Извор: Балканско полуострво и јужнословенске земље, Цвијић Јован

Узроци метанастазичких кретања

Разноврсни су узроци који су изазивали сеобе, и они се у већини случајева преплећу. Несумњиво је један од тих узрока најезда Османлија и бежање становништва пред завојевачком војском, затим буне хришћанског становништва. Могли би се назвати историјским узроцима, јер су им непосредан повод дали историјски догађаји. Али се у ове миграције историјског реда често уплећу и кашто их одређују психолошки или морални мотиви. Најважнија је она унутрашња узбуна коју осећа потчињено становништво према завојевачу, нарочито кад је оно развијене националне свести; сличне су врсте и психолошка стања, која се развијају услед притиска и суровости завојевача. Међутим, после инвазије Турака и њихових многобројних ратова, затим услед личне и имовне несигурности, настајала су тешка економна стања, глад је завлађивала у многим крајевима, и то су били узроци најмногобројнијим сеобама економске врсте. Да би се тачно могло одредити који је узрок превлађивао, историјски, психолошки или економски, морао би се засебно испитивати сваки метанастазички случај.

Ми смо јако склони да бежаније пред завојевачком војском сматрамо као главне сеобе, тим пре што се тада свет од једанпут у масама крене. Међутим при сеобама услед економских и психолошких узрока ретко се кад у једанпут крену велике групе становништва; махом мање групе, најчешће поједине породице; њихова кретања су спора. Али су ове миграције сталне, трају вековима, пролазе мирно, махом неопажено, у њима се у ствари највише измени етнички састав становништва појединих области. Тек кад се узму у обзир економски и психолошки узроци, онда је јасно зашто су најмногобројније миграције потицале из динарске системе, нарочито из њених карсних области.

Ипак је и економским и психолошким миграцијама служио као квасац који изазива вргње турска владавина и морално и економско стање њоме створено.

Али је тешко у појединим случајевима одредити онај последњи импулс који учини да се људи крену из земље матице; јер као што воћку треба мало затрести да падне зрго плод, слично је и са људском вољом за исељавање. Тај последњи импулс су често случајности: неки непријатан догађај у земљи матици, добри гласови о приликама у земљи колонизације који се рашчују, „добар паша”, има пусте земље, изгледи на добру зараду итд.

Напослетку запажа се при проучавању наших сеоба да овим узроцима треба додати и навику за исељавање; развије се у неком крају склоност или хук за исељавање, нарочито у областима где су она три узрока дуго дејствовала.

Историјски и психолошки узроци

Као што је поменуто, у почетку турске најезде се јасно види опште узмицање балканског становништва из равница и котлина у планине и из богатих у сиромашне земље. Грци и Аромуни емигрирају у планине егејске области, у планине на Пелопонезу и нарочито на острва у Егејском Мору. Један део бугарског становништва повукао се у Балкан и у Средњу Гору. У највећој се мери то види код Срба. Они се из пространих и плодних рашких котлина и из зетског приморја пењу у пределе динарског карста, а нарочито у карсну Црну Гору и у високу Херцеговину, земље врло оскудних средстава за живот; то се може пратити и у моравској Србији: из равних и приступачних крајева доста се становништва попело у више и заклоњене области (Рудник, Копаоник).

Али најмногобројније су се миграције кретале у супротном правцу, према земљама нижим и плоднијим. Поменућемо главне од њих изазване ратовима и бунама; затим друге мање важне да бисмо скренули пажњу испитивача у извесном правцу.

Сеобе проузроковане турском најездом

Турци су с Југа продирали. Центар српске државе се помицао на Север и с њим и један део становништва из јужних области. Ово премештање је било у толико лакше, што су северне области биле слабо насељене.

После битке код Чрномена на Марици (1371.) Турци су заузели области српске државе јужно од Шар-планине. Престоница је премештена у Крушевац. Велики број исељеника, нарочито властеле са себрима и отроцима из јужних области, настанио се у крајевима северно од Шар-планине. Један син краља Вукашина одселио се са својим људима чак у Арад у Угарску, северно од реке Мориша.

Од већег су значаја биле миграције после Косовске Битке (1389.). Мада је ова битка била тако одсудна, српска држава се одржала још седамдесет година, све до 1459. год. Колико је тиме ублажена и олакшана невоља исељеника из јужних земаља! Због тога што се деспотовина тако дуго одржала, није се морало селити становништво из свих српских земаља, већ само из јужних. Престоница је пренета у Београд, а доцније у Смедерево. Српска се држава одржала и давала наде становништву јужних области. Оно из скопских и призренских крајева, са Косова и Метохије исељавало се једним делом у моравску Србију, другим делом у Зету, у Херцеговину и у Босну, а делимице и преко Саве и Дунава у јужнословенске земље у Аустро-Угарској. Пре пада Србије, пред опасношћу која се помаљала, масе Срба су се већ биле иселиле у Срем и Банат на поседе које су тамо имали српски деспоти и властела.

