Извор: Балканско полуострво и јужнословенске земље, Цвијић Јован

Аморфна словенска маса и балканска душа

Између Прилепа, Солуна и Месте (можда и још даље на исток) централни је тип сачувао физичке и психичке особине наслеђене од ранијих нараштаја. Ту се уопште одржао архаичан тип, аморфна маса, која је местимично сачувала трагове српских предања.

Међутим, у варошима и у неким јужним селима примитивни Јужни Словени су били тако прожети старобалканском цивилизацијом, да су се код њих, као и код осталих хришћана у почетку 19. века, могли констатовати први знаци формирања балканске душе. У централном типу, као и у византиском царству, више је вера него народност послужила као веза. Са истим моралним схватањем и истим ступњем материјалне културе, сви су варошки хришћани били везани православном вером и под општим именом рисјани чинили су врло једноставну целину противу Турака. Имали су исте црквене општине, исте еснафе, често и исте интересе.

У варошима су још била честа укрштања браковима између Грка, Аромуна, православних Арбанаса и Словена. Чак и Грци, чија су родољубива осећања била доста јака, нису их у ово време видно испољавали. Овакво је стање трајало још око 1860 године, и стари људи говоре данас о времену када су сви били везани једном вером („наша една вера, рисјани људи”). Изузевши у косовско-метохиској области и даље до Прилепа ови људи нису имали у народним песмама никаквог националног имена: они су били само „рисјани”. Њихове лирске песме претстављају ово душевно стање овако: „Рисјанка сам се родила, Рисјанка пак ћу зашнам, Турчинка жива не бидвам”.

Није дакле било у току последњих векова довољно јаких спољашњих утицаја који би могли да већину ових Јужних Словена стопе са једним од два суседна јужнословенска племена (са српским или бугарским). Ипак се могу показати неки трагови, неки преостаци од националне свести, која је из давнина наслеђена. Који су то трагови? Да ли у овом погледу има разлике између појединих етничких група овога типа?

Типови националне свести

Познато је, да су Бугари, који су били турско-татарског порекла, пошто су освојили северни део данашње Бугарске, створили прву војнички организовану словенско-бугарску државу на Балкану и затим се претопили у Словене које су били покорили. Ближа Цариграду но српска држава, средњевековна бугарска држава почела је много раније водити борбу са Византијом. Она је под Симеуном (893—927) завладала скоро целом облашћу централнога типа, и тада су Словени овога типа дошли под утицај словенско-туранског амалгама. После пропасти бугарске државе један моћан властелин из Трнова основао је у области западног варијетета централног типа (око Преспе и Охрида) нову државу, која је под Самуилом обухватила све крајеве до дунавских области.

Пошто је на почетку 11. века ова држава пропала и потпала под византиску власт, готово престаје и утицај Бугара на Словене централног типа. У области овога типа нема никаквих знатнијих остатака материјалне културе из бугарскога времена. Испитивањем на месту уверио сам се да нема успомена на ову бугарску историску прошлост. Претпостављати да је ова историска прошлост морала оставити трагова и створити тешње везе између централних земаља и Бугарске, значило би износити сасвим произвољна нагађања.

Доцније је српска држава завладала овим истим областима, нарочито за владе краља Милутина и цара Душана, крајем 13. и почетком 14. века. Тада је између српске државе и Византије настала борба за превлашћу на Балканском Полуострву. Из овога су доба најзнатнији споменици централне области, нарочито цркве и манастири; најпознатији су Грачаница, Дечани и Бањска, на Косову и у Метохији, затим многе цркве и манастири у скопској области, које су подигли владаоци из династије Немањића: Лесновски Манастир јужно од Кратова, који је подигао Оливер, велики властелин цара Душана; нагоричанске цркве код Куманова, манастир Трескавац код Прилепа, итд.

У овој су области и престонице српске државе немањићског доба, као: Скопље, Призрен, Приштина. У њима су се, као и у Серу, држали „сабори” српске земље или „сабори српски”. Они су се за Душанове владе окупљали десетак пута. На тим су саборима доношени закони, који су у почетку били углавноме преведени и мало преиначени византиски црквени закони или „Номоканони”. Доцније су у њих уношене одредбе правних обичаја народних и разне друге, које су одговарале народном карактеру и друштвеним приликама ових земаља (В. Богишић).

Најпотпунији и најоригиналнији је „Законик Стефана Душана”, цара српског, донесен најпре на великом сабору српске властеле и свештенства у Скопљу 1349 године, а потом допуњен на сабору у Серу 1359 године. Најстарији препис Душанова законика је нађен у Струзи на Охридском Језеру. И сада се још у народу централног типа држе неки правни обичаји, који су из Душанова законика пренесени у народ, или су, обрнуто, из тога народа ушли у законик (Ст. Новаковић). У народном језику овога типа живе многе речи Душанова законика, као: мужити, пристав, подложник итд.

Напослетку ћемо поменути, да су се око манастира и у турско време држали народни сабори и да се око њих налази у народу на вишу оданост цркви и српској народности, на боље опхођење и на неку нарочиту питомину.

