Извор: Балканско полуострво и јужнословенске земље, Цвијић Јован

Јужномакедонски варијетет

Овај варијетет одговара јадранском варијетету динарског типа. Али је овде јужнословенска маса друкчија и осим тога је преиначена утицајем друкчије цивилизације.

Тешко је тачно утврдити, одакле овај варијетет на северу почиње, јер идући од Скопља на југ не наилази се на јасну границу. Са њим је исти случај као и са утицајима медитеранске климе, који иду уз Вардар на север и све више и више слабе.

Стара јужнословенска основа очувала је много архаичнога у језику и у душевним особинама; али су се преко тога наслагали утицаји старе византиске културе, турско-источњачког и грчко-левантинског живота. Проматрачу се једанпут учини, да је северна граница овога варијетета већ Циганска Клисура, северно од Солунске Равнице, други пут Демир-Капија још даље на северу, а трећи пут чак Вардарова Клисура, северно од Велеса. Али уколико се више иде на север, утолико више овај тип слаби, мада се и преко најсевернијих граница, нарочито у варошима, наилази на пуно лица која му припадају. Ипак ће се проматрач који долази са севера, а са намером да одабере једну од ове три клисуре као северну границу, најпре задржати на Демир-Капији. Зими или првих дана пролећа путник овде наиђе на већу топлоту и јаче сунчане зраке. Не осећају се јаке циче северних области, осим изузетно, кад дува вардарац, јак ветар који се спушта са снежних врхова из унутрашњости. Почевши од ове клисуре јављају се медитеранске макије (зимзелено жбуње). Равница је под зеленим пашњацима на којима пасу многобројна стада северних сточара, који овде са стоком проводе зиму. Од Демир-Капије почиње област жарких лета која су готово без кише, услед близине мора осећа се влажна, загушљива приморска жега, која дражи кожу и која узнемирује. Честе су запаре и загушљив и тежак ваздух око баруштина и махом плитких, баровитих језера, услед чега често оболе северни сточари и у масама липсава њихова ситна стока. Тамо успевају дуд и винова лоза, који заузимају велике површине, затим духан, памук, пиринач, смокве и маслине, биљке средоземске и полутропске.

Долазећи са севера, нарочито од Демир-Капије, запажа се осетна разлика у изгледу села и кућа. Вароши су многобројније. Па и сама села су већа и ближа: то су готово мале вароши са бакалницама и ханом. У многима од њих има правих „чаршија” (тржишта). У подножју планина куће су од камена, док су у средини котлина од ћерпича. Ове су куће пространије и имају све више и више источњачки и византиски изглед. Имају „доксате” и „ћошке”. Кад се у њих уђе, најпре се наиђе на велико претсобље, које се зове полатна и претставља највећу кућну просторију. У њој жене и људи проводе највећи део дана. У собама су увек „миндерлуци”; али се спава на душецима простртим по поду. Нема пећи; у место ње се служе „мангалом”. Чистоћа је беспрекорна. Материјална култура слободних села је иста онаква као у северним варошима, које су биле под утицајем старе балканске културе.

Скоро половина становништва живи у варошима и варошицама. Особито је знатан утицај нарочитог солунског варошког духа, трговачког менталитета коме је циљ зарада и јагма, који увек гледа да олако дође до ћара и код кога се ништа друго не цени осим „работе”. Познат је значај који у Солуну имају Јевреји, Грци и Левантинци разног порекла. Они из нижих слојева често беспослени седе и чуче у хладу, али стално вребају добит и корист: чим је опазе, силно се на њу окоме отимајући се о њу уз гестикулацију, ларму и свађу. Имућни имају врло велики утицај на сеоско становништво, јер имају више чифлука него Турци. Даље је од вајкада на јужномакедонске Словене утицало јако солунско-грчко православље са својим црквама из првих хришћанских времена, које по величини, архитектури и стилу заиста спадају у ред најлепших хришћанских грађевина, као: црква Св. Димитрија (заштитника Солуна), црква Св. Ђорђа и Св. Софије. Да поменемо и утицај Свете Горе са њеним многобројним манастирима, сјајне грчке верске процесије (поворке) и многобројне калуђере и свештенике који иду по народу.

