стајати на пут њиховим пљачкањима; остали су трпели да их пљачкају. Промена занимања повољно је утицала на развијање описане пословне живости. Нарочито их је печалба начинила окретним и духовно хитрим, али исто тако и више безобзирним.

Утицај печалбе је знатнији него утицај сточарства и кириџијања. Ова се два занимања постепено губе, док је печалба постала занимање распрострањено у целом становништву. Нема области, и у неким пределима нема села и готово нема куће у селу из које се не би ишло на страну ради зараде. Од пре неколико година жене све више прате људе на печалби, нарочито кад иду по балканским земљама. Нигде у јужнословенским земљама није печалба толико општа и тако давнашња као у областима централног типа.

Узроци су географски, економски и социјални. Изузевши неке котлине, ове области нису онолико плодне као северне балканске земље. Кад се становништво намножи до те мере да живот постане тежи, настаје скоро неизбежно привремено исељавање: одлази се у печалбу на рад, да се заради и стекне. Треба имати у виду и читлучки економски режим. Има много оних који немају своје земље. Код чивчија није развијено интересовање за савршенији земљораднички рад. Чак и у најплоднијим котлинама, као што су тетовска, серска, мегленска итд., становништво би без печалбе врло тешко живело: оно се привремено отсељава, да би на страни добило оно што у земљи нема. Али ово исељавање има за земљу и неповољних последица: радне снаге је све мање и у неким областима је настало запарложавање земљишта.

Знамо, да су сточари почели ићи у печалбу услед несигурности и осиромашења које је услед тога настало.

Било је доста таквих, који су, угледајући се нарочито на Аромуне, почели ићи у печалбу.

Најстарија је аромунска печалба. Она се може пратити кроз све време турске владавине, а можда је постојала већ и у Средњем веку. Нарочито изгледа да су онда стањани или ханџије били Цинцари или Грци. Од Цинцара су примили печалбу најпре Мијаци мавровске групе. Сви су остали словенски печалбари млађи од ових и њихова су села сачувала карактер земљорадничких насеља. Тетовци су се нарочито од Мавроваца научили печалби: они су најпре са њима ишли као њихови помоћници и тек су доцније за свој рачун одлазили сами у печалбу. Тако се после печалба распростирала по области старог племена Брсјака, спуштајући се постепено од горњих села према доњима. Даље се може лепо пратити у току последњих десетина година правилно развијање печалбе. Печалбари се све више удаљавају од својих крајева и одлазе и у земље у које раније нису одлазили.

До српско-турског рата од 1876 године печалбари централног типа су ишли ради зараде поглавито у разне области Европске Турске. Највише их је одлазило у Србију, која је, иако вазална, од 1815 године била слободна. После 1878 године почну у већој мери ићи у Бугарску. Исељавање из централног типа у балканске земље карактеристично је за ово доба. Али већ од 1880 године почну, уз Грке и Цинцаре, ићи у малоазиско приморје, нарочито у Смирну и у Брусу; доцније су одлазили у Мисир, али нису престајали ићи по земљама Балканског Полуострва. У овом другом периоду печалба, која се и даље наставила по Балканском Полуострву, шири се по медитеранским азиским и афричким земљама. Али су неке њихове групе у ово време одлазиле у Румунију. Пред крај 19. века, угледајући се на велика европска исељавања, печалбари из централног типа иду у великим масама у Америку, и први који су прешли море били су људи из јужне и западне Македоније. Међутим се Арбанаси централног типа држе и даље балканске печалбе.

Печалбари су се најпре бавили ситнијим и мање приносним занимањима, па су постепено прилазили све крупнијим пословима. Многи су још и сад „салепџије”, „шећерџије” и обични зидарски радници; други су већ одмакли и постали бакали и механџије. Арбанаси остају у главном на прва три ситна занимања и на сечењу дрва по варошима. Али су поједини печалбари, нарочито у слободним балканским земљама, постали предузимачи грађевина и мостова и има их који су се обогатили као велики трговци и банкари. Најпре су се тако истакли они из моравско-вардарског и из западномакедонског варијетета, од последњих поглавито Мијаци, Мавровци и Ресанци. Они се ређе баве о ситнијим пословима, осим бакалског и механџиског.

Никакав утицај новијег времена није људе централног типа толико преиначавао као печалба, тим више што су мењали печалбарске правце и долазили у нове земље друкчијих прилика. Ово се преиначавање видело најпре на ношњи и на начину живота и рада, па се тиме посредно мењао и менталитет. Они који су се у печалби обогатили и вратили у постојбину подигли су имућност свога села и целога краја; увели су новине у послове и у занате. Многи су променили начин становања, одело и храну.

