Извор: Балканско полуострво и јужнословенске земље, Цвијић Јован

Група Биначке Мораве

Ово становништво заузима један од највећих сливова у средини Полуострва, слив Горње или Биначке Мораве.

На југоистоку и истоку је слив Биначке Мораве затворен великим кристаластим масивима Скопске Црне Горе (Карадага), са које Биначка Морава извире. Планинске стране су разривене многобројним долинама и покривене шумом, супротно оголићеним странама према Скопљу. Са северне стране је слив Биначке Мораве ограничен планинама Столовима, Лисицом и Гољаком, које га раздвајају од врањске области и старих граница Србије.

Овај слив обухвата три различна дела. То су:

1. Горња Морава која почиње од Каменоглаве код Феризовића и држи до реке Прилепнице источно од Гњилана. Овај се горњи део Мораве до села Витине зове Језава, а наниже се означава просто као Морава.

2. Доња Морава или Изморник је од Прилепнице до Кончуљске Клисуре, где се Морава пробија између огранака Црне Горе и Карпине и код Бујановца избија у моравско-вардарску долину, којом пролази железничка пруга.

3. Слив Криве Реке, северозападно од Изморника, врло је простран и простире се између новобрдске Велике Планине и поменуте границе према врањској области. Великим делом је покривен шумом и жбуњем.

Према томе је и становништво у сливу Биначке Мораве подељено у три групе које одговарају означеним предеоним целинама: Моравци (становници Горње Мораве), Изморничани и Криворечани.

Као и Косово, и ова се област одликује својом плодношћу. У њој је и богата рударска област Ново Брдо са рудницима који су обилато искоришћавани нарочито у Средњем веку. Други су рудници у горњим токовима Криве Реке и Прилепнице. Услед овако разноврсних извора за живот ово становништво, као и косовско, није било приморано да иде у печалбу.

Како је далеко од великих путева, овај слив има пуно скривених и усамљених кутова по дубоким долинама. По томе чини супротност Косову, које је широко отворено и окружено скоро голим странама.

Област Биначке Мораве има мало, и то рђавих саобраћајних веза. Пошто се све преносило на коњима, раније је било само кириџиских путева, који су ову област везивали са Косовом и Приштином, или кроз Кончуљску Клисуру и Карпину са Врањем и Бујановцем. Једна је путања ишла и према Качаничкој Клисури. Доцније су саграђени делом бољи делом лошији колски путеви, један за Феризовић, железничку станицу на Косову, и други за Бујановац, који је ишао кроз Кончуљску Клисуру и избијао на моравско-вардарску пругу.

У овој затвореној и богатој котлини развило се врло знатно средиште, Гњилане, и у њему начин живота, унеколико различан од косовског и моравског, оног око Бујановца и Врања.

Овој се области може додати једна од најлепших малих долина, која се спушта Косову, долина реке Грачанице у којој је манастир са истим именом. Код села Бадовца и Новог Села она је усечена у серпентинима, мало више у шкриљцима, конгломерату, пешчару и кречњаку. Развође код Лабљана је од серпентина.

Иако са стрмим странама и местимице врло уска, ова долина је свуда равнога дна. Њоме вијуга врло бистра Грачаница, на чијим плодним и добро обрађеним обалама има доста воденица. Од Мрамора почињу зелене ливаде. Стране су под жбуњем и шумом све до Лабљана, и тек одатле је серпентинско земљиште на десној страни реке оголићено. У долини Грачанице на више места, а нарочито код села Сливова, виде се гомиле троскве, остаци од старих рудника из којих се у Средњем веку и доцније вадила руда.

Долина је врло насељена и има велики број села (Лапље Село, Грачаница, Бадовце, Ново Село, Мрамор, Сливова, Драговац, Лабљан).

Становништво по селима горњег дела ове долине спада у моравско становништво, и оно се већином бави сточарством, док је у доњем делу долине косовско становништво које се бави земљорадњом. Овде се десио исти појав као и код Ера динарског типа: као што је ерско становништво прешло планину и спустило се у долину Лаба на Косову, тако је овде моравско становништво прешло развође између Мораве и Косова и зашло у косовски слив.