После Солуна прво место заузимају Сер и Кавала, опет грчколевантинске вароши; међутим су мале вароши, као Његуш, Бер, Воден, Драма, Пазар Кајлар итд. имале више грчко-аромунски и турско-источњачки утицај. Варошани и слободни сељаци имају да захвале утицају ове варошке културе, што осећају, да припадају вишем друштвеном реду.

Али поред слободних села, варошица и вароши, у јужној Македонији има много словенских чифлучких села која припадају великим власницима. Ова су села груписана у плодним котлинама, које је требало обрађивати, и зато су она овде многобројнија но у другим деловима Полуострва. Куће су у групама под истим кровом: то су мали станови један до другога и тако поређани да образују квадрат или правоугаоник са заједничким „двором” или „авлијом”, усред које је висока агина кућа, чардак, са кога он надгледа сабирање летине. Овај се облик чифлука ретко јавља изван јужномакедонског варијетета. Становници ових села су сачували више него други архаичне словенске црте у језику, у обичајима или у целом своме бићу. Ипак и они нису могли сасвим избећи утицај старих цивилизација и новије солунске културе.

Јужномакедонски Словени су већином старинци. Јужно од Демир-Капије они су се мало расељавали, мање него други варијетети централног типа. Северно од ње, напротив, становништво се у знатним масама исељавало и кретало се поглавито према Србији и Бугарској. Била је, међутим, једна знатна миграциона струја која се кретала на југ: то је била струја номадских пастира и печалбара централног типа, нарочито западномакедонског варијетета, од којих су многи остајали и насељавали се у земљи. Ови људи са севера, вишег раста и снажнији, долазећи често из високих области с оштријом климом, где је начин живота био друкчији, морали су се навикавати у овим ниским јужним областима са медитеранском климом на сасвим друкчију средину. Било би врло интересантно изблиза проучити ово прилагођивање, утолико пре, што ту постоји једна врло стара миграциона струја. У средњем веку су се по овој области настањивали досељеници динарског типа, Рашани. Кантакузен је забележио да су се око Бера населиле многе хиљаде Рашана за време владе српскога цара Душана.

Јужномакедонски варијетет претставља дакле углавном пасивну област, која је примила више становништва него што га је дала, становништва које је пореклом из других варијетета централног типа.

Разлике које се запажају у темпераменту, у душевним особинама и у општем погледу на живот код овог јужног варијетета несумњиво су у вези са климом, а нарочито са утицајима старе византиске цивилизације, која се овде одржала готово без прекида. Али се и други утицаји такође јако осећају. Тако: источњачки утицаји, из Мале Азије, нарочито из Сирије и Палестине, и мање јаки утицаји из северне Африке; алије најјачи утицај грчко-левантинског духа.

Становништво овога варијетета је уопште живљег темперамента и махом пргаво, чак раздражљиво. Готово сви су врло живе интелигенције, чак и чифчије, али је интелигенција овде често обрнута на подвалу и лукавство. Код њих, као и у Солуну, превлађује дух „работе”. Док Динарци, Косовци и становници западне Македоније уносе у све односе, у мисли, у пријатељство и у љубав, осећајност често врло живу, ови јужњаци остају увек људи практичног духа: једино се одушевљавају кад је у питању зарада; као у Солуну, ватрено се препиру око „работе”, па долази и до туче. Исто тако и они знају да варају на мери и да не одрже реч, ако је то пробитачно. Ако је потребно, могу својом живом маштом себи претставити и схватити стање своје жртве.

Способни су чак да јој изјаве најдубље сажаљење; али мање то осете срцем, још мање савешћу. Чак су и врло побожни, брижљиво походе цркву, моле се Богу два три пута на дан, посте средом и петком и све православне посте. У њиховим собама, нарочито у варошима, висе иконе и извезени побожни натписи, који опомињу на Божију казну. Али за њих све то нема никакве везе са „работом”, која је нешто сасвим друго.