Нарочито су се код печалбара почеле губити рајинске особине. Умногоме је нестало оне притајености, скривености и лукавства, јер им нису били потребни или су им требали много мање у новој њиховој средини. Постају отворенији и приступачнији. Нестаје оне скучености и затворености, губи се оно урођено презање и страх, уколико више осећају, да им не прети ништа животу и имовини.

Ево неколико примера овог преиначавања.

За време мога бављења у Маврову и Нићифорову, изнад Вардарева извора, био сам у друштву три мештанина који су више година живели у Београду, један као механџија, други као месар и извозник меса а трећи као обичан зидар. Готово сваког лета они долазе на краће време у своја села. У Београду имају посла са људима средњих друштвених редова и са својим многобројним земљацима, који су истих или сличних занимања. Трећи од њих, онај зидар, још је задржао мавровску ношњу. Сва тројица имају онај трезвени поглед на живот, који креће на рад и предузимљивост и који је карактеристичан за средње варошке слојеве у Србији. Имају, даље, све интересовање и сам начин интересовања и схватања тих слојева о јавним пословима Србије. Познају све знатније људе у престоници. Усвојили су најенергичније српске националне мисли. Имали су толико националног одушевљења, да би се могли изложити свима опасностима и свима жртвама. Исти сам менталитет нашао код неких Мијака из Тресонче, који раде као зидари у Београду.

У овоме мијачком селу сам ближе познао једнога „американлију”, тј. човека који је више година провео као радник у Америци а у последње се време настанио као предузимач у Београду. Он има широке погледе на све новије напретке у погледу на рад, на измене метода у пословима и на економско унапређење свога родног краја. Крај свега тога он није изгубио смисао за сеоски живот и разумевање за народне обичаје и за старе навике својих земљака. Воли демократизам Србије, али му се не допада што сувише много људи живе „од зараде на држави”. Упознао сам у исто време једног другог „американлију” из тетовског села Вратнице. И то је предузимљив човек: довео је добру пијаћу воду у село и почео уређивати запарложено село; пошто је радио у америчким рудницима тражи и скупља руде и верује да је у рударству будућност његова краја. Оба се радују што су њихови крајеви ослобођени и што је отворено поље за слободан рад и утакмицу.

У селу Ботуну у Дебрцима, близу Струге и Охрида, има их који су на краће време били у српском делу Баната. Један је провео више година и вратио се уочи рата 1914 године. Овај се сав променио, можда и зато што је врло млад отишао. Брижљиво обријан, у банатској ношњи, има пре изглед Банаћанина или Славонца но Македонца. Говори не само књижевним српским језиком, већ и онако отеже као Банаћанин.

У последње време много их је ишло у Бугарску или у печалбу или у школе, да би постали учитељи и свештеници и одали се бугарској пропаганди. Многи су у Бугарској били халваџије и бозаџије, продавци халве и бозе по великим радњама, које посећују чак и људи из виших слојева. Они су махом дошли у везу са комитским организацијама и усвојили њихов менталитет. По њима Македонија је школом и црквом довољно „пробудена” и сада треба што пре извршити присаједињење, док се није више развила српска пропаганда: мора се „встанијем”, силом и насиљем, изазвати пажња Европи. Не треба презати ни од каквих средстава и треба радити брзо и безобзирно. Печалбари који су добили нешто образовања примили су ове идеје. Неки су се жртвовали за бугарску ствар. Други су искоришћавали дејце (вође), комитске организације и бугарску државу ради личних користи. Напослетку оне који су били отпорни уцењивале су комитске организације.

Познао сам више њих који су провели дуги низ година у Румунији као дућанџије и механџије, нарочито двојицу, од којих један има радњу у Тргу Жиу под Карпатима, а други у Ђурђеву на Дунаву. Први је Мавровац а други је Мијак из Галичника. Добили су спољашњи изглед Румуна, носе се ,,европски” а говоре и румунски. Иако се такмиче у српском родољубљу, њихово је национално одушевљење површно: чини се, да је то за њих ствар моде.

Жале, што због ратова не могу у печалбу и што морају тако дуго да живе у овим забаченим и некултурним селима. Последњи од њих, отишавши још мали с оцем тамо, свршио је румунску основну школу, што је иначе ређи случај, и љути се на свога оца што га је као зрела човека вратио овамо. У Румунији се, вели, да лакше и лепше живети. По њему као да нема неприлике, ма које врсте била, из које се тамо човек не може подмићивањем (средством које се свуда употребљава у Турској) извући. Као да су ови који се враћају из Румуније лабавијих моралних појмова него остали печалбари.

Печалбарство је унело међу људе централнога типа различна и често сасвим супротна схватања живота, рада, осећања и мишљења. Оно је понегде изазвало читаве поремећаје.