Извор: Балканско полуострво и јужнословенске земље, Цвијић Јован

Природне области

Природне области представљају велике географске целине Балканскога Полуострва. Има и других, мањих, то су жупе о којима се у овоме прегледу не можемо бавити.

Разни фактори интервенишу при одређивању једне велике природне области. На првом су месту, као што се могло видети из ранијег излагања, морфолошке особине: оне чине битне црте природне области; а те су црте различне због морфолошког развитка појединих области. Уз њих долазе клима и биолошки фактори, нарочито вегетација. Истина, и на климу и вегетацију знатно утичу геоморфолошке особине. У грчко-егејској области с једне и у континенталном блоку с друге стране, главни климски и биолошки типови подударају се готово са великим морфолошким целинама. Али, друге природне области, као моравско-вардарска удолина или слив Марице или динарска или пиндска област, не припадају једном једином климском и биолошком типу. Делићи велике природне пределе на целине секундарног значаја, често нам је дакле потребно водити рачуна о климским и биолошким разликама. Али, изузев овакве случајеве, климске и биолошке разлике не могу послужити за издвајање природних области у оној мери као морфолошке особине.

Многе области, и ако добро одређене морфолошким особинама, не би ипак биле тако потпуне географске целине као што су, да томе није помогла људска активност, историјски догађаји и цивилизације. Људска друштва се прилагођавају предеоној географској средини. Она развијају клице које је ту природа усадила. У разним природним областима формира се врста специјалног начина живота, уз који често иду нарочити обичаји и начин мишљења и поступања, друкчији но у некој суседној области. Ова етничка и социјална диференцијација остварена је у многим: жупама Балканскога Полуострва. Она је ту јача но што је то сада случај у географским целинама исте врсте у, Западној Европи. У етничком и социјалном погледу као и у морфолошком, жупе чине у патријархалном становништву потпуне целине. Али противно жупама, велике природне области нису на Балканском Полуострву у етнографском и историјском погледу онако потпуне индивидуалности као што су у морфолошком. И то услед разних узрока. Ове области су насељене већином различитим народима, и већ само то смета унификацији. Поред тога на Балканском Полуострву није било континуитета у историјском развићу. Народи који га насељавају почели су, истина у Средњем Веку, да шире своју власт у најизразитијим природним областима; они су успели, бар делимично, да у њима рашире свој национални живот и да им утисну печат свога начина живота и своје историје. Али је овај процес био прекинут турском најездом. За време вековне турске владавине, балкански народи нису могли наметнути великим областима свој властити историјски и национални печат као што је често био случај у Западној и Централној Европи. Напослетку, разне цивилизације које су продрле у исту природну област, изазвале су разноликости и код једног истог народа који је насељава. Неколико примера ради објашњења. Слив Марице насељавају Бугари, Турци и Грци. Он није припадао кроз врло дуга времена истој држави; смењивала се власт Византије, Бугарске, Турске, па опет Бугарске и Грчке. Утицаји византијске цивилизације су ипак превладали у басену, док су стране котлине и њене планинске области и даље остали под утицајем патријархалног режима. Моравско-вардарска долина, иако је као етничка композиција једноставнија, дели се такође на пределе старе балканске цивилизације и крајеве патријархалног режима. У динарској области је мање разноликости.

Велике природне области Балканског Полуострва, у опште узевши, не одговарају толико као оне у Западној Европи историјским и социјалним целинама. Оне се могу рационално издвојити поглавито морфолошким особинама, појачаним овде-онде етнографијом и историјом.

Треба најпре истаћи две велике природне области, које су већ први посматрачи запазили; ми ћемо их назвати: егејска област и континентални блок. Балканско Полуострво, на Северу врло широко, сужава се на Југу, нарочито на Југу од линије која везује Артански и Солунски Залив. Ово сужавање је особина у артикулацији Полуострва, која највише пада у очи. Области на Северу од линије Арта-Солун припадају континенталном блоку; оне на Југу чине егејске области за које је везано источно-егејско или трачко-македонско приморје.

