Извор: Балканско полуострво и јужнословенске земље, Цвијић Јован

Пиндско-динарска област

Ово није географска целина као што су централна или моравско-вардарска и источна или балканска област. Нема централне удолине која уједињава и изједначује, као што је моравско-вардарска, ни великих природних целина као доњодунавска плоча и слив Марице. Али су ове области геолошка и орографска целина. Земљиште је састављено од слојева који су много ближи, кашто и идентични са алписким. Даље, планински венци, заравни, високе платформе и удолине паралелни су са јадранском обалом, дакле, или правца СЗ.-ЈИ. или С.-Ј. Њихови морфолошки елементи, нарочито карсни у динарској области, друкчији су но у осталим крајевима. Постоји, дакле, јасно изражена планинска целина. Напослетку, у близини Јадранског Мора, и врло високи пиндско-динарски предели одликују се обилним атмосферским талозима, нарочито у динарском делу. У Црквицама, у Боки Которској, пада 4640 мм атмосферског талога. Почев од пиндско-динарске области, количина тих талога стално опада у колико се иде на Исток, и тако се прелази у степску климу у источном делу доњо-дунавске плоче; количина атмосферских талога исто тако брзо опада и у Грчкој, источно од пиндских венаца.

Ова област, регионално схваћена, не поклапа се потпуно са динарским и пиндским масивима, како смо их на предњим странама ограничили. Мања је од њих. С једне стране је ограничена Јадранским Морем а с друге низом уздужних удолина, које почињу заливом Арте и Јањинским Језером на Југу и завршавају се у љубљанској котлини на Северу. Од Јањине се наставља низ малих депресија и превоја, којима иде уздужни епирски пут, до околине великих језера западне Македоније, нарочито Охридског. На Северу од Охридског Језера, долина Црног Дрима се у главном поклапа са уздужним раседима Охрид-Дебар-Косоврати и чини источну границу пиндске области. Овај низ удолина, долина и превоја наставља се и даље према Северу. Од велике метохијске потолине он се продужава дубоким превојем Жљеба и малим беранским и белопољским басенима у долину Таре, Неретве, Раме и уздужног Врбаса, уздужним депресијама према Карловцу и Љубљани.

У овој планинској области има уздужних комуникација, само оне прелазе преко многобројних превоја. Њима се лако иде из Љубљане у Карловац и Огулин, одатле у Лику и Крбаву и у велика карсна поља Грахово, Ливно и Дувно у Босни. Доњом долином Неретве, ниских страна, долази се у Требињско, затим у Невесињско и Гацко Поље, а одатле у Никшићку Жупу и у долину Зете у Црној Гори. Други, краћи правци везују унутрашње котлине и долине динарске области: низови вртача и превоји, који се готово редовно налазе на крајевима уздужне осовине увала и кароних поља. Овим се уздужним комуникацијама динарско становништво од Карловца до Скадра мешало и добило један готово једноставан психички тип и један језик. Интересантно је да се кућа алписког типа распрострла из Алпа преко Крањске, преко Лике до у Босну. Комуникације и везе између становништва олакшане су у динарској области нарочито тиме, што скоро нема попречних, дубоко издубених долина, које би биле најтеже за саобраћај патријархалног становништва. Напротив, у пиндској области многобројне попречне долине су спречавале да се развије живљи саобраћај и мешање становништва у уздужном правцу, у правцу њене уздужне осовине. То је један од узрока због којих арбанашко становништво није постало једноставно као српско-хрватско становништво динарске области.