Пошто су Турци заузели Смедерево и моравску Србију, многобројни исељеници из крајева око Крушевца, Београда и Смедерева одселили су се нарочито у Срем и у динарске земље, највише у Босну. Други, изгледа у мањем броју, населили су се у Банату, Бачкој, Барањи, по Славонији, опет поглавито на поседима српских деспота и властеле.

После сукцесивног освајања Босне (1463.), Херцеговине (1482.) и Зете (1499.) настајале су велике динарске сеобе у Хрватску, Славонију и Срем, у Далмацију и у карсну тврђаву Црну Гору.

Године 1557. обновљена је Пећка Патријаршија. Успостављена је народна верска организација. Никада црква Св. Саве није била тако крепка заштита народу као у ово време. Оправљају се цркве и манастири и народ се скупља око њих, на саборима. Црквене поглавице путују по народу. На неколико година после обновљења Патријаршије настало је релативно и провизорно затишје у метанастазичким кретањима у Турској.

Утицај Јаничара на расељавање

Узимање деце у Јаничаре било је узрок расељавању хришћанског становништва.

Јаничарске хорде, јединствене у светској историји, завео је султан Оркан, а нарочито их је ојачао Мурат I. Хришћани Балканског Полуострва морали су да плаћају данак у крви, као и друге намете. Сваке су четврте године султанови изасланици обилазили балканска села и узимали петину хришћанске деце од 6–9 година, пажљиво бирајући најразвијенију. Ова су деца сматрана као султаново робље; исламизирана су и потпуно одвојена од родитеља и саплеменика. Уписивали су их у једну од 165 јаничарских хорда. Јаничари (од имена Jeni Ceri нови војници; ово им је име дао Хаџи Бекташ оснивач дервишке секте) беху исто толико верски колико и војнички ред. У Јаничаре су примани и други здрави и снажни људи који су се одрицали брака. Од света су били више одвојени но макоји калуђерски ред. То је била најстрашнија војска којом је један тиранин располагао.

Данак у крви, који је укинут тек 1676. год., био је бич за балканске Хришћане. Пред оно време када су деца узимата, многи су родитељи у очајању бегали у планине по којима су лутали са својом децом. Као последица овога наступала су многобројна исељавања у шуме и у планинске области. Они који су били ближи јужнословенским земљама у Аустро-Угарској, прелазили су границу и тамо се насељавали, кашто врло далеко од свога завичаја. Даље, ово узимање деце у току два и по века имало је иста дејства као да је сваке четврте године била по једна миграција.

Сеобе проузроковане аустро-турским ратовима

Од великог су утицаја на миграције српскога народа били ратови, које су Аустријанци водили са Турцима најпре при продирању Турака на Север у земље хабзбуршке круне, затим од краја XVII века кад је Аустрија покушавала да заузме земље на десној страни Саве и Дунава.

Кад су за време прве периоде Турци заузели Срем и један део источне Славоније, они су у освојене земље доводили Србе из Србије и Босне да им обрађују земље, да служе као комора, као улаци или калаузи, а узимали су их и у војску. Ти су Срби пребегавали у аустријску Славонију и Хрватску – пребези, ускоци. Мамили су их и аустријски војни заповедници и уврштавали их у граничне трупе, у коњанике, а нарочито у харамије или мартолозе, у пешадију; у њима су служили као калаузи. Ова се појава понављала при даљем продирању Турака у Славонију и друге земље панонског басена. Готово сваки војнички поход Аустријанаца из горње Славоније у доњу и у Босну, које су биле под Турцима, праћен је исељавањем Срба из турских области у аустријске. Тако на пр. Херберштајнов поход на Костајницу 1596. год. и на Слатину 1597. испреплетан је перипетијама, устезањем, бојазнима пресељавање двојице српских вођа (Драгула-аге и Вучић-аге) са њиховим људима од Пакраца и Велике у турској Славонији на аустријско земљиште при крају XVI века (Саопштење Г. Ивића).