Егејска област

Егејска се област одликује јаком разуђеношћу које нема у оваком облику нигде на земљи. Можемо је назвати егејска разуђеност. Она је често описивана. Даље, више је пута помињат у географским, историјским и археолошким делима, утицај егејске артикулације на тип климе у Грчкој, на разноликост јелинског становништва и на његове партикуларистичке склоности. За наш је циљ довољно, да истакнемо две особине егејске разуђености.

Сваки од њених морфолошких елемената: острвски архипелази, заливи и канали су правца северозапад-југоисток; отворени су и пружени према Малој Азији; напротив залеђа залива су често затворона високим и тешко проходним планинама. Цела је егејска област дакле готово потпуно отворена према истоименом мору и Малој Азији; она окреће леђа, тако да се изразимо, континенталном блоку. Поред тога, крајеви који излазе на заливе Волос, Халкис, Пиреј и друге, мале су природне области, раздвојене планинама и изоловане једне од других. До скора су оне биле међусобно везане поглавито поморским путевима. Ове морфолошке особине су нарочито изражене у јелинском делу који обухвата Пелопонез, стару Јеладу, Тесалију са острвом Евбејом. А приморје Македоније и Тракије, мада има морфолошке особине егејске области, везано је за континентални блок великим долинама које избијају у његове заливе. Због ове двоструке везе са Егејским Морем и континенталним блоком, трачко-македонске се области осетно разликују од јелинских у правоме смислу.

Стене од којих је земљиште састављено и растресит материјал који покрива ове стене нису исти у целој егејској области. Кречњаци знатније учествују у саставу планина и страна Јонскога Мора но у јелинским и македонским пределима. Ови су састављени нарочито од метаморфних кристаластих шкриљаца са интеркалацијама кречњака, такође метаморфног. Поред тога, у Пелопонезу и у западном делу области правац пружања слојева је готово паралелан са обалом. Према томе су оне затвореније и њихови венци збијенији; одликују се и карсним појавама. Њихови басени су више изоловани један од другог, исто тако и од мора, него што су котлине источног дела Грчке. Али су ипак кречњаци јонског дела мање чисти и мање дебели од динарских кречњака, од којих је састављена далматинска обала. Због тога су појаве јелинског карста знатно мање развијене од оних у динарском карсту.

Даље, између егејских и трачко-македонских области постоји знатна разлика у распореду растреситог материјала од кога је постала орница. У првима је растресит материјал састављен нарочито од terra rossa-е (црвенице) и Других глина које су постале од распадања стена, и оне су мање дебљине но у континенталном блоку. Наилази се само овде-онде, нарочито у залеђу залива, на речни нанос, чак и песак, глину и на конгломерате, који су се сталожили у старим језерима. Све врсте овог растреситог материјала боље су сачуване у тесалијским басенима, у Трикали, Лариси и нарочито у приморју око Литохори и Катерине, на Истоку од Олимпа. Овде превлађују пескови и језерске глине, слатководни кречњак, и нарочито дебеле масе крупног шљунка и речних коагломерата, који прелазе 200 метара дебљине. Тиме се тесалијски басени везују за трачко-македонско приморје, које се одликује знатним распрострањењем језерских и речних наслага, и ове су један од главних фактора њихове плодности. Овим као и другим особинама, басени трачко-македонског приморја приближавају се континенталном блоку.