Ако дају децу на школе, то чине већином са практичним смером, да их оспособе за врло пробитачна занимања, као што су лекарско и апотекарско. На друге мање приносне студије пуштали су децу готово само онда, када су пропаганде балканских држава узимале на себе све трошкове око њихова школовања. Уопште су увек тежили за тим да се спреме за посао који ће доносити добре приходе. Каква разлика према идеализму младића динарског типа и према идеализму оних младића централног типа, који су из крајева патријархалне културе. Ова материјалистичка склоност не може бити без везе са отсуством сваког националног идеализма, које је код њих запажено. Јер широке народне масе заиста немају никакве националне свести, већ само они који су се школовали или грађани који су у бугарском, грчком или српском национализму нашли свога интереса. Али су и они кашто мењали једну националну ознаку за другу кад би осетили да од тога могу имати користи.

У грађанским редовима нисам запазио правог частољубља, али често, и много више но у ма коме другом јужнословенском варијетету, има сујете која иде до крајности. Ови људи теже да су на површини, воле да се о њима говори, желе да их сматрају за угледну личност: нарочито много цене све спољашње знаке почасти и улажу велику енергију да до њих дођу. Зато није чудо, што у противном случају постају уопште незадовољни, често жучни, и живот тешко и горко проводе. Ова је сува сујета особито распрострањена међу грађанима и међу школованим људима.

Словенско становништво јужне Македоније не допире до мора или само местимично. Дуж приморја има узан појас грчког становништва, који је с једне стране у вези са грчким становништвом у Тесалији а са друге с оним у Тракији; у већини вароши Словени су у мањини и већину чине Грци, Турци, Јевреји и Левантинци. Противно јадранским, ови Словени не само да нису поморци, већ се и иначе слабо користе морем. У варошима и у великом броју села они су само делимично погрчени. Али је међу онима који су 1913 године ушли у састав Србије процес погрчавања самим тим заустављен; настављен је међу онима који су потпали под Грчку. Може бити да они неће бити потпуно погрчени због тога што врло тешко уче грчки језик. Ако наступи каква политичка промена, они ће се врло брзо вратити оним Јужним Словенима који их заузму.

Битољско-прилепска група

Ова је група у централној котлини западне Македоније, у битољско-прилепској котлини, и јако је утицала на становништво свих осталих котлина и долина ове области.

Северни део ове котлине, од Бакарног Гумна код Тополчана до Прилепа и Крушева, заузимају Словени који су припадали старом племену Брсјацима. Ово је племе захватало и жупе Железник и Пореч, а чини се да су му припадали и словенски становници битољског поља, Пољани. Брсјаци су прешли и Бабуну и населили Богумилу, Нежилово и друга велика села велешке котлине, изузевши села Ореше и Папрадиште у којима су настањени Мијаци.

Ови Брсјаци, који су некада чинили јако племе, данас нису везани никаквом међусобном везом. Између њих су се увукли многобројни досељеници из Преспе, од Струге и Охрида, од Костура, и средње Арбаније, од Скадра итд… И само њихово име се са временом изгубило. Познате су само области у којима су седели. Тако сељаци из околине Прилепа и Крушева не знају да су Брсјаци. Неке су се групе чак тако јако развитком удаљиле, да оне из области Пореча и Богумила имају особине којима се знатно разликују од прилепских Брсјака. Ово је крајња фаза у распадању једнога племена.

У Брсјаке убрајамо Словене из битољске котлине, иако није поуздано да су тога порекла, и исто тако становнике у долини Драгора, у Шемници, у Маријову и у јужним областима, око Острова и Сариђола. Не може се рећи, да у овој целој области има етнопсихичког јединства. Становништво се овде дели у разне групе према физичкој природи, према занимању и културним утицајима којима је било изложено. Најзнатнија је група Пољана битољско-прилепске котлине. Друге групе чине: сељаци из Железника који су умногоме сродни Пољанима, затим села у долини Драгора и Шемнице, Маријовци и Сариђолци. Становници Пореча (слив Треске) више су везани за моравско-вардарски варијетет.

Готово сва села у равници су чифлуци са кућама од неотесаног камена, од чатме или од ћерпича, просте и готово празне. Становници често живе у великим задругама, које имају и до четрдесет чланова. Тек су у новије време постали „печалбари” и иду у Румунију, у Бугарску и у Србију, а у најновије време још и у Америку. Добро развијени, јако кошчати, поглавито су земљорадници. Међу њима нисам запазио монголоидне типове. Људи ових крајева су повучени у себе и бар по изгледу су духовно троми; међутим када ухвате неку мисао или покрет врло су упорни у њихову извођењу.