Од мањег су значаја за географску целину пиндско-динарског региона многобројни трансверзални путеви, поменути у једној од ранијих глава. Правца З.-И. или Североисток, они деле ову област на планинске партије које су ипак у неколико једна од друге издвојене. Њихова је главна улога у току векова била да вежу моравско-вардарску област за Јадранско Море. Показали смо да су трансверзалне комуникације имале у прошлим вековима важну улогу у трговачком и културном погледу. Напуштене за време турске епохе, а и доцније, оне су постале важни путеви миграција за динарско становништво, које се изливало у јаким струјама на Исток и Запад од највиших динарских гребена и површи. Када ови трансверзални путеви буду обновљени, што није тешко за савремену технику, они ће тесно спојити моравско-вардарску и динарску област. Тада ће ова последња изгубити много од своје садање индивидуалности и изолованости.

У околини Скадра и око Дрима једна од најинтересантнијих и највећих морфолошких појава на Балканском Полуострву, несумњиво је повијање Проклетија из динарског у северо-источни или метохијски правац, и такво исто повијање Паштрика, Коритника и Шар-планине на Југу од Дрима, тако да се од Јадранскога Мора код Медове, па око Дрима до Призрена и Метохије, налази ниже земљиште уоквирено венцима оних напред поменутих високих планина. Између ових повијених венаца има низ потолина и спуштена зона око Дрима. Овим депресијама, којима је ишао зетски пут, подељена је велика географска целина западног дела Полуострва на динарску и пиндску област, и оне се разликују по извесним морфолошким и геолошким цртама, које су допринеле да се диференцира етнографски и историјски развитак становништва.

Динарска област

Цела ова област, од Скадра до Љубљане, нарочито се одликује најразноврснијим карсним појавама, као што су шкрапе, вршаче које по правилу нису већег пречника од које десетине метара, затим увале, издужене утолеглице које ретко имају више од један километар дужине и на чијем дну има често више вртача, или још велики карсни басени, карсна поља, од којих једно (Ливањско Поље) достиже до 60 км дужине и 10–15 км ширине. Ретке долине на које се наиђе, удаљене једна од друге, усечене у кречњаку, облика кањона и сведене на ширину река, ишчезавају према карсним површима. Други речни токови, који се појављују на дну карсних поља и увала, губе се у понорима. Извори су врло ретки; они на које се наилази често излазе из пећина и имају особине воклиских извора. Простране области немају извора и речних токова. Људи и стока, нарочито за време лета, много пате због оскудице у свежој води. Још већа је незгода за усеве. Најпре због распореда атмосферских талога: највећа количина кише пада у пролеће, а преко лета, по три-четири месеца махом не падне ни кап дажди; почиње опет падати тек у јесен када су усеви сазрели. Даље, њиве се не могу наводњавати ни вртови залевати због карста, који сву воду прогута; и лети су суве не само долине (осим неколиких великих река) и јаруге, већ пресуше и извори, осим најнижих, нарочито поред морске обале и подморски извори; могло би бити наводњавања само кад би се вода дизала на велику висину и онда разводила.

Динарски се карст дели на област Планине, на Приморје (јадранска обала) и Загору, која је уметнута између ове две.

Област Планине (по народној терминологији Површ или Брда) обухвата највише динарске површи, између уздужне линије која на Истоку граничи динарску област и планинских приморских гребена који у главноме чине границу између Далмације и Босне; овде се могу уврстити и карсни гребени Ћићарија у северном делу Истре. Састављена је од низа површи, које се једна изнад друге издижу почевши од 850 па до 2000 м. висине. Изнад највише површи напрасно се дижу највиши динарски гребени и врхови: врхови на Проклетијама који прелазе 2600 м, на Дурмитору, Комовима, преко 2500 м, други који прелазе 2000 м као на Маглићу, Прењу, Чврсници, Трескавици. У карсним се површима виде дубоко спуштена карсна поља: Планине и Циркнице (у Крањској), Лике и Оточца (у Хрватској), Ливањско, Дувањско, Купрешко, Гламочко, Невесињско, Гацко (у Босни и Херцеговини), Никшићско, Грахово, Цетињско (у Црној Гори) и друга, и њихово је земљиште често покривено језерским наслагама, ређе речним шљунком, не ретко великим масама црвенице (terra rossa) и других глина које су овде нанесене. Са највиших висова, нарочито у југоисточном делу области, спуштали су се некада ледници: њихове морене чине каткад праве амфитеатре, или су расуте по површима, у карсним улегнућима и на дну долина. Многобројни снежаници одрже се и до лета на највишим планинама, најмногобројнији у Проклетијама и Дурмитору.