За цело егејско приморје је од великог значаја медитеранска клима, чије су добро познате особине нарочито изражене у јелинском приморју. Вегетација и начин живота који су у тесној вези са климом, готово су исти као и у другим областима европског и азијског Средоземног Мора. Али, удаљујући се од приморја, климске и вегетационе особине се знатно мењају због масивних планина које су дижу у близини мора: клима постаје слична клими Централне Европе, чак и алпиској; исто се тако мења и вегетација. Егејско приморје, источно од Олимпа, које се пружа од клисуре Темпе до Солунског Поља, покривено је медитеранским макијама (шумарцима) које су на неким местима густе и готово непроходне. Између макија и изнад њих успева винова лоза и медитеранско воће. Пењући се уз стране или долине Олимпа, медитеранску вегетацију све више и више замењују листопадне шуме, затим се јављају расути четинари и, изнад њих, пашњаци алписке зоне често и за време лета обавијени маглама. Уместо медитеранског начина живота, сточарство постаје главно занимање становништва, које се и само мења: то више нису Грци, већ Аромуни који овде долазе на летовиште и напасају стада.

Али постоји разлика између климе и вегетације јелинске области и трачко-македонског приморја. У јелинским областима киша лети готово никако не пада, температура је висока и испаравање је знатно. Реке малих токова пресуше, друге су са мало воде. Знатна је влажност ваздуха и услед ње наступа обилно знојење и познато стање живчане узрујаности и узнемирености. Пролеће и јесен су карактеристични кишама често плаховитим, иначе су благи и пријатни, а тако и зима; само, разуме се, тада је хладније. Небо је ведро готово преко целе године. Море, често мирно, одликује се интензивним плаветнилом. Линије рељефа се јасно оцртавају на хоризонту, облици изгледају као потопљени у меку и пријатну светлост чије се боје мењају. Противно летњој топлоти, пуној влаге, ови аспекти и стања утичу умирујуће на живце и изазивају у човеку осећања благости и хармоније.

Много је друкчија и суровија зима трачко-македонског приморја; снег и мразеви нису тако ретки као на јелинском полуострву; ветрови који падају са високих врхова континенталног блока овде дувају у ударцима, на махове; јаки и врло хладни, они личе на буру далматинске обале; најхладнији и најпознатији је вардарац, који често замрзне обале Солунског Залива. Релативно јака влажност, која траје преко целе зиме, чини те се хладни месеци тешко подносе. Али је овде и за време хладне сезоне небо често савршено ведро. По каткад је нагао прелаз из зиме у лето. Југо-западни ветрови надвладају и њих прати знатна релативна влажност. Због тога су високе температуре приморја и загушљиве. Истина преко лета пада овда-онда киша, по неки пут је њена количина осетна, па чак и у јулу и августу, што није медитеранска особина, као и доста велики број кишних дана у Солуну (95). Као што је поменуто, клима трачко-македонског приморја чини у ствари прелаз између континенталног и медитеранског типа.

Медитеранска вегетација даје егејској области друкчији изглед него што је изглед континенталног блока. Нема пространих шума са високим дрвећем; шуме су замењене макијама и разређени жбуњем, који често непотпуно покривају оголићено земљиште, мада је ова оголићеност ретко кад онако очајна као оголићеност јадранског приморја. Овде се не налазе, у опште, онако пространа поља са цереалијама као у континенталном блоку, већ само мала поља слична гнездима од зеленила, окружена стеновитим земљиштем, које је спрљено врелим сунчаним зрацима. Та поља су често врло плодна, нарочито кад су добро наводњена. Ту успевају пшеница и разно поврће; њихови сочни плодови су квалитета више врсте. Стране брежуљака, често и дно басена егејске области, покривени су маслинама и виновом лозом, чији корени дубоко слазе и из дубине црпе влагу, што им допушта да подносе летњу сушу; то је случај и са осталом медитеранском вегетацијом; она је осим тога кожастога сјајнога листа, који спречава испаравање.

