Извор: Балканско полуострво и јужнословенске земље, Цвијић Јован

Увод

Балканско Полуострво је мењало више пута име, чешће него ма која од европских географских целина. Ова су имена позајмљивана било од цивилизација које су се на њему развијале, или од имена великих царстава која су се на њему смењивала. Нека од тих имена се везују за начин како се схватао рељеф Полуострва у класично доба и у доба Ренесансе.

Пре XIX века научни свет се бавио поглавито историјом старина и старом цивилизацијом ових области. Образовани људи су били под јаким импресијама јелинске цивилизације, и због тога је превлађивало име Јелинско па чак и Грчко Полуострво. Други народи, и ако многобројнији, били су готово непознати, и поред њиховог великог броја бледели су пред Јелинима. Кад-кад се називало и Византијско Полуострво под утицајем студија које су се односиле на његову средњевековну историју и цивилизацију. Они, који су се бавили проучавањем римске историје и старина, зваху га кашто Римско или Илирско Полуострво, по имену области Илирика (Illyricum); а било их је који су претпостављали да су Јужни Словени западних области потомци старих Илира.

У исто време када су се употребљавала ова имена, неки географи и картографи са Запада служили су се именом Европско Отоманско Царство, Европска Турска, или још Царство Великог Турчина. Почетком XIX века, и до Берлинског Конгреса (1878. год.), име Европска Турска превлађивало је над другима. Оно је одговарало политичкој ситуацији у којој се налазила ова област до почетка XIX века; готово је цело Полуострво до тога доба припадало Турцима. Далмација, редом млетачка, аустријска, француска, затим опет аустријска, и мала Црна Гора, једина унеколико независна држава на Балканском Полуострву, нису значиле много. Али, првих десетина XIX века, Србија и Грчка се ослобађају и појављују на картама. Ове две државе скорашњег постанка пореметиле су картографска схватања. Са очевидном забуном, у недостатку другог општег имена, још увек се целом Полуострву давало име Европска Турска. Међутим, оно је све више и више улазило у сферу европских интереса, и у њега је продирала европска цивилизација. Испитивачи из првих десетина ХIХ века знали су да су у њему најмногобројнији јужнословенски народи, да они нису имали никаквог етничког сродства ни са Јелинима ни са Римљанима или Византинцима, и да се разликују од старих Илира. Раније дата имена нису се слагала више са новим фактима и новим знањима. Увидело се да је потребно напустити класична имена: Полуострво Јелинско, Византијско, Римско или Илирско, као и политичко име: Турска.

У почетку XIX века, под утицајем географских идеја Хумболта и Ритера, појавила се тежња да се политичке и историјске целине замене природним или географским целинама. Појединим великим областима давана су имена која су одговарала главним географским особинама, нарочито планинским венцима. Али у ово доба није био познат рељеф Полуострва. Још од класичне старине, па до средине XIX века, превлађивало је о томе сасвим погрешно мишљење. У доба Страбона и Птоломеја, цртало се на картама и описивало у географским делима једно планинско било, које се без прекида пружало од Истока на Запад, од Црнога Мора до Алпа. У доба Ренесанса оно се звало Catena Mundi или Catena del Mondo. Испитивачи прве половине XIX века зову га Централно Било (Centralkette). Оно је делило јужне балканске земље: Грчку, Македонију и Тракију од северних, теже приступачних и хладних области, са великим снеговима и јаким мразевима, које су насељене, како говораху Јелини, варварима. То Било је чинило високу баријеру између дивљих северних области и цивилизованог Југа.