Клима Планине слична је клими источних Алпа. Снег је обилан. Комуникације између села су зими готово прекинуте, нарочито између села и летњих станова или катуна. Употребљава се за ход по снегу врста ски-а нарочитог облика који се зове крпље. Усови нису ретки, особито почетком пролећа најкраћег и најслабије израженог годишњег доба. Пошто се снег отопи, дрвеће и жбуње брзо озелени. За време лета, које је готово свеже, површи, врхови па и сама карсна поља су изложени сунчаним зрацима (присој); мало је осојних страна које би биле дуго под сенком, у хладу, као што је случај у дубоким алписким долинама. Пространи пашњаци и ливаде експонирани Југу, на далеко шире свежи мирис планинских трава. По површима, до највећих врхова, оживе катуни, у којима пастири са стоком проводе лето. Сеоско становништво и с једне и с друге стране планине пење се на сувате или „планину”. На површима се напасају многобројна стада оваца, мање крупна стока. Али, летњу сезону знатно скраћују магле које већ крајем августа постају све гушће и непровидније, и брзо наступа хладноћа и падне снег.

Планине су, дакле, осим највиших врхова, зелена зона динарске области, противно оголићеној зони Загоре и Хумине, стеновитој и спрљеној, и противно далматинском приморју. Планине су покривене пространим листопадним шумама и омарима од четинара, нарочито до висине око 1600–1700 м. Крањски карст је једна од најшумовитијих области. Изнад горе поменутих шума простиру се пашњаци и алписке ливаде, по којима су катуни, који се у главном налазе на горњој граници шума. Око катуна се виде мала ражана поља, затим њиве са ељдом и кромпиром, каткад и мали вртови. Правих њива са цереалијама има на дну поља и увала; у Црној Гори па и у Херцеговини дно сваке вртаче је готово увек обрађено. Али земљораднички производи нису довољни да исхране динарско становништво. Оно продаје стоку и сточне производе да би купило жито, нарочито кукуруз, и то поглавито у Метохији, моравским: и панонским областима. Зато се у јесен срећу дуги каравани коња на путевима који се пењу из ових области према динарској, и носе у великим врећама кукуруз и пшеницу.

У Херцеговини народ разликује Хумину и Рудине, од којих прва знатним делом има особине Загоре, а Рудине чине прелазну област између Планине и Загоре.

Хумином се зову најнижи крајеви Херцеговине око Стоца, Љубиња и Љубушког. У ранијим временима називала се тако и цела област до Макарске. Рудинама се зове мало виши крај Херцеговине, од планине Гливе изнад Требиња до Кобиље Главе на Југу од Гацког, а у средини су му Билећа и Плана; њихов источни део је у Црној Гори и зове се Опутна Рудина.

Рудине и Хумина у целини су зараван, која степенасто пада према Јадранском Мору. Њихова површина се одликује многобројним крашким кречњачким ршовима, ретки су већи гребени, које бисмо могли назвати планинама. Између њих су мала поља, многобројна, са С.И. на Ј.3. степенасто поређана, тако да виша подземно у нижа отичу; затим многе увале, долови и растурене вртаче. Изузевши дно поља и увала и зоне флишних стена, сва површина, састављена од чистих једрих кречњака, начичкана је зупчастим стенама, главичицама од кречњака и искиданим кречњачким слојевима или плочама. Праве су шкрапе ретке али сва површина шкрапасто изгледа. Шиљасте стене непрестано из земље израстају. Томе је узрок начин ерозије у карсним областима.

