Извор: Балканско полуострво и јужнословенске земље, Цвијић Јован

Промена вере и народности при миграцијама

Из претходних одељака излази да се становништво једне миграционе струје никад не одржи потпуно са свима својим особинама. Али само изузетно оно промени веру и народност.

Промена вере и народност није неки нов и сасвим друкчији процес од оних процеса прилагођивања, о којима смо се напред бавили; то је само завршна фаза, најдаље одмакао процес прилагођивања новој средини.

Збива се у оним случајевима кад исељеници оду далеко од земље матице и од своје компактне народне и верске целине. Даље, мењају веру и народност брже, што је досељена група мања. Напослетку, овај процес најбрже се дешава ако су досељеници дошли у истина сродну али у неколико друкчију народну средину, као на пример кад Срби дођу међу Словенце или кад Бугари дођу међу Србе. Најтеже, иједно и друго, мењају досељеници јаке националне свести, дакле, најспорије Срби; они од свих Југословена најтеже промене народност, али кад приме католичку или унијатску веру, онда махом и брзо изгубе и националну свест. Међутим промена вере и народности иде сасвим споро и тешко ако је нова средина сасвим страна досељеницима, као што су Немци и Маџари на Северу, а Грци и Арбанаси на Југу од јужнословенске масе; за промену је овде потребно и насиље, било физичко било дуготрајно морално насиље.

Нигде сви услови за промену вере и народности нису тако здружени као код оних егзотичних група становништва, које су бачене далеко од матице у страну етничку средину, те изгледају као без корена.

Изнећемо неколике примере, почевши са онима где је асимилација потпуно извршена.

Такав је случај са српским досељеницима у Штајерској. Испитујући Дравско Поље од Птуја до Марибора и Словеначке Горице на Северу од Марибора, наилази се на доста српских етнографских трагова. Сачуван је велики број српских презимена на ић, и неки од тих Словенаца знају своје српско порекло; мноштво српских презимена изненади нарочито у вароши Птуј и у Словенским Горицама; има и немчура т.ј. Словенаца немачког осећања са презименима на ић; особито изненађују презимена као Марковић, Петровић, Ћирић итд. Сретао сам људе с тим презименима који су пореклом из Радгоне у Прекомурју. Чуо сам да има људи који се презивају Лах (Влах), Секула и Војвода. Напослетку, по психичким особинама и дијалекту становништво словеначке Штајерске највише се приближује српско-хрватском народу панонскога типа.

Из кога су доба били ти досељеници и како је извршено њихово претапање? У Штајерској, око Цеља и у суседним областима, било је у мањој мери врло старог досељавања Срба још у првој половини XV века за време цељских грофова. Али као што је напред поменуто, главне су миграције почеле у првим десетинама XVI века, после турске најезде, и те су досељенике звали ускоцима, прибезима, власима, мартолозима, калаузима; звали су их и Рац, Рацић, Бошњак итд. и то су им кашто постала презимена. Прибеге су узимали у војску штајерске Крајине као пешадију коју су звали харамијама, и њихове су породице војни заповедници насељавали по имањима штајерских племића, по утринама и по запустелим стасовима. Насељавање се у већој мери продужило у другој половини XVI века. Ретко су непосредно долазили досељеници из Србије и Босне, већ су се по правилу претходно насељавали у Славонији и затим пребегавали у Штајерску. То се исто дешавало и у штајерској Крајини јужно од планине Боча око Рогатца, затим у Белој Крањској око Метлике и Чрномеља; ови се везују за поунијаћене Србе у Жумберку. Међу српским досељеницима има их у Штајерској и са племенским именом Дробњак, које се и до сад сачувало у поквареном облику; боље су се очувала турска презимена извесних породица које су сада словеначке, као Турек, Хасенмали (Хасан Али), Мустафа, Мурат, Оман итд. То су били или заробљени муслимани српскога језика, који су у Штајерску насељени, или православни Срби из Босне, код којих је у то време био обичај давати и турска имена. Испитивачи који су проучавали Штајерску овога времена једногласно тврде да је у њој, услед досељавања Срба у XVI веку, знатно ојачао словенски елеменат (Бидерман, Владимир Левец, Радослав Грујић).