Без сумње због тих остатака средњевековне српске културе и због свежих успомена из доба ове српске владавине и оних борби које су вођене против турског завојевања у народу ове области очувана су српска историска предања. То су уједно и једина историска предања централне области. Али нису у свима крајевима подједнако жива или једнако сачувана, понегде су штавише скоро ишчезла.

Најјаче су и најбоље очувана у косовско-метохиском варијетету; затим на горњој Морави (око Гњилана), па у околини Ниша и Врања и у скопској области; на истоку од Скопља, према Кратову, на западу према Дебру и на југу према Прилепу. Нарочито има прича – песме су ређе – о Косовском боју, о времену Немањића и особито о „цару” Лазару, о „силен Душан” и о „Крал Марко”.

Српска народна предања су особито ширили прилепски певци, који су уз гусле опевали главне историске догађаје српске: Зидање Дечана, Косовски бој, дела српског јунака Краљевића Марка. Јужно од Прилепа су српске историске успомене све блеђе. Ипак у битољској котлини још знају српске кралске песме и очували су успомену о Косовском боју “где је пала крвнина до колена”. Ова се успомена одржала чак и у Преспи. Те се песме певају о слави, крсном имену, старом, чисто српском обичају ових крајева. Ваља поменути да је и једна песма о Кара-Ђорђу и о српском устанку 1804 године врло распрострањена по целој западној Македонији и по моравско-вардарским крајевима.

Новији утицаји

Углавноме такво је стање националне свести трајало међу овим становништвом све до првих десетина 19. века, па чак и до 1870 године. У ово су доба вардарске вароши, чак и Сер, биле у врло тесним трговачким везама са Србијом. Македонци су имали у Београду стоваришта памука и шајака и преко Београда су трговали са Пештом и Бечом. Велики број старих македонских породица (из Велеса, из Прилепа, из Охрида итд.) које су живеле у Србији осећале су се увек као Срби. Од њих су постали не само чувени трговци, већ и министри, претседници министарстава и ђенерали.

У многим варошима централнога типа, у Прилепу, у Велесу, па и у селима подизане су српске школе за васпитање деце. Македонски Словени су их од српске државе тражили толико, да им она није могла увек изићи у сусрет. Када сам 1898 године први пут био у Солуну, причали су ми стари трговци чија су деца постала Бугари, да су они долазили око 1870 год. намеснику у Београду и молили га, да им пошаље српске учитеље и школске књиге. Он их је одбио. Баш у ово доба су дошли бугарски учитељи који су, оснивајући бугарске школе, радили на стварању антагонизма између Словена и Грка. Тада није било готово никаквих супротности између њихова рада и рада српских учитеља. Штавише, била је општа тежња, да се створи заједничка српско-бугарска држава.

Али се све изменило од онога доба када се Русија почела интересовати за бугарско питање. Она је склопила 1782 год. споразум са Аустријом, по коме је сфера руских интереса обухватала готово целу источну половину Балканског Полуострва, док је друга половина остављена Аустрији. Али ове две зоне нису биле тачно ограничене, и свака од ових држава тежила је да прошири своје подручје. Од овога доба и почиње њихова опречност на Балкану.

Из својих сопствених интереса, а да би задовољила жеље балканских Словена под турском управом, Русија је отпочела дипломатску борбу, да би издејствовала стварање словенске цркве, која не би зависила од грчке патријаршије. Порта пристане на то 1870 године и та самостална црква добије назив бугарски егзархат. Са црквом Бугари добију уједно право и да оснивају школе. Са ова два моћна средства они су почели да обрађују словенску масу, највећим делом аморфну, и то у бугарском смислу.

Настаје рат од 1877 год. и победоносна Русија Санстефанским миром уговори стварање једне државе у чији би састав ушла данашња Бугарска и готово цела централна област. Ово је „Санстефанска Бугарска”, чије стварање на Берлинском конгресу није примљено. За време ратова овога доба и за време трајања Конгреса, званични су претставници Русије стално тврдили да су руски интереси истоветни са бугарским.

Они су стално радили на томе, да окрње од земаља одређених Србији, да би их дали Бугарској. Пошто се сматрало да је Србија у сфери аустриских интереса, она није била уопште ни питана. Уосталом сва је делатност, коју је Русија развијала до последњих година у ослобођеној Бугарској, показивала њену тежњу да од Бугарске начини руску покрајину. Да би се избавила ове опасности, Бугарска се морала предати деспотима, као што је био Стамбулов.

Али ма да се клонила Русије, ипак је имала исти програм: остварење Санстефанске Бугарске.

Санстефански мир је целу Македонију оставио бугарском утицају. У овоме је правцу настављен рад из Софије, и пропаганда је била још јача после сједињења Бугарске са Источном Румелијом (1885 г.). Егзархат је онда постао само средство бугарске пропаганде. И школе, основане по Македонији, имале су једино задатак да земљу побугаре. Комитске чете су служиле истом циљу: насиљем и убиствима оне су уклањале с пута претставнике српске струје. Енглеска је подржавала Бугарску да би тако имала у рукама оружје противу Руса.