Овај љути карст је најбезводнија област динарскога система. Изузевши нека поља, у којима је речица (Дабар са Опачицом и Вријеком, Попово са Требињчицом, Конавли са Љутом и Никшићко Поље са Грачаницом), нема лети водотока ни у пољима а извори су ретки. Остало земљиште је без живе воде. Али има по шкрапастом карсту удубљења, излоканости у кречњаку, у којима се кишница скупља. Њих покривају плочама да вода не испари и зову их дуиљетл каменице. Оне овде одмењују снежанике Планине. По угледу на природне каменице, ископане су и обзидане чатрње или бистијерне (Катунска Нахија) или густијерне (Конавли), у које се кишница хвата. Ако се у оваквим бунарима наиђе на изданску воду, зову их пилеша (Хумина) или пиштета (Катунска Нахија). Стока се поји на локвама, заднивеним вртачама у којима се држи атмосферска вода или на ублима, вештачким, подзиданим локвама. Већина села Хумине и Рудине има само овакву атмосферску воду. Уз летње суше пресахну ти природни и вештачки резервоари кишнице и многа села доносе воду на мазгама и коњима из даљине од 2–3 сата, и то са извора или пилета, који не пресушују. У Планском Пољу има такав бунар са кога око десет села лети воду доносе. У малом Кочеринском Пољу има неколико таквих пилета, око којих се лети искупе цела села и чобани са стоком, и отимају се око мутне и млаке воде. И у селу Забрђу, у рудинском крају Завођу, има извора, са којих лети воду доносе села 2–3 сата удаљена.

Сва вода која падне на овај љути карст штукне у поноре, издухе и пукотине, и дубоко испод површине, у пећинама, жуборе потоци и речице; негде сељаци силазе у поноре и лети воду захватају (јужном страном Гацкога, Ветрница у Поповом Пољу). У влажним годинама се дешава да та подземна хидрографска мрежа испуни у пролеће или јесен све пећине и навре кроз пукотине по тавану и странама њиховим и на површину; тада појуре извори из вртача и пукотина, као што се дешава у неким увалама близу Оточца (Лика) и у области Завођу код Билећа. У Плани су ми казивали да је вода једне године и по кућама почела избијати и поплавила већи део села, које је у ували.

Хумина је најтоплији део Херцеговине, готово се изједначује са далматинском Загором. Лета су необично жарка и сасвим сува, зима је кратка, снег ретко падне и одржи се највише неколико дана. Пролеће и јесен су кишна времена. Често бура дува и местимице је врло јака. У Рудинама је клима оштрија, снег се хладних година одржи и преко месец дана, богатије су атмосферским талозима. Алије већи климски контраст између ових ниских области и Површи, где је клима сасвим оштра, атмосферских талога пада више но и у једној другој области Балканског Полуострва, снег пада и до 1,5 м. висине.

Хумина и Рудине су лети спрљене. Наноса и црвенице има само у пољима, вртачама и између стена; где-где црвеницу доносе у вртаче и згодна места између стена одакле не може бити изапрата. Поља су праве оазе у Хумини и Рудинама, у њима се сеје кукуруз, сијерек, просо и баг, затим дуван, све у мањим размерима; али и ова жетва није сигурна услед поводња, који рано с јесени наступају, а доцкан се у лето дижу. Дна већих вртача су такође обрађена. И поља и такве вртаче су сувомеђинама или президама исподељиване у многе парцеле, које су својина разних сељака. Ближе Далмацији превлађује врстаста култура: између искиданих кречњачких слојева има или је донесена црвеница, и то су уски обрађени појасеви.