Женска ношња је покривена шарама и везовима који су по изгледу врло давнашњи. Рукави и задњи делови кошуље при дну имају особите геометриске шаре везене црвеном вуницом. Такође су врло лепи „превези” од ланеног платна са црвеним шарама и дугачким вуненим ресама. Особито су лепе „великоденске прегаче”, врста празничне прегаче са шарама и смерним бојама. Најкарактеристичнији је комад женског одела вунени „појас” огромне дужине, тако да је њиме обмотана жена бар два пута већег обима него у ствари. Знатно изостају гајтански појаси струшко-охридске групе, упоређени с овима. Од свих балканских области овде жене носе на себи највише одела. Празнично одело једне жене тешко је најмање 40—50 кгр. И тако обучене оне врло лако играју.

Само би се дугим бављењем међу њима или случајностима могла открити њихова душа. Ми смо већ видели да у њиховим лирским песмама никада није у питању народност. Каткад ће вам рећи у разговору, да су „бушри” или „раја”, али је несумњив, да ови називи обележавају код њих само њихов друштвени положај и имају да покажу да су они мученици осуђени на тешке телесне радове. Други (нпр. у Тополчанима, селу у Поречу) ће вам рећи да су Срби. Уколико има историских успомена, није ниједна бугарска; све су српске, али су нејасне и бледе. Ипак се нађе истина врло ретко, понеки старац који зна „кралске песме”, у којима се опевају Немањићи и Косово. Налазио сам их нпр. у селу Тополчанима. У више села битољске котлине причали су ми да они не знају певати те песме, али да су их слушали од прилепских певаца („певци”).

Утицај Прилепа

Ова је варош имала већега утицаја на становништво ове котлине но Битољ. Иако је данас већи и са развијенијом трговином, Битољ нема народног и душевног јединства. У њему се јасно разликују живљи: турски, аромунски, грчко-аромунски и словенски. Напротив, Прилеп је од једнога етничког салива, мада има и неколико пословењених аромунских породица и неких које се још држе. Сматра се као македонска варош у којој у становништву има највише досетљивости, хитрине и трговачког духа. У овом погледу равно му је само становништво Ресна.

Прилеп је утицао на целу Македонију не само особинама свога варошког становништва, већ исто тако историским успоменама које се за њега везују, као за варош Краљевића Марка, и још више својом трговином.

Изгледа да су прилепски сајмови старином још из Средњега века. Као и серски сајмови они су за време турске владавине били главна трговачка зборишта за цело Балканско Полуострво. Држали су се у почетку месеца септембра и трајали петнаест дана. Још се и данас у Прилепу види неколико магацина у којима су трговци из целе Европске Турске куповали европску и источњачку робу. Овде се није продавала само разна роба већ и земљораднички производи и стока.

Још постоји „куршумли-хан”, у коме су трговци за време сајма становали. „Сахат-кула” из тога старог доба изобиља и богатства свакако је са својим дивним звоником једна од најлепших на Балканском Полуострву. Знају се још места на којима су били дубровачки трговци који су посећивали ове сајмове. Ја сам познавао трговце из Ниша и Лесковца, који су у турско време ишли на прилепске сајмове.

Значај ових сајмова је опадао уколико се Европска Турска смањивала. У потпуном су опадању откако су спроведене жељезнице кроз вардарску долину и између Солуна и Битоља.

Међутим се не може рећи да је Прилеп изгубио сасвим од свога значаја. Он је још и данас трговачко средиште и његов пазарни дан – субота – веома је посећен, нарочито откад је подигнуто тржиште. У сред вароши, на једном великом празном простору, направљени су наслони („сачаци”), подељени на одељке, у којима сељаци излажу своје производе: жито, сир, вуну итд.

Откако се значај прилепских сајмова почео губити његови трговци су се разишли на све стране, нарочито моравском долином: има их по свима варошима до Ниша, у Алексинцу, па чак и у Београду. Релативно их је мало у Бугарској, и поглавито из новијег времена.