Ово класично схватање балканског рељефа одржало се и на Пајтингеровој Табли и другим итинерарима римског доба, и ако је северни део Балканског Полуострва био тада боље познат. Оно се одржава у географским књигама и картама Средњег Века и нарочито у онима из доба Ренесанса. Па и доцније, када су главне црте европског рељефа биле проучене, када је класична номенклатура била замењена модерном или националном номенклатуром, продужило се са уцртавањем Централног Била на картама Полуострва. Осим тога још су се дуго чувала стара класична имена, којима су се бележили разни планински венци и гребени. Централни орографски чвор, Шарпланина, звао се Scardus. Венац што одатле иде до Црног Мора носио је име Orbelus, Rhodope и Haemus. Онај од Scardus-е па до Алпа називат је Rebii Montes, Albanus Mons, Peone Alpes. На другим картама су нека од ових класичних имена мало друкчија. Од XVI века талијански картографи почињу да их замењују поталијањеном националном номенклатуром, или да их преводе на талијански: Monte Argentaro (планине Сребрница и Копаоник), Kostenazzo (Костенац у Родопи), Kunovizza (код Ниша) итд.

Тек после путовања Ami Boue-а и A. Viquesnela-а, у првој половини XIX века, почело се примећивати да велико Централно Било не постоји, и да је, напротив, Полуострво просечено са Севера на Југ, не само клисурама, већ нарочито моравско-вардарском удолином, дуж које данас иде железнички пут Београд–Солун. Требало је још доста времена да картографи приме и искористе ова схватања. Наилази се до близу 1870. год. на географске карте на којима је још нацртано Централно Било.

Из овог погрешног схватања о Централном Билу произашло је и садање име Балканског Полуострва. Источни његов део звао се Хемус. То име примењено на планине које нису много удаљене од Цариграда, и које су често помињали класични и византијски писци, било је познатије од оних, која су давата другим деловима Централног Била. Испитивачи у почетку XIX века сазнали су да се класични Хемус зове Балкан. Инспиришући се погрешним схватањем о Централном Билу, географ A. Zeune дао је Полуострву 1808. год. име Балканско Полуострво, Balkanhalbinsel или Haemushalbinsel (Gea. Versuch einer Wissenschaftlichen Erdbeschreibung, 1808).

Име Балкан, уместо Хемус, није потпуно тачно. Ово име на турском значи планина у опште. Турско становништво источног дела Полуострва зове Балканом и данас источни део старог Хемуса, најнижи и најнезначајнији. Врло је вероватно да су Ами Буе и други испитивачи чули назив Балкан од својих пратилаца, који су овим именом називали и централне и западне делове овог Била, јер Турци Балканом називају сваку планину, кад јој не знају име. Словенско становништво ових области зове ове делове класичног Хемуса „Стара Планина”. То је једино тачно име. Ипак је име Балкан данас примењено у научној литератури и на картама готово у опште као име целог била од Вршке Чуке до Црног Мора.

Тако је назив Балканског Полуострва дошао од погрешног схватања полуострвског рељефа. Даље, име планинског венца, које би се по праву могло применити само на један део Централног Била, погрешно се употребило и њиме је означен цео венац. Али, изгледа ми да је доцкан исправљати: име Балканско Полуострво, као и име Балкан за планинско било од Вршке Чуке до Црног Мора, употребљава се. Оно оставља утисак, донекле, да је дато по имену једног од главних полуострвских венаца. Две погрешке, од којих то назвање потиче, воде порекло из класичке старине и турског доба. Ове нас заблуде доводе у везу са важном и бурном историјом Полуострва; оне дају његовом имену један нарочит интерес. Има у свету доста погрешно датих, географских имена; име Балканског Полуострва није једино. Због свега овога нема места мењању имена Балканском Полуострву, као што чине неколико немачких географа (Th. Fischer, H. Wagner, K. Oestreich итд), који се служе безличним именом: Југоисточно Европско Полуострво (Sudost-europaische Halbinsel).

Пошто је Балканско Полуострво са Истока, Југа и Запада ограничено морем, остаје нам само да га ограничимо са Севера. Сава и Дунав, чије су долине усечене уз јужни обод панонског басена, добра су граница у географском погледу. Али, од састава Купе са Савом па на Запад, теже је одредити северну границу. У опште се узима, да она најпре иде Купом па се даље наставља у правој линији преко динарских венаца до Ријеке на Јадранском Мору.