И паше и ливаде сасвим слабе, јер их жарко лето спржи. Боље су прилике у Рудинама. Али су становници и једних и других морали тражити травније планине, и од давнине су заузели највише планине Херцеговине и јужне Босне. Хумљаке сам налазио на Чврсници с Пласом, Прењу и Глогову, Црвњу и Моринама, Лелији са Зеленгором, Трескавици, а има их и на Бјелашници и Битовњи. Као што је поменуто, Рудине су травније и они држе мало планина, поглавито Волујак с Маглићем. Поменуте планине су од становника Хумине, Хумљака, често 3–4 дана хода удаљене. Они са њих са стоком излазе крајем маја, враћају се почетком септембра. Из Хумине према тим планинама воде преки путеви, који се зову хумски или хумљачки путеви. Ова њихова кретања слична су у неколико црновуначким сточарским сеобама.

И ако је геолошки састав доста сличан и постоји велика сличност карсних облика, Загора и Приморје се знатно разликују од високих површи или Планине.

У Приморју и Загори превлађују ниже површи које се могу пратити од Истре па до Боке Которске. Местимице доста широке као на Истри и у околини Скрадина, оне се сужавају дуж приморских страна Велебита, Биокова и у Боки, где прелазе у уску терасу. Најпространија је скрадинска површ, која се констатује на далматинским острвима и острвима Кварнерског Залива. Од динарских планина скрадинска површ је одвојена високим и стеновитим одсеком.

Са скрадинске се површи издижу неколико планинских острва, као што су: Промина, Свилаја, Буковица. У њој су спуштене неколико плитких котлина, као Петрово и Косово Поље, Сињско Поље, Конавли, чије је дно састављено од неогених језерских слојева или од карсне глине. Далматински је део дисециран долинама Зрмање, Крке, Цетине и Доње Неретве; а део Истре долинама Раше и Мирне (Ouieto). То су плитки кањони усечени у кречњаку скоро до нивоа издани.

Скрадинска се површ спушта под Јадранско Море, и тај део Далмације је типски представник потопљене обале. Многобројни заливи који у ову обалу зупчасто залазе, првобитно су били долине и карсни облици, у које је ушло море. Далматинска и кварнерска острва одговарају вишим деловима површине, чије су ниже партије потопљене под море услед спуштања. Због спуштања земљишта, јадранско се приморје одликује распоредом свих приморских облика у динарском правцу, СЗ.-ЈИ., богатом разуђеношћу и фином изрецканошћу обале. Све ове особине концентрисане су у Боки која се карактерише нарочито развијеном разграном изванредне лепоте.

Стрме стране високих динарских планина, које су у залеђу јадранског приморја, одвајају области са климом централне Европе од оних са медитеранском или преиначеном медитеранском климом. Ове су стране често јако примакнуте уз обалу Јадранског Мора; стране Велебита, Биокова, Орјена и Ловћена удаљене су од мора само неколике стотине метара, највише 2–3 км. Зона је медитеранске климе често врло узана. Прелаз од једног климатског типа у други напрасан је као ретко где на земљиној површини. Због овакве конфигурације земљишта јадранска средоземна клима се одликује буром, врло хладним упадним ветром, изванредне жестине, који нарочито зими дува, а удари, на махове, са планина на Загору с Хумином и на Приморје; кад је слабија зове се бурин. Јадранска бура доноси не само хладноћу и мраз, већ она суши лишће воћака и каткад их чупа из корена. Она чак може да сруши куће од слабог материјала. Кад дува врло јако, дешавају се бродоломи. Јужни ветар широко, топао и пун влаге каткад је такође врло јак. Медитеранска вегетација може потпуно да успева само у заклоњеним деловима од буре. Ово су као нека врста оаза у приморју оголићеном, стеновитом, покривеном шкрапама и местимице скоро пустињског карактера. Такве су оазе Каштела (Sette Castelli, близу Сплита) приморје Сплита и Дубровника, удолине на Југу од Боке Которске итд. У овим плодним оазама и другим, мање фаворизираним, нарочито се гаје винова лоза и маслина. Приморско становништво добија поглавито риболовом, пловидбом и трговином потребне изворе за опстанак. Али ови су извори далеко од тога да буду довољни, зато становништво у масама емигрира, нарочито у Америку.