При тим сеобама је једна црта у рељефу Хрватске имала значајну улогу. То је планински бедем Ускочких или Жумберачких Планина, Загребачке Горе (Слеме) и Калника. Ушавши у Србију и Босну, Турци нису даље на Северу наилазили ни на какву знатнију теренску препреку и спуштали су се без већих тешкоћа кроз Срем и Славонију. Али се при даљем продирању пред њима дизао поменути бедем, чије планине имају правац пружања СИ.-ЈЗ., сасвим друкчији орографски правац но остале планине у северном делу Балканскога Полуострва и у Славонији. Овде су хрватска властела и аустријски заповедници организовали одбрану, и преко тога планинског бедема Турци у ствари, осим упада, нису могли прећи. Око њега има два пролаза: један долином Драве на Североистоку од Калника, са Вараждином, организованим војничким центром, а други долином Саве на Кршко између Загребачке Горе и Ускочких Планина, са Загребом и са доцније основаним војничким центром Карловцем. Упоредо са војничким операцијама, кроз ова два пролаза кретале су се миграције становништва из Славоније и из северозападне Босне, дравском долином у Штајерску, а Савом и преко Ускочких Планина у Белу Крањску.

Са гледишта сеоба је особито интересантан онај део Хрватске од босанске границе или управо од Уне па до Купе, са местима Бихаћем, Кладушом, Цетинградом, Глином, Петрином, Слуњем, Огулином и Жумберком, чији је центар постао Карловац. Обухвата управо и суседне делове Беле Крањске на левој страни Купе са Метликом, Чрномељем и Виницом. На Западу не иде даље од Капеле и Пљешевице, јер је Лика која иза њих настаје ипак простија у метанастазичком погледу. Као што је вараждинска област била крајина према Штајерској, тако је ова крајина према Загребу и Крањској био крај љутих борби између Турака и Аустријанаца, почевши нарочито од првих година XVI века. Била је кроз векове у опасности од Турака, који су с војскама или само с четама продирали и пленили. Допирали су и у јужну или Белу Крањску. Срби, који се у поворкама крећу из Босне, Херцеговине, чак из старе Рашке према овој граници, или их Турци доводе као чифчије, узму ускакати преко границе у Аустрију. С њима су кашто и Ћићи, мешавина између Срба и романизованих староседелаца. У целој области има насељених српских ускока, али су од њих најпознатији жумберачки ускоци, на самој крањској граници, на југозападној страни Ускочких Планина; доселили су се најпре 1530.–1535. године од Гламоча, Унца и Срба, из западне Босне и суседне Лике, а други пут са горње Цетине недалеко од Врлике, 1538. године; поунијаћени су у другој половини XVII века. Многи су се од Срба из ових крајева враћали Турцима, јер код Аустријанаца, услед стицаја разних прилика, не добију ни после више година земље за настањивање и за обрађивање. Борили су се не само са Аустријанцима и против Турака, већ не ретко и са Турцима против Аустријанаца. Ретко је и на Балкану области, у којој су досељеници толико патили као овде, јер ниједна област није била овако љута и крвава граница.

У другој периоди, кад су Аустријанци почели продирати преко Саве и Дунава, оживеле су наде на ослобођење код балканских хришћанских народа, нарочито код Срба. Године 1689. аустријска војска, у којој је био врло велики број српских добровољаца, заузела је Скопље, Призрен, Косово и Пећ. Становништво ових области латило се оружја и радило је у заједници са Аустријанцима. Ускоро се аустријска војска повукла на другу обалу Саве и Дунава, а компромитовани Срби са Косова и из Метохије нису сачекали турску освету. Једни су се разбегли по планинама; највећи број са патријархом Арсенијем Чарнојевићем прешао је „преко”. Ово је Велика Сеоба коју смо помињали. Међу досељеницима је било много варошког становништва, занатлија, трговаца, који су убрзо преплавили вароши у јужној Угарској и допрли до Будим-Пеште, Ђура и Коморана.

У току нових ратова, Аустрија је успела да привремено окупира један део северне Босне и Србије до Западне Мораве. У почетку ове двадесетогодишње окупације (1718.–1739) знатан се број емиграната, из области које су остале под турском управом, иселио у Шумадију; како нису могли да подносе аустријски режим, многи су се вратили у Турску. Аустријанци се повуку. Пећски патријарх, који је био компромитован, исели се са једним делом становништва и придружи старим српским досељеницима у Срему, Бачкој, Банату итд. Око 1766. г. Пећка Патријаршија није више стварно функционисала; Срби у Турској изгубили су своју верску организацију и потпали под Цариградску Патријаршију.

Од тога времена ојача активност хајдука којих је највише било у Шумадији, Старом Влаху и у осталим динарским земљама. Они су пристајали уз аустријску војску која је још једанпут, 1788. године, продрла у Србију. Српски су устаници допрли до Крушевца, у долину Ибра и Студенице. После аустријског одступања велики број учесника је пребегао у Срем.