Ова граница је у многоме вештачка. Не подудара се ни са рељефом, јер прелази динарске венце, ни са етнографским фактима, јер пресеца масу хрватског народа, ни са политичком границом. Међутим вредно је истаћи да је она у једно време углавном била политичка граница између Турске и Аустрије. Може се претпоставити да овај факат није био без утицаја и ограничења Балканског Полуострва на северозападу.

Природније би било да се северна граница Полуострва продужи у од ушћа Купе долином Саве и љубљанским басеном до везе система дуж планина са Алпима. На Западу је његова граница јасно обележена Сочом.

Око љубљанског басена и горњег тока Саве боре Караванки, правца И–3 сукобљавају се са динарским наборима правца СЗ–ЈИ. Љубљански басен је потолина (Graben) која одваја Алпе од динарске системе. Ова планинска целина која заузима западни део Полуострва, припадала би у овом случају цела Балканском Полуострву, са Крањском, тако карактеристичном, и са правим Карстом. Мало полуострво Истра, које својом карсном природом и својом разуђеношћу није ништа до једно секундарно полуострво, део Балканског, било би такође обухваћено његовим границама.

Мада је ово ограничавање природније, алписка северна граница Полуострва, међутим, није тако прецизна, као што су границе Пиринејског или Апенинског Полуострва. Осим тога, други део северне границе, Сава, и Дунав до Ђердапа, није згодан са антропогеографског гледишта, јер сече једну хомогену етничку групу. На левој обали ових двеју река, у панонском басену, у Хрватској, Славонији и Срему, у Бачкој и Банату, Србо-Хрвати чине већину или, бар, један значајан део становништва. Балканско Полуострво спаја се, дакле, потпуно са суседним земљама Европе. На Северу оно суделује животом, осећањем и мишљењем са становништвом области на левој страни Саве и Дунава. Са свих страна је ушло много нових елемената у његов састав и живот, као и обратно.

Евроазијске особине и старе цивилизације

Ако би се са висина тичијег лета посматрало Балканско Полуострво као географски организам, приметила би се једна копнена маса, на Северу широка и везана за европски континент са две системе планинских венаца: на Западу, Динарски који се приљубљује уз Алпе; на Истоку, Карпатско-балкански лук. На Југу се Полуострво сужава и у Егејском Мору разбија у многобројна острва која су поређана са Запада на Исток према М. Азији. Проучавањем геолошке грађе доказано је да главне тектонске системе Полуострва имају готово исту геолошку структуру као и планински венци М. Азије. Али ове системе се не продужавају непрекидно у азијске планине. Услед младих раседа, флексура и потолина из доба плиоцена и дилувијума проломљен је сувоземни мост који је везивао Балканско Полуострво са Малом Азијом. Остаци овога моста су Споради и Киклади, и друга острва у Егејском Мору. Ипак је један део ове везе сачуван у близини мороузина Босфора и Дарданела, који представљају старе долине, створене пре Егејског Мора, долине које су спуштене са околним земљиштем, и тако их је поплавило море. Онај први утисак који се добија после једног општег прегледа, одговара дакле стварности. Балканско Полуострво је географски и геолошки посредник између Европе и Азије, са неколико својих специјалних особина.

Оно није једина сувоземна веза између Европе и Азије. Напротив, руском платформом Европа је широко везана за Азију. Али, док се руска површ наставља у Сибир и пустиње Централне Азије, тешко приступачне и изван центара старих цивилизација, Балканско Полуострво је интимно везано Егејским Морем, најприступачнијим на земљи, у многобројним расејаним острвима за М. Азију, и њоме за Индију, чак и Египат, колевке најстаријих цивилизација. Док су преко Русије прошле искључиво само миграције азијских народа којима је била страна виша култура, Малом Азијом и Егејским Морем прелазиле су значајне културне струје. Мада Балканско Полуострво није без прекида везано за Азију и Египат, оно је ипак тешње везано за њих но Русија. Балканско Полуострво је географским положајем било одређено да прими старе културе тих континената. У географском оквиру егејских острва и обала и по приморју мороузина, које више спајају но што раздвајају Азију од Европе, израдиле су се прве европске цивилизације високога реда.