Врло лако и брзо се извршило претапање Срба у сродне Словенце. Далеко се удаљили од своје основне масе. Долазили су не у великим групама већ поједине породице, највише по неколико задруга, као што су она тројица већ напред поменутих динарских Срба Алексић, Дојчин и Вукмир, који су основали код Марибора село Ускоке. Тек су после дуге преписке успевали да добију нешто земље од аустријских власти, тим теже, што су ове земље биле доста добро насељене у XVI веку; чим је неки од Срба погинуо или био заробљен, старинци су тежили да избаце његову породицу са имања (Бидерман). Досељени Срби били су, дакле, без икаквог чвршћег економског и социјалног положаја; такве растурене оазе не могу се дуго одржати. Мењали су се и под утицајем друкчије природе земљишта, климе, начина рада и друкчије цивилизације. Даље, немајући свештеника, прелазили су на католичку или унијатску веру. Православна се вера и иначе није радо гледала; ерцхерцог Карло од Штајерске изражава 1576. године своје незадовољство што војводе харамија „нису хришћани већ ускоци”; као да православне није рачунао у хришћане. Постојала је дакле и општа тежња да их покатоличе. Као да је лакше било најпре их поунијатити. То је учињено са жумберачким ускоцима. А недалеко од источне Штајерске постоји у Крижевцима у Хрватској унијатски Каптол добро организован, који је вршио свој задатак поунијаћавајући православне. Промена вере је осим напред поменутих узрока и због тога ишла лакше, што је онда главна противност била између Хришћанства и Ислама, и што су се Срби прикључивали Аустријанцима, имајући једнако у глави да се освете Турцима и да поврате своје земље. То се види из многих примера; али они то крију од Аустријанаца и сваки харамбаша, поп, најобичнији сељак, чува то као народну тајну. Прилазе Аустријанцима по невољи, али се бију са Турцима до истраге. Аустријски војни шефови кажу за пребеге и ускоке ein gar feiner Mann, а за владике и попове да су некористољубиви и да желе спасти свој народ од беде. Експлоатишу њихове војничке врлине и у исто време им намећу дажбине. Досељеници Срби овда онда покушавају да се одупру. Кажу давали су и даваће своје животе, али неће да плаћају десетине и закупе властели и католичким манастирима, јер су они војници и граничари, а неки се испрсе и узбуне говорећи да су и они од властелинске лозе. Кад им то не помогне, туже се, парниче се да на крају крајева не дођу ни до каквог стварног резултата. У тим разноврсним борбама су изнемогли и постепено изгубили свест о народности, и претопили се у сродне Словенце.

На сличан су се начин изгубили српски досељеници у Печују, у Барањи. Овде су пре XVIII века била два слоја Срба: српско православно становништво које је по свој прилици било пореклом из Србије, јер су га Маџари звали Рацима; они су или покатоличени или растерани и као успомена и на њих један се део Печуја зове Рац-варош. Други слој су чинили католици нашега језика, који себе и сада зову Бошњацима и сконцентрисани су уједној дугачкој улици Печуја –Будим-мали. И сада у Печују има велики број породица (око 2000 душа) бошњачког порекла, али ретко ко од њих зна српски или хрватски, а сви се осећају као Маџари; још само врло стари људи а нарочито старе жене знају наш језик јужнога дијалекта, средовечни га разумеју али једва умеју што проговорити, а деца, прошла кроз маџарске школе, не знају српски. Ово није увек била тако егзотична група. При крају XVII века, пошто су ове земље ослобођене од Турака (1688.), православни и католици српско-хрватскога језика (ови се зову Шокцима) чинили су већину становништва у Барањи, све до планине Мечека.Срба је морало бита у знатном броју и северо-западно од Мечека по селима жупаније Толне и до Блатног Језера, јер су 1703–1710. год. дигли устанак и борили се нарочито против Ракоцијевих Куруца. За време тих ратова и после њих су уништавани и прогањани. У исто време је настала пропаганда католичке цркве на покатоличавању, јер, као што се види из аката печујске архиве, нису трпели православне. Срби се повлаче из Толне и северних делова Барање на Југ од Печуја. Око 1740. год. почиње насељавање католичких Немаца с Рајне, из Баварске и Виртемберга у врло великом броју и наставља се скоро педесет година. Услед свега тога остане печујско-бошњачка оаза без праве везе са осталом народном масом.