Миграције због буна

Крајем XVI века отпочели су Срби да се буне против турске управе. Ове су буне биле угушиване, и они који су остали у животу, морали су бежати у планине. Односи између Срба и Турака били су затегнути, и то је узрок новим сеобама, поглавито у Шумадију, у Црну Гору, у млетачку Далмацију и у јужнословенске земље у бившој Аустро-Угарској. По планинама старе Рашке намножили су се хајдуци који су допирали и до Скопља. Хајдучких чета било је у Шумадији и у динарским планинама, на граници Босне и Далмације.

Око 1594. г. побунили су се скоро у исто време Срби у Банату и око Пећи, а 1595. г. нека црногорска и херцеговачка племена. Од значаја је био устанак под војводом Грданом у Херцеговини (1597.), и после неуспеха су се многа Херцеговци одселили у Боку и Далмацију. Око 1608. године пећски патријарх Јован организовао је заверу широких размера, која је обухватила Србе из Херцеговине и Црне Горе, из околине Скадра, и неколико племена из северне Арбаније. Крајем XVII века отпочеле су буне у Лици, у Црној Гори и Херцеговини. Позната је буна под Бајом Пивљанином, која је угушена 1585. године.

Крџалијске хорде као узрок расељавању

Крајем XVIII и у почетку XIX века формирале су се у европској Турској многобројне крџалијске хорде. Овим именом су назване пљачкашке чете. Међу њима су биле најпознатије оне које су се скупљале око Али-паше јањинског и Пазван-Оглу видинског. Било је и других, мање познатих. У ове чете су ступили људи разних народности, поглавито Арбанаси. Без вере и закона, крџалије су живеле на рачун хришћана и били су њихови најсуровији угњетачи. Пустошили су села и читаве области, нарочито у шопској зони и у централним и пиндским деловима Полуострва. Становништво се повлачило пред њима и растурало у свим правцима. Шопи између Враце и Видина бежали су у балканске планине, други су прешли Дунав и иселили се у Влашку, Бесарабију и Банат; варош Мускопоље, у јужној Арбанији, напуштена је због честих пљачкања, а његово се аромунско становништво распрштало по централним и источним деловима Полуострва, чак до Дунава. Године 1798. растурена је и колонија Арбанаса код Трнова у Бугарској. Готово у исто време и из истих разлога иселио се један део становништва из Његуша, код Солуна. У то време пада и исељавање из Станимаке, Ракова, Панађуришта и Копривштице у Бугарској.

Сеобе услед верских гоњења

Познато је да су папе и маџарски краљеви гонили босанске богумиле и обраћали их у католичанство. Кад уђе маџарска војска у Босну, богумили се претварају да су уз католичку цркву, али чим се католичка војска повуче, богумилски деди, гости и старци узму бунити народ против католичке цркве. Кад су папе и католички владари видели да војска не помаже, послали су фрањевачки ред да код расколника шири католичку веру. Зато су богумили и њихови владари били нарочито против фрањеваца, а ови су често морали бежати у Далмацију и Хрватску, заједно са својом паством. То су по свој прилици прве сеобе из Босне у ове земље, још од почетка XIV века. Избегли фрањевци из Босне подигли су манастир Висовац на реци Крки у Далмацији. Као да су се и православни здруживали с богумилима против „Латина”, нарочито за владе краља Твртка.

Кад су Турци ушли у Босну, богумили су се у маси исламизирали. Бар у прво време, према извештајима фрањеваца, они и њихови припадници били су највише гоњени. Фрањевци су у више махова бежали „са пуком” у Далмацију, дубровачку област и Хрватску. Ипак највише у оне крајеве Далмације, који су на Северу од реке Цетине; јер властела с војском била је оставила градове (Сињ, Книн, Клис, Нућак, Червину итд.) и једни су побегли у далматинске градове поред мора, а други у Хрватску; са њима се одсели и народ, те је земља остала готово пуста. Изгледа да су исламизирани Бошњаци гонили фрањевце и из Далмације, јер су они 1646. год. пред Турцима побегли из Макарске „с доста народа” на острво Брач, где су основали села Св. Мартин и Селца. А фрањевци из манастира Заострога и Живогошћа, у макарском приморју, преселише се са триста породица на острво Хвар.