Са косовским становништвом су и два села изнад Грачанице, Бадовци и Ново Село. То су мала земљорадничка села, збијенога типа, са малим кућама од ћерпича, покривеним сламом или ћерамидом. Изнад њих је на искрченом земљишту арбанашко село Мрамор, чије се становништво бави сточарством и шумарством; још више је, опет у крчевинама, село Андровце са католичким арбанашким становништвом које је поглавито сточарско. Оба су ова села разбијеног типа. У крчевинама су велике, махом двоспратне, куће, ћерамидом покривене, са доста споредних зграда. До 1912 године Мрамор је био главно разбојничко и пљачкашко средиште. Његово се становништво обогатило отимајући земљишта од својих суседа и тиме што је оно једино искоришћавало простране паше и шуме у околини. Одувек је у Мрамору било одметника од турских власти. Код њих су се у турско доба склањали и косовски одметници. И сам Јашар-паша, један од најмоћнијих људи са Косова, био се склонио овде, кад је дошао у сукоб са султаном. До пре 150 година ово је било српско село са моравским становништвом: али су га мало по мало истискивали и населили се на његово место Арбанаси, пореклом са Косова, из Дренице и из Метохије. Према томе је ранија граница између моравског и косовског становништва била некад између Новог Села и Мрамора. Сада због Арбанаса који су се увукли између две српске групе, моравско становништво почиње са селом Сливовом, па се наставља у Драговцу и Лабљану (ово последње је арбанашко село са неколико српских породица).

Чим се пређе гранична зона, одмах падне у очи друкчија женска ношња. Нестаје косовских везова и богате и скупоцене ношње и настаје врло проста ношња без украса. Ово је знатна граница везене ношње, јер таке ношње нема даље у источним областима; према југу се везена ношња јавља тек у кумановској околини.

Преко кошуље која је без веза жене носе ткану прегачу, зв. бојча или прегача, која покрива само предњи и доњи део тела. Око струка је врло прост ткани појас. Горе је преко кошуље сукнена црна и кратка долактица, која је налик на мијачко „гунче”, са рукавима само до лаката. На глави је куповна махрама, обично сивкасто-зелене или зеленкасте боје. Девојке и невесте се о празницима доста неукусно украсе: место „долактице” носе тада куповни јелек, а око појаса су велике пафте од новог сребра (пакона, алпаке), поткићене сребрним новцима. Глава, врат и руке су украшени низовима од ђинђува. Богатије младе носе тзв. „венчани тепелук”. То је као капа од новца, са жутим паконским теменом, са кога висе ниске од новаца и напред спуштене дуге плетенице. Напред је висока перјаница. Невеста носи овај тепелук обично док не роди, а највише две до три године. Само богате имају свој венчани тепелук, док остале носе заједнички венчани тепелук: породице се здруже и купе ову капу, коју после редом носе невесте како се која удаје.

Најкарактеристичнији је део женске ношње накит или реп. То је хаљетак дугачак највише до пола метра, који се везује за задњи део појаса и одговара косовској „бојчи” или тетовском „скутнику”. Састоји се из самих реса, које су у три до четири низа једна испод друге поређане. Начињене су од фине вуне, предене и уврћене тако да личе на врло фини гајтан. „Накит” носи свака жена: и најстарија и најсиромашнија као и најбогатија. Нигде више на Балканском Полуострву нема оваког парчета ношње.

Крпа, коју чине два уска комада материје, слична је „превезу” других крајева. Увек је црне боје, без реса и без украса.

Дакле је моравска женска ношња, кад се упореди са косовском, проста и доста неукусна. Моравске жене кажу, да су заузете зими пословима око стоке, те не могу као беспослене Косовке (чије је занимање земљорадња) провести целу зиму радећи на везу.

Пошто моравске жене не доносе у мираз скупоцено и богато одело, Косовци се њима не жене. Напротив, Моравци се радо жене Косовкама које и у новој средини носе своју лепу ношњу и ова прелази после и на њихове кћери.