Супротно јелинској области, трачко-македонско приморје наводњавају велике реке Бистрица, Вардар, Струма, Места итд.; даље се беласају језера и баре. Због скорашњих тектонских покрета, доњи токови неколиких река су степеничасти и имају слапове. Најзначајнији су: воденски, његушки, берски. Њихова хидрауличка снага би била довољна да одржава све фабрике Манчестра. Око река, а нарочито око слапова, налазе се оазе које су најсвежије и најплодније оазе приморја. Поља са цереалијама су пространија слично басенима Тесалије. Басенско дно је кад-кад покривено пољима памука (околина Сереза и Тахина), пиринча (западни део Солунске Кампаније и мочарни делови сереског басена), дудовима (околина Водена) нарочито плантажама дувана (око Драме, Кавале, Јениџе Вардара). Брежуљци и стране приморја су често под виновом лозом којој се ређе придружују маслине. Највише се цене вина из Његуша, Гуменџе и Валандова. Напослетку, све су ове равнице трачко-македонског приморја зимске испаше за стоку пастира пиндског и родопског масива. Они овде силазе у јесен са десетинама хиљада овнова и оваца и у пролеће се опет пењу у планине. Велики број ових словенских, аромунских и арбанашких пастира напушта међутим сточарство, нарочито последњих деценија, да би населио приморска села и вароши.

Изузев ових зимских испаша, у егејској области готово нема зелених ливада и пространих пашњака: становници се не могу онако на велико бавити о сточарству као у земљама континенталног блока. Нарочито нема крупне стоке. Кола која вуку волови великих рогова, на која се ујесен товаре снопови и Други земаљски производи – карактеристика транспорта у континенталном блоку – готово нема никако на Југу. Она су овде често замењена двоколицама које вуку вочићи или мазге. У егејској области мазга и магарац постају par exellance теглећа животиња за мале товаре и на краћа одстојања.

У јелинским областима, све што се односи на обрађивање земље мало је, шта више мајушно: животиње као и предмети. Чак и у начину сеоског живота има нечег уског, сићушног. Пошто су ограничени земаљски производи и приход од сточарства, сваки зна шта има његов сусед, шта више и оно шта може имати. Једни друге контролишу или као што се каже у неким областима: „гледају један другог у трбух”. Како су површина земље за обрађивање и количина земљорадничких производа ограничени, конкуренција је јака, често жива до огорчености. Људи постају суревњиви и завидљиви. Ова узина у идејама и осећању, која се често запажа у егејској области, постала би готово карактеристична црта грчког становништва, да није мора, нарочито Егејског Мора, у којем човек налази разноврсне изворе за живот, од риболова до пловидбе и трговине, и које је тако доприносило проширавању интелектуалног хоризонта и развијало дух и укус.

Пошто је егејска област насељена највише Грцима, и они јој дају обележје радом и животом, она се може назвати грчка област. Ми смо на претходним странама изложили да су се многобројна словенска племена, која су у Средњем Веку продрла у егејску област, готово потпуно јелинизирала; мање је напредовала асимилација Арбанаса, који су се овде настанили у великом броју чак и у последњим вековима. Асимилација није проузрокована само тиме што су Грци били многобројнији, или једино грчком цивилизацијом и црквом, већ и природа грчко-егејских области, њен климат, њени производи и нарочито њен начин живота били су од врло јаког утицаја: навикавајући се на њих, усвајали су грчке начине.

Напротив су пословењени они Грци који су одлазили у току векова, па и до данас, у области континенталног блока. Међутим трачко-македонско приморје се и у овом погледу одликује двоструком особином: насељено је Грцима и Словенима; ниједна од ове две групе није могла да успе да асимилује другу. Почев од последњих десетина година, Словени притичу све више и више у вароши и постају овде значајан део становништва.

Напослетку, разнолика је била и историјска улога Грчке и трачко-македонског приморја. Јелинска цивилизација се развијала у јужним крајевима егејске области; одатле се распрострла дуж трачко-македонског приморја, као и друге области јелинске колонизације. Напротив, позорница византијске цивилизације било је трачко-македонско приморје са Цариградом и Солуном као главним центрима.