Истина и данас има „Шокаца” и у селу Нађкозару, близу Печуја, затим као знатна народна маса јужно од Печуја, од Удвара до Погана, Немети и Саланте, и интересантно је да су они сви ијекавци; али то је сеоско становништво. Осамљено српско и бошњачко становништво у Печују, који се све више развијао, није се могло одржати. Печуј као и цела Барања представља забачен територијални троугао, између Дунава, Драве и планине Мечека, кроз који не пролази никакав важнији пут и о коме у ранијим вековима нико није водио рачуна. Нигде се локалне страсти и насиља не могу тако слободно практиковати као у таквим скровитим областима. Православни су се морали иселити или покатоличити. Католички Бошњаци су се дуже одржали. Али са развитком Печуја у њега су се у масама насељавали Немци, Јевреји и Маџари. Бошњаци су се све више губили у тој великој вароши. Кад је настала периода маџаризације од 1867. године, њих је почело тако брзо нестајати, да су данас сведени на поменуте остатке.

Овде и у Мохачу збивао се у ствари исти процес као и у Ђаковици или којој другој чисто арбанашкој варошици. Удаљени од своје народне масе, у противничкој средини, сви се људи нашега језика најпре притиском прилика сведу на значај верске секте, док и веру не промене и ишчезну.

У мањој се мери тај процес извршио на српским насељима у околини Будима, и што је карактеристично, овде се махом најпре мењала народност па тек после вера. Срба има у Сент-Андреји, Ловри, Помазу, Чобанцу, Калазу, Збегу, Ковину, Рацалмашу и Адуну око 3000 душа. Нестало их је у многим околним селима и варошима, где их је до скора било. Мањи део ових Срба су врло стари досељеници из Ковина на Дунаву према Смедереву, побегли после пада Смедерева 1459. године и засновали село Ковин на Чепељком Острву у Дунаву. А главна су маса досељеници од 1690. године са патријархом Арсенијем II Чарнојевићем. Познато је да је то био имућан и просвећен део народа; Будим и Сент-Андреја су у XVIII веку били културни центри досељених Срба.

Све до почетка XVIII века Срба је било око Будима много више и нарочито их је било релативно доста према осталом становништву. Од XIX века настаје повлачење Срба према Југу, и тако будимска српска оаза и ослаби и остане без везе са осталом народном масом.

Даље, Пешта се од истога времена јако развија и с њом и бујан маџарски живот. Срби који су до тога доба били знатни трговци и занатлије и јако се осећали, губе се у том новом развитку; тим лакше ослабе што су као трговачки и занатлијски елеменат били више изложени маџарским утицајима; сељаци су се ипак боље одржали.

Настаје позната периода маџаризације, пред којом узму све више малаксавати.

Данас су будимски Срби сведени ,,на ишчилеле културне тековине и на избледеле успомене”. У Ковину сам се осећао, каже д-р Тих. Ђорђевић, „као код самртника који већ издише”. У неким местима је све угашено и изгледа као да у њима никада није било Срба. Има породица са српским презименима које припадају православној вери и још се као осећају да су српске, али не знају ни речи српског језика. Изузетак чини село Ловра, чисто српско место.

Опште етничке и социјалне последице миграција

Сеобе, и с њима везана социјална прилагођивања и етнобиолошки процеси, били су од првокласне важности за изједначивање и стапање нашега народа.

Данашње становништво метанастазичке области од Велешке Клисуре на Вардару до Загребачке Горе, није оно и онакво какво је било у Средњем Веку и пре најезде Турака. Ретко где има много старинаца; у највећем делу области тако их је мало да се губе. Старинци су се делимице иселили а делимице су их преплавили и асимиловали досељеници, највише динарски досељеници: из старе Рашке, са црногорских Брда, из Херцеговине и Босне, затим досељеници косовско-метохијске и вардарске струје. Пошто су ове миграционе струје прешле северну границу Балканског Полуострва, то је оно у етнографском и културном погледу као продужено према Северу. Услед миграција у земљама панонског басена и по Далмацији разнесене су са досељеницима нове навике и обичаји, снажан фолклор, нарочито народне епске песме; појачана је патријархална задруга. Старо становништво је тиме било као подмлађено. На далеко су разнесене историјске традиције и јако развијена српска национална свест која се у току векова израђивала у унутрашњим земљама Балканског Полуострва. Из метанастазичких покрета је произишло померање дијалеката динарских и централних делова Полуострва на Север, Североисток и Запад, и осим тога је настала борба између дијалеката, утицање једних дијалеката на друге; кад се процес завршио, видело се да су дијалекти друкчије распоређени него што су били пре турске инвазије. Нарочито пада у очи ванредно распрострањење штокавског дијалекта на рачун осталих говора. Тако су се у појединим крајевима ове велике метанастазичке области образовале нове етничке и психичке групе, и највећем броју од њих дало је печат динарско становништво.