Земљиште у равнима око Биначке Мораве, као и оно са брежуљцима малих висина и са терасама, састављено је од језерских наслага, пескова и глина, који су погодни за земљорадњу. За њих су везана сва главна српска села, која су поглавито земљорадничка и већином читлуци. У бочним долинама, нарочито у онима према Црној Гори, су највећим делом арбанашка села.

Једна културна биљка, која је готово непозната на Косову, конопља, обрађује се у овој долини. Она почиње са првим моравским селом и идући низ Мораву све се више јавља. Највише је има у Изморнику. Изван ове области све је више конопље идући низ Мораву до Лесковца. Конопља је врло знатан сељачки производ, и купе од конопље су карактеристичне за многа села Биначке Мораве. Главна су тржишта за конопљу Гњилане и особито Бујановце.

У моравској области је више воћа но на Косову, нарочито због тога, што је ово мало нижи крај и заклоњенији од ветрова.

Ова богата котлина без железница и великих саобраћајних веза, са малим месним властима које су биле у турско време увек без икакве моћи, била је под потпуном владом бегова. Бегови су живели највише у Гњилану, али их је било и по селима. Често су били окружени арбанашким пљачкашима који нису презали ни од каквих насиља. Тако су нпр. бегови из рода Џинића били стварни господари у Гњилану. Насиља и безвлашће су били несразмерно тежи него на Косову где је захваљујући железници било овде-онде снажније турске власти, нарочито у Приштини и у Митровици.

Изузевши Изморник, у коме су се Срби као многобројније становништво могли одупирати и мање трпели, сва је остала Морава за време турске владавине била утучена насиљима. Поред бегова су немилосрдно мучили српски живаљ нарочито Арбанаси из Карадага. Уз многобројна друга насиља ударало се често и на женску част. Отмица и превођење у ислам српских жена су овде били чешћи него на Косову.

Становници ове области, старинци или досељеници, врло су много прелазили од једног бега другом, из једног села у друго, из Горње Мораве у Изморник и обратно, а у обе ове области још и из Криве Реке. У том погледу Косово изгледа према Морави као област устаљеног становништва. Због несигурности и пљачкања многе су се моравске породице сељакале и тражиле „појак господар” који би их заштитио од арбанашког злостављања. Врло често су сељаци остајали код једнога бега и у једном селу само по једну зиму и лето, па се даље као чергари селили тражећи милостивијег и јачег господара који би их могао заштити. Живећи оваквим животом ови сељаци нису могли имати ничега свога, „својштине”. Један, сада имућнији, сељак из Пасјана причао ми је да је његов деда променио осам пута своје место становања. Долазећи из села Рајчића (у кумановском крају), да би се стално настанио у Пасјанима, он је успут мењао неколико пута бегове и села. Други један, старином из врањског села Вртогоша, кренуо се у Изморник, задржавао се у многим његовим селима, а најдуже у Ропотеву, и одатле дошао најзад у Пасјане. Има сељака који су се мање кретали и они су стекли и нешто своје земље, али нису престајали обрађивати и беговску, ако не ради приноса, а оно да их бег заштићава. Услед ових сељакања становништво је јако измешано и скоро изједначено, тако да нема знатнијих разлика међу људима чак и најудаљенијих села.

Старинци чине овде нешто више од половине становништва. Њима се прилагођавало досељено и колонизовано становништво и примало њихову ношњу и навике. Ово се прилагођавање запажа чак и код врло младих досељеника. Међу досељеницима има их највише из других делова моравско-вардарске области, и они су махом стари. Има их из Јагодине, врло много из врањског Поморавља, из кумановског краја, из Скопске Црне Горе, па и из тетовске котлине.

Многобројни су и досељеници из неких делова западне Македоније, нарочито из прилепске околине и из Пореча, мање из битољске области. Мање него из моравско-вардарске области има досељеника са Косова заједно са Новим Брдом, Сиринићем, Средском, Подримом и Метохијом. Досељеници из шопских крајева су ређи и изгледа да су они поглавито из планинских крајева изнад Кочана.