Важна улога коју је Балканско Полуострво играло у развитку цивилизација произилази, дакле, већим делом из његовог положаја и географске природе области и егејских острва, из морфолошких особина које ми називамо евразијским.

Да поменемо неколико важних утицаја мало-азијске материјалне културе, који су у осталом добро познати. Више од половине цереалија егејске области Полуострва пореклом су из западне Азије, као пшеница, јечам, овас итд.; исто тако најраспрострањеније текстилне биљке: лан и конопља. Култура винове лозе и маслине нарочито је развијена у егејском басену. Поред тога, начин живота који се оснива на употреби уља и вина, комбинован са начином живота основаном на житу и хлебу, данас чисто грчко-егејски обичај, постао је и раширио се у М. Азији и егејској области. Велики број домаћих животиња на Полуострву пореклом је из Западне Азије. У овом делу Азије, нарочито у Месопотамији, појављује се, чак и пре великих античких царстава, систем земљорадње који се оснива на плугу, у коме се говече употребљава као теглећа животиња, као и систем савршенијег наводњавања. Они су се распростирали од најстаријих времена по егејској области и доцније у другим деловима Балканског Полуострва. Напослетку, велики број разних врста воћа пореклом је из Предње Азије, често из далеког доба које је тешко одредити. Ово је настављено и у Средњем Веку преко Византије, затим преко нашег племства и свештенства, нарочито калуђера. Доцније су у томе јамачно имали свој удео и Турци често пасионирани љубитељи воћа и цвећа.

Егејска се област није само користила материјалним производима Предње Азије и Египта, већ је исто тако примила њихову уметност и индустрију, као и њихове идеје.

Острва и егејске обале били су огњишта прејелинске цивилизације, цивилизације егејске и микенске које су, пошто су биле изван праве историје, откривене и реконструисане ископавањима и скупљеним материјалом. Ова врло важна истраживања, која су вршена са много вештине на Криту, Кикладима и на месту старе Троје, као и на више разних тачака континенталне Грчке (Микена, Тиринс, на Пелопонезу, у Атици и Тесалији) чине част XIX веку. На основу њих се види да су егејске области одржавале многоструку везу са великим афричким царством (Мемфис и Теба) и Предњом Азијом; и обратно, може се констатовати утицај прејелинских култура у Египту, Палестини и Сирији. На подлози егејске и микенске културе развила се у егејској области Полуострва сјајна јелинска цивилизација, која је зрачила кроз све земље и сва времена.

Цивилизаторска улога области мороузина и северне обале Егејског Мора познија је, она почиње у прво доба Хришћанства и у Средњем Веку. У овим областима, нарочито у Цариграду и Солуну, Хришћанство, потекло из Палестине, врло рано је ухватило дубок корен. Овде су саграђене, у исто време кад и у Палестини и Сирији, прве хришћанске цркве, чију архитектуру подражавају у другим областима; оне из Солуна, мање познате убрајају се у најстарије и најлепше. Из Цариграда и Солуна полазе енергични проповедници Хришћанства који покрштавају толико народа, нарочито словенских. Познат је велики утицај византијског Хришћанства на православне народе, нарочито на руски народ, најмногобројнији у Европи. Цариград је био у Средњем Веку политичка и културна сила првог реда, он је у исто време престављао данашњи Париз и Лондон и имао на целу Западну Европу, мање цивилизовану, огроман утицај. Дуго је долазило из Цариграда све оно што је одговарало развијенијем укусу и вишем начину живота, што је будило идеју интелектуалне и материјалне рафинираности. Али су карактер византијске државе и византијске цивилизације били, исто тако као и Хришћанство, и то великим делом, источњачког порекла; њихови најистакнутији грађани долазили су, једни из Предње Азије, други са Балканског Полуострва. Као и у ранијим цивилизацијама егејског басена и у византијској цивилизацији се огледао посреднички евразијски карактер ових области.

Са азијског и афричког Истока произашле су неколике од најдубљих инспирација и највеликодушнијих осећања и мисли које су измениле човечанство. Оне су добиле свој најсавршенији облик и потпун развитак на егејским обалама Балканског Полуострва.