Утакмица између фрањевачких жупа – узрок сеобама

То је на пр. случај између висовачке и рамске фрањевачке жупе, између којих су настајале борбе и утакмице око тога која ће више „припадника” имати у Далмацији, те су нарочито кретале и насељавале Бошњаке по Далмацији; и при томе су кашто православне обраћали у католичанство. Како је Херцеговина око половине XVII века била добро насељена, бегови позову кметове у Далмацију да им земљу обрађују и населе их по Цетини, од Драговића до Задворја. Тада се и сељаци Дувна и Раме населише у Цетини, затим у Огорју и Загори, у фрањевачку жупу Змијино. Настане борба између висовачке и рамске жупе којој од њих да припадне досељено становништво, пошто је било пореклом из босанских крајева рамске жупе, а насељено у Далмацији у крајеве висовачке жупе. Дуго се распра протезала, док је рамски фрањевци не прекинуше тиме што су довели из Босне „чудо свијета” у Цетину и горњу Загору, које тиме њима припадну. Али ни висовачки фрањевци, у вези са онима из жупа Макарске и Живогошћа, нису тако лако напуштали терен. Они крену 1688. год. многе католике од Пролошког Језера код Имотскога и населе их око Задворја на Цетини; а 1689. год. преселе се у Загору око 3000 душа од Гламоча, Ливна, Скопља, Дувна, Ракитнога, Дољана. Али око истог доба преселише се са рамским фрањевцима око 5000 душа и населише села по Загори. Та је област припадала фрањевачким жупама, Макарској и Живогошћу, али како је нових досељеника било више но старих и староседелаца, то цела област припадне рамској жупи. Кад су Млечићи при крају XVII века освојили вргорачку област, нашли су је пусту, и тада херцеговачки жупници и неки војвода Бабић „дигоше из Херцеговине многе кршћанске обитељи и једне населише око Вргорца а друге се распрскаше у Пругову и обадва Дицма, у Нихорићу, Мућу и Јаздовцу”. „Редовници из Живогошћа доведоше из Мостарског Блата 21 обитељ и наместише у Завојану”. А други фрањевци „дигоше пук из Броћна” и населише у Грабу у Цетини, у Мућу и Потрављу. У исто се време око 2000 душа пресели из Босне у Потравље, Шатрић, Мућ, Баталић, Дебар и Граб, а један део оде у Котаре и насели се у село Већанима.

Пресељавања као последице ратова за независност

У току Првог (1804.–1813.) и Другог Устанка (1813.–1815.), и после ослобођења, моравска Србија је не само апсорбовала раније устаљене миграционе струје, које су се у њу улиле, већ је изазвала и нове сеобе. На први знак Устанка Срби су почели притицати из свих области, из Црне Горе и из Босне и Херцеговине, од Охрида, Дебра и Призрена и „из прека”.

Пошто су шумадијски устаници освојили области изван београдског вилајета, настала су исељавања из њих у Србију. Најважнија су она у почетку 1809. године, која су полазила са две разне тачке: становништво сјеничке и новопазарске области и Црне Горе (у ширем смислу) населило се у врло великом броју у центру (Гружа, Јасеница, Лепеница, Подибар итд.), а они из околине Ниша и Прокупља, највише из области Добрича, настанили су се поглавито у околини Београда и Гроцке. Кад је 1813. године турска војска понова освојила тек ослобођену Србију, велики део становништва пребегао је у Срем. 1815. године и доцније већина ових емиграната повратили су се у Србију, а они који су остали у Срему настанили су се поглавито дуж Саве.

Успех шумадијских устаника покренуо је и суседно становништво да им се придружи. У току једне угушене буне у околини Ниша, 1841. год., око 10.000 душа пребегло је у Србију. У Босни и Херцеговини су устанци били стални. После угушеног устанка попа Јовице из Дервенте у Босни настало је исељавање у Славонију. Многобројни емигранти из бањалучке Крајине, не могући сносити турски режим, кренули су се за време владе Кнеза Милоша 1835. и 1836. год. и населили су се нарочито у Лешници, Липници и Лозници, где и сада чине крај који се зове Крајишници, затим по селима око Лознице и у Шапцу. 1858. године су отпочели устанци у Херцеговини који су се поновили 1861. год. под војводом Луком Вукаловићем. 1875. године су устанци узели велике размере у околини Пљеваља, познати под именом Бабињска Разура. Пошто су угушени, настало је јаче исељавање у крајеве око Ужица и Ваљева и у Подриње. Око 1875. године плануо је Невесињски Устанак који је био један од узрока српско-турском рату 1876. год. У току ове периоде а и доцније, све до 1911. год., било је више буна у околини Берана, на територији племена Васојевића; и после сваке од њих Васојевићи су се исељавали било у Србију било у Црну Гору.

Свако територијално увећавање Србије, 1833, 1878. и 1912. године, пратиле су миграције: становништво из земаља које су остале под турском управом напуштало је родни крај и насељавало се поглавито у новоослобођене крајеве.