Иако има много досељеника, језик је потпуно уједначен. Што се више приближујемо Изморнику, он је све ближи књижевном говору. У моравском говору има врло мало архаичнога. У целој се области употребљава упитни начин с обрнутим редом речи према књижевном: туј ли је ? (у књижевном језику: је ли ту?) и онај други, особити, облик; ће му кажем; ће нађем (уместо: казаћу му; наћи ћу).

Услед насиља и притиска, а нарочито услед несигурности, моравско се становништво, поглавито из Криве Реке, много расељавало. Његових исељеника има много по Косову, у Моравици и чак око Куманова, али их је највише отишло преко старе границе у Јабланицу и Ветерницу. Највећи је број досељеника у Јабланици из Криве Реке. Уопште се, а особито после ослобођења нових крајева (1878 год.) становништво кретало низ Јужну Мораву и допирало на север у моравску Србију.

У телесном погледу су „Моравци” слични Косовцима и не може се ухватити никаква разлика између ових и становника врањског Поморавља и суседних области. Превлађују смеђи, али има у Горњој Морави и црномањастих, а тако и у селу Ропотеву у Изморнику. Плави су ређи од црномањастих. Нисам могао у телесном склопу запазити никакве црте које би проистицале од мешавине крви с Арбанасима, јер су и ови великим делом поисламљени и поарбанашени Срби. Утисак је тај, да су овде старинци били исто становништво са косовским и с оним у врањском Поморављу, па да су измењени под утицајем сасвим особитог живота који се развио у овој котлини. Према Косовцима Моравци изгледају као планинско становништво грубљега ткива. Они сами признају да Косовци имају више укуса и да су углађенији. Готово код свих Мораваца, изузевши оне у Изморнику, има неке утучености, која је последица притиска и насиља којима су били изложени. Али су после ослобођења (1912 године) пренули и показују живости и интересовања за све што је око њих. Очували су све српске историске успомене, оне о Косову и о Краљевићу Марку. Стари се људи сећају, да су певали народне песме уз гусле, којих данас готово нема. Моравци имају и своја ужа предања, нарочито о Новом Брду, које зову и „Златно Брдо”; причају, да је „цар Лазар” рођен у Прилепници. Код села Подграђа, испод Пасјана, има у Морави вир, који се зове Говен. У њега је, причају, скочила једна девојка после Косовске битке, јер није хтела да „гове Арапима”, који су земљу били притисли, већ овој води. И сада она о Ђурђеву дану „искаче и чешља се” код овог вира.

Судећи по Гњилану и код њих су развијене реалистичке особине и предузимљивост. И поред свих турских и арбанашких насиља и притиска српске занатлије и трговци су имали развијеније послове од муслиманских. Чак и за време турске владе Гњилане је било снажна српска варош. Свет је жив и окретан. Као и по другим варошима и овде су жене донекле усвојиле турско одело.

У овој области нема Аромуна. Али их је несумњиво било у Средњем веку, јер се помињу у старим споменицима, а на њих опомиње и име села Станишора код Гњилана.

Вредно је овде истаћи и онај комад ношње, накит или реп, и оне црне крпе које личе на превез а којих иначе нигде нема код Срба. Ми не знамо да ли су ти делови ношње овде постали или су наслеђени од неког старог становништва којег данас нема.

Мора се бити у недоумици да ли да се ова група уврсти у косовски или у моравско-вардарски варијетет. Иако се по женској ношњи издваја и од једног и од другог, у тесној је вези по душевним и језичним особинама и са једним и са другим. По јачини националног осећања Моравци су најближи Косовцима и у том погледу са њима чине једну групу. Али по реалистичким цртама, по типу кућа и по општем утиску као грубље становништво оно се одваја од косовског и приближује сировијим моравско-вардарским групама, за које га уосталом везује и сам његов географски положај.