Загора је најсиромашнија област на Полуострву. Налазећи се између Приморја и поменутих одсека, којима се завршавају динарске планине, у њој нема као у Приморју прихода од мора, нити од шума и од сточарства као у планинама. Она је скоро потпуно обешумљена и оголићена. Састављена од кречњака, голих, разривених, покривена шкрапама, у њој готово нема ливада и пашњака. Сточарство је незнатно, стока ситна. Земље за обрађивање има само на дну малих басена, у вртачама, увалама и неким флишним зонама, које се као дугачки појаси пружају у динарским правцу. У Загори, као и у Приморју, становништво скупља terra rosse-у иза сувомеђина или презида, које махом: нису облепљене малтером и често су поређане у облику амфитеатра на странама; то је терасаста култура, иста онаква каква се сусреће у целом средоземном приморју. Пошто су земљораднички производи доста слаби, а и сточарски нису знатни, нема довољно средстава за живот, то све мушко одрасло становништво Загоре емигрира, такође највише у Америку; кашто без наде на повратак.

Загора и приморска област могу се развијати само искоришћавајући свој приморски положај и нарочито правећи од пристаништа економске излазе за балканско залеђе. Одсечени готово потпуно политичким границама од овог залеђа за време млетачке власти, па све до свршетка Великог Рата, оне су биле и остале земље сиромашва: без вредности, осим појединих градова, који ипак напредују (Сплит, Дубровник), нарочито после ослобођења. Ни обалска пловидба сама по себи, више разграната, не би могла оживети и дати економске снаге јадранском приморју. Она је постојала у свима временима између далматинских пристаништа. И поред ових обалских пловидбених линија, Загора и Приморје нису могли да напредују.

Улога ових земаља последица је њиховог приморског географског положаја и веза са Западом. Јадранско приморје, од Трста до Скадра, окренуто је западној Европи, нарочито Италији. Према томе, пристаништа овог приморја су природом одређена да врше размене производа између Запада и континенталног блока Балканског Полуострва, као и да помажу ширење западне цивилизације. То је посредничка област између балканског континенталног блока и Италије. Најкраћи железнички пут који на Северу везује Београд и моравско-вардарску удолину са западном Европом, пролази или треба да пролази кроз Крањску и тршћанско приморје.

Области којима су пролазили стари и сада пролазе нови трансверзални путеви од Саве и Дунава према далматинским пристаништима, одликују се овим особинама: динарске планине се спуштају блажијим странама према Босни, а стране окренуте јадранским пристаништима су кратке и стрме. Лакше је, дакле, попети се из унутрашњости Полуострва на динарско развође, но пењати се почевши од јадранских залива уза врло стрме стране динарских гребена. Рељеф олакшава пренос тешких и гломазних производа унутрашњости према јадранским пристаништима. У Средњем је Веку он био повољан за пренос караванима. Модерна ће превозна средства олакшати и пренос са Приморја преко стрмних страна динарских гребена, који су окренути Јадранском Мору.

Железничка веза између јадранских пристаништа и залеђа није потреба само далматинског Приморја и Загоре, већ и унутрашњих земаља континенталног блока, које су сада с Приморја везане слабим и заобилазним комуникацијама без праве привредне вредности. Који би правац био најзгоднији за жељезничку везу? Ми при том мислимо само на најповољнији рељеф залеђа и на најзгодније пристаниште. Што се рељефа јадранске позадине тиче најповољније би линије биле долином Неретве (од Сарајева до Метковића), и долином Дрима; али оне не изводе у најпространија и најбоља пристаништа. Таква је на првом месту сплитска лука са каштеланским заливом, најснажнији и најпривлачнији положај далматинске обале. На другом месту долази Бока као најзаклоњенији залив.