Српске школе, основане по Македонији пре егзархата, биле су укинуте. Немајући своје цркве, Срби су почели да их отварају тек после 1886 год., и то под окриљем грчке патријаршије. Они су успели, да до рата 1912 године обнове око 300 српских школа у овим областима. Сви су тамошњи школовани Срби сматрали бугарски покрет у Македонији као нешто вештачко и политичко. Без сумње су прилике под којима су Срби у Македонији радили биле врло тешке због тога што су се њиховим тежњама противиле поред Бугара и две велике силе.

Српске школе, основане по Македонији пре егзархата, биле су укинуте. Немајући своје цркве, Срби су почели да их отварају тек после 1886 год., и то под окриљем грчке патријаршије. Они су успели, да до рата 1912 године обнове око 300 српских школа у овим областима. Сви су тамошњи школовани Срби сматрали бугарски покрет у Македонији као нешто вештачко и политичко. Без сумње су прилике под којима су Срби у Македонији радили биле врло тешке због тога што су се њиховим тежњама противиле поред Бугара и две велике силе.

Али један народ, као што је српски народ, који се веома поноси својом историјом и својим националним осећањима, не могу да спрече неправде, политички интереси и комитска насиља.

Долине моравска и вардарска чине потпуну географску и економску целину. То је главни саобраћајни правац који тесно везује Србију и Македонију. Одвојена од вардарске долине планинама Родопом и Пирином, Бугарска није са њом везана, и њен је економски живот упућен на другу страну, на трачка и црноморска пристаништа. Због тога је Македонија за време средњевековне српске владавине била једна од главних области у царевини, док је за време бугарске владавине била само покрајина, врло удаљена од националног средишта.

Становништво праве Македоније јужно од Велеса и Прилепа није никаква препрека српском ширењу на југ. Док оно има врло нејасне трагове српске националне свести, нема, напротив, никаквих историских успомена које га везују за Бугарску. У овом погледу то је углавном архаична словенска маса, флотантна маса, без одређене националне свести.

Ниједан научник који је ово питање проучавао на лицу места не може данас примити да су македонски Словени по језику и по етничким особинама Бугари. Фолклор, слава, задруга код тих Словена неоспорно су српског порекла. Све више се пристаје уз мишљење В. Јагића, по коме су дијалекти јужно од Прилепа прелаз између српско-хрватског и бугарског. Шопови западне Бугарске су неоспорно по језику ближи Србима него Бугарима. Узалуд се данас бугарске пропагандисте ослањају на старе етнолошке карте, израђене у оно време када се готово ништа није знало о језику и етничким особинама македонских Словена. Ове карте немају вредности, као и фалсификовани статистички подаци које су раније дале исте пропагандисте.

Међутим је настао преокрет, који се све више и више оцртавао у европској политици а у корист српских тежњи. Русија није више са толико заузимања подржавала бугарску ствар и њена се опрека с Енглеском полако губила. Последица је тога била, да се Енглеска није више интересовала толико за бугарску ствар. Било је све јасније, да је географски положај учинио Србију природним бедемом против завојевачких намера средишне Европе на Истоку. Ово је било очигледно нарочито за Француску, која је имала највише да стрепи од сила средишне Европе. И док су раније Енглеска и Русија чиниле готово несавладљиве препреке напредовању Србије према југу, политичке прилике су учиниле, да су се ове две велике силе сасвим престале опирати томе ширењу.

Настају покушаји споразумевања између Срба и Бугара, који су довели до познатог уговора од 1912 године. Тај уговор је прављен под врло тешким приликама за Србију. Бугарска је не само имала у области између Шар-Планине и Струме црквену организацију него су јој била од помоћи и друга средства за пропаганду која је она сама организовала. Јавно мњење, нарочито штампа, су били на њеној страни. Европа је 1912 год. веровала, да је бугарска војска боље опремљена и организована од српске. Без потпоре и остављена себи, Србија је примила границу од 1912 године, погодбу, која је у земљи проузроковала буру од незадовољства. Ипак је Србија успела да Бугарска прими одредбу по којој је цела област између Шар-Планине и Струме означена као прелазна етничка област.

После српско-бугарског рата 1913 год. Србија је Букурешким миром добила вардарску долину и област западне Македоније. Утврђено је, да је бугарска пропаганда од 1870—1912 године, дакле за време од 42 године, била површна. Бугарска је имала успеха само у неким варошима, у којима су многи Срби пришли бугарској странци. После 1913 године становништво се почело брзо отресати свега онога што му је наметнула бугарска пропаганда. Може се рећи, да би Македонија била потпуно српска, да није било Светског рата. Треба признати, да српска управа није увек била на висини свога задатка, и да је било незадовољства, нарочито у источним крајевима, до бугарске границе. Ово су незадовољство подржавале и распаљивале бугарске разбојничке дружине, које су кришом прелазиле границу.