Преспанско-костурска група

Ова је котлина већа од струшко-охридске, али већи део њен покривају Преспанско и Мало Језеро. Осим на северу око Ресна нема нигде око језера већих равница. И сама језерска површина је велике висине, око 900 м., а брежуљци око Ресна и Јанковца дижу се још 50—60 м. изнад језера.

Ти су брежуљци главни облик у северном, сухом, делу котлине око Ресна и састављени су при дну од модре и беличасте глине, преко које су песак и кварцевити шљунак. Они претстављају старе језерске терасе. На овоме земљишту слабе плодности насељена је већина села.

Између ових брежуљака су уске равнице око кракова Големе Реке, која протиче кроз Ресен. То је, заједно с оном равни око језера испод села Царидвора и Дрмени, најплоднији део котлине. Колика је потреба за земљом види се и по овоме појаву на равним обалама и низинама. Језерски ниво показује колебања, и кад нарасте онда дођу под воду њихове мале њиве и ливаде и села се напуштају. Многа су стара села потопљена у прибрежној плиткој језерској зони. Али знају кад језеро сплашњава и стари су људи ухватили правилност овога кретања, те знају, кад ће њиве бити на суву и памте које су њиве коме припадале.

И ови најбољи делови Преспе не могу живети од земљорадње. Још у већој мери то вреди за језерска села, на обалама оба језера и на острву Аилу у Малом Језеру, која се баве и о риболовству. У свој преспанској котлини је сточарство главније од земљорадње и доста развијено, јер је ова котлина била сразмерно сигурнија од арбанашких пљачкаша. Словенска села пасу стоку поглавито по странама високих планина Перистера, Галичице, Петрињске Планине и др., а даље навише пространи сувати тих планина су паше сточара Аромуна, којих око преспанске котлине има у већем броју него и око једне друге.

Нема великих природних погодаба за живот. Становништво је због тога врло рано упућено на зараду изван своје области: ово је један од крајева из кога се најпре почело ићи у печалбу, и иду сви и из тамошњих села и из вароши Ресна. С онима из костурске околине они су први почели ићи у Америку.

Као и струшко-охридска котлина, и ово је затворена област, а јужни део Преспанског Језера и Мало Језеро спадају у сасвим скривене области. Само се преко високих преседлина излази из преспанске котлине. Највиша је и најшира од њих буковска преседлина (1180 м.), која ову котлину раставља од Охрида. То је широка површ, састављена од сјајних шкриљаца, преко којих овде-онде долазе кречњачке масе, и она је са охридске стране изнад села Косеља већином гола и жућкасте боје, а са преспанске стране под жбуњем и шумом. Нижа је и ужа ђаватска преседлина (1150 м.), којом води пут за Битољ. А најужа и најнижа (1090 м.) је преседлина Превтис, којом води пут за Корчу. Овде се, у близини Ресна, састају западномакедонски са јужномакедонским и епирским, јако посећеним, караванским путевима, али је ресенска околина за њих само пролазна станица. Ова котлина и Ресен не могу због тога доћи ни до каквог већег значаја.

И у свима осталим западним котлинама су се сачувале неке архаичне словенске особине, али је њих, изгледа, понајвише у Преспи и у костурском крају. У Преспи их је највише у јужном скривеном делу: у Малој Преспи и око Малог Језера. Нигде нисам запазио више архаизма у језику, нарочито у нагласку. Живот је у оним скривеним кутовима дубоко примитиван. Ја сам 1900 године, мерећи језера, становао у селу Конском, на западној обали Преспе, и оно се тада састојало само из једне велике задруге од 100 чланова, који су живели у три куће и бавили се поглавито рибарством. Све су сами израђивали. Једино су жито и со куповали. Продавали су сточне производе и рибу. Јако је падала у очи простота и једноставност живота и обичаја. Ништа нису радили без припита и савета једнога најстаријега, који се, иако су подељени у три куће, сматрао за старешину свију. За време мога бављења на острву Аилу у Малом Језеру, 1900 године, тамо је становала само једна велика словенска задруга од 67 чланова, који су били распоређени у неколико кућа. Такве велике задруге патријархалног живота карактеристичне су за склоните крајеве око Мале Преспе и Малог Језера, и села се састоје обично из једне, ретко из две-три, такве задруге. Просто се одевају хаљинама од сукна, топлим, али неспретним. Женска ношња има само мало шара на рукавима од кошуља, али су то шаре са чистим геометриским мотивима.