У целој метанастазичкој области измешао се српски народ, пореклом из разних крајева, и никаквим се другим начином не би могли Срби толико изједначити и сјединити као сеобама и процесима који су због њих следовали. Постале су много тешње везе између Срба разних покрајина, јер је у свакој било досељеника који су знали да имају своје сроднике и саплеменике у другом крају и да су њима исто. Услед тога је нестало ранијег историјског партикуларизма и цео се српски народ могао осетити као целина.

До великих метанастазичких покрета једва су се познавали Срби и Хрвати, а још мање Срби и Словенци. Услед сеоба турскога времена Срби су се у великим размерама измешали са Хрватима, у свима земљама, изузевши у многоме тако звану цивилну Хрватску, кајкавску Хрватску. Од овог су времена у западним крајевима географски испреплетани или се увлаче једни у друге католици и православни, тако да до загребачке и вараждинске жупаније нема једне велике области која би цела припадала католичкој или православној цркви. Од значаја је католичење и унијаћење Срба, јер су Срби тиме још више допринели да се преиначи старо становништво у чије су земље дошли. Једни на друге су утицали дијалектима, навикама, обичајима. Услед укрштања, мешања, преплетања једних с другим боље су се упознали, и сељаци су се несумњиво узели изједначивати. И у панонским и јадранским територијама створене су, дакле, нове етничке групе, а старе групе су новим асимилационим процесима јако промењене. Шта више те промене су додирнуле и кајкавску Хрватску, као и јужне словеначке земље, јер су у турско доба многобројни динарски ускоци или пребези дошли у Крањску и Штајерску и асимиловали се са Словенцима. Несумњиво је да су јужни Словенци досељеним Србима знатно ојачани.

Наше народно јединство не почива само на првобитном сродству наших племена; не почива осим тога једино на једном српско-хрватском књижевном језику и у неколико на заједничкој књижевности, као што се обично мисли. Заједничком књижевном језику претходила је дуга периода етничког и етнобиолошког изједначивања и стапања у турско и млетачко доба. И због ње народно јединство има дубље основе, праве народне основе, и нарочито у метанастазичкој области је много чвршће него што то изгледа по неким данашњим појавама.

Сеобе нашега народа било у Срем, Банат и Бачку, било у Славонију, имале су још један утицај. Тај досељени народни појас био је препрека за стране утицаје, медијум, кроз који су они, пролазећи, слабили, тако да је чувао од страних утицаја народне масе у Србији и Босни; при томе су знатно помагале и добре политичке границе, Сава и Дунав.

Од интереса су и ови резултати миграција. Ретко сам где наишао на толико љубави према „Шумадији” као код црногорских Брђана. И чини ми се да се то да објаснити поглавито миграцијама: многи су њихови саплеменици у „Шумадији”. Обрнуто, нема сумње да је оној великој љубави и преокупацији духова Рашком, Херцеговином и Босном, која је карактеристична за Србију од Карађорђева устанка до Берлинског Конгреса, много допринело то, што је већи део становништва Србије пореклом из тих области; и то су млади досељеници, који управо за те земље наше и за те народне делове знају; од таквих инстиката се није могла ни интелигенција ослободити. Међутим смо проширењем Србије према Југу, од Берлинског Конгреса, зашли много јаче у област јужног становништва и таквог, које је великим делом по пореклу из скопске области и Македоније; морало је, дакле поред других разлога, и због тога настати живље интересовање за вардарске крајеве.

Метанастазички покрети су однели много српског становништва с Југа на Север; у неким областима (Метохија, Косово, скопски крај) остале су празнине; у свима су ослабеле појаве српског живота и духа. Услед тога, поред других узрока, настало је продирање Арбанаса у центре старе српске државе и превлађивање бугарских утицаја у Македонији.