Живот је више напредовао у северном пространом делу котлине, мање у планинским селима, више око Ресна и Јанковца. Тако нпр. село Крушје, лево од пута охридско-ресенског, високо у страни, лепога положаја, са великим кућама, чини утисак напредног села. Али је унутра неукусно и доста прљаво. Велике куће су истога типа као и по свој западној Македонији. По чардаку кућном извешани су низови „пиперки” (паприка) које суше, затим постељне ствари и др. Куће су управо празне, тако је мало чега у њима. Главно су: огњиште, „стомнарник” са „стомнама” (судовима за воду) и „ножва” (наћве). Људи су доста измучени од печалбе и зараде. Али су жене свеже и једре, веселе и разговорне. Одело им се одликује оним, напред поменутим, богатим шарама западне Македоније, нарочито кошуље, али превлађује црна боја. Село је разноврсног етничког састава, и задруге су ретке и мање. Исте је врсте и суседно село Кривени. Међутим, улазећи у село Јанковац, које има и мало чаршије, осетио сам се као у цинцарским печалбарским селима. Исти утисак оставља и варош Ресен. Тиме наилазимо на другу карактеристику Преспе: поред архаичног словенскога (балканскога старословенског) јавља се аромунско увлачење у Словенство и још чешће аромунски менталитет и аромунске духовне и моралне особине.

И овде су сасвим ретки монголоидни типови. Али су већ чешћи људи ситни и средњега стаса, јако црномањасти, готово гарави. Падају у очи најпре у селу Крушју и Кривенима, али их је још више у Јанковцу и у Ресну. И у једном и у другом месту има доста још непословењених цинцарских породица. Има их и пословењених. Има и укрштања између Аромуна и Словена. По Галичици, Петрињској Планини и изнад села Крушја и Букова баве се и сада преко лета Аромуни са својим многобројним стадима. На западном ободу котлине, недалеко од Ресна, има њихово велико летње село које се зове Исток. Раде преко лета и занате и од векова су се насељавали по преспанској котлини, која им годи због летње свежине. Исто то вреди за планине источно од котлине, Перистер и Биглу. Сва преспанска котлина је управо опкољена аромунским сточарским становништвом. Они су и с југа преко Превтиса пролазили из Епира и јужне Македоније као кириџије и доста их се у Преспи населило. Изненадило ме је, кад сам у селу Нивици, дубоко у скровитој Малој Преспи, наишао на гараве Словене, који говоре онај архаични словенски дијалекат, али имају цинцарско-грчки менталитет. Мерећи дубине језерске непрекидно сам имао да се борим са њиховим особинама врдања, варакања и избегавања напорног рада и са њиховим тежњама за уцењивањем и адвокатисањем. Код њих има непоузданости, која је у противности с особинама осталог примитивног, честитог и чврстог становништва Мале Преспе.

Јако се осећа комбинација аромунских особина са словенским, нарочито у Ресну, Јанковцу и околини. Особито пада у очи живост духа и пословна даровитост, знатна даровитост, нарочито за „работу”.

Предузимљивост је кашто већега замаха и често су велики трговци. Пуни су комбинација, хитрине и лукавости. Управо су ђаволски лукави и промућурни. Увек су „пробудени” и добро обавештени. Све виде и на све обраћају пажњу. Ничега турскога у духу, ни у вароши Ресну. Из Ресна је, као и из Прилепа и Костура, потекао први покрет за македонску самосталну организацију, који је доцније добио бугарску боју. Покрету су у основи економски разлози, и зато је природно, што је почео у двема македонским варошима с највише трговачког духа: у Ресну и у Прилепу.

Иако, дакле, ови Словени у већини нису аромунског порекла, имају умногоме аромунски менталитет.