Можда су и прилепски просјаци, , певци”, настали у вези са поменутим сајмовима, а несумњиво су они за време ових великих трговачких скупова највише певали и зарађивали. Они нису певали само у Прилепу и околини, већ су се разилазили и по многим другим крајевима. У Битољу су се нпр. знали ханови у које су они пред пазарне дане долазили и свет се ту скупљао да их слуша.

Са новим временом губе се и ови певачи. Имао сам прилике да чујем једнога од њих можда последњег. То је био слепац, који је знао све познате песме о Краљевићу Марку и друге о догађајима из српске историје („кралске песме”); ниједна од ових песама није била везана за бугарску историју. Оне су уопште врло дугачке, препуне епизода и варијаната, али су им у основи мотиви исти као и у песмама које је скупио Вук Караџић. Интересантна је песма како „српски крал Стефане” и његов син Душан деле царевину, деле „Руменлија” (то ће рећи Македонију и друге области које су некада припадале Византији), „равна Шумадија” и „наши Арнаутлук”. Друга песма прича, како „крале Степанине” зида Дечане ,„една вечна кућа” „међу Ипек и међ’ Ђаковица” и зида је „неимаре Петре”. Има једна песма, слична оној из Вукове збирке, у којој Марко Краљевић познаје очину сабљу, свог оца, „Вукашине од широко Скопље”, али су у њој зачудо измешани догађаји Косовске и Маричке битке. Има још и других врло дугачких и збрканих песама у погледу на историске личности, као песма о Краљевићу Марку и о „Левендинче чобандинче” које „чува десет стада силни овци”. Ту се помињу Катраница под Олимпом и Крчинград код Прилепа. Изгледа, да је то комбинација неке аромунске и српске песме.

Док су битољско-прилепски Пољани и демирхисарски и поречки Брсјаци старо словенско становништво са врло мало туђих примеса и једва нешто дотакнути турско-источњачким утицајима, друкчијег су састава и расно мање чисти становници по странама котлине и у Драгору, Шемници и Маријову. Ове се групе осим тога разликују и између себе.

Међу Словенима битољске околине има досељених Мијака (у селу Смиљеву, у вароши Крушеву). Такође су многобројни и Аромуни; више од трећине Аромуна који живе на Полуострву у овој су области. Они су се измешали са словенским становништвом и на њега осетно утицали својим начином живота. Арбанаси и Турци су од спореднијег значаја.

Становништво Драгора и Шемнице живље је и предузимљивије од Пољана. Рано су се одали печалби и у великом броју иду у друге земље, где се баве пробитачнијим пословима него Пољани. Куће су им чистије, живот угоднији. Ове се црте нарочито запажају на западној ивици битољске котлине и северно од Прилепа, нарочито на селима Слепчу и Крапи где има много Аромуна недавно пословењених, тако да још нису примили ни славу.

Ово се становништво сразмерно мало бави земљорадњом и сточарством; они су главни воденичари на Драгору, пекари и мале дућанџије по Битољу. Ове су занате научили од Аромуна из Трнова и Магарева. Многи иду у печалбу, у последње време чак у Америку.

Ови су људи отворенији, кроткији и имају више питомине но Пољани. Немају националног осећања. Пре ослобођења (1912 год.) већина од њих је припадала грчкој странци, били су патријаршисти. Уопште се лако прилагођавају.

Маријово, које је у турско доба имало неку врсту самоуправе, планинска је област, погодна за сточарство и доста слична мијачкој. У њему има велики број влашких типова, што наводи да се мисли на словенско-аромунско порекло овога становништва. Свуда унаоколо по Маријовским Планинама и на планини Ничу станују полупословењени Власи сточари, а у суседном Меглену су стално настањени мегленски Власи.

Женско одело у Маријову има сличне шаре као и женска ношња код Мијака, само овде превлађује црна боја. Као и код Мијака карактеристичне су ресе на рукавима од кошуља и око појаса.

Као што смо рекли, због конкубината је ово становништво примило нешто турске крви. Турски бегови битољско-прилепске котлине, а нарочито они из Прилепа, ишли су тамо на провођење и „кеф”. Нигде у централном типу нису жене тако често напуштале своје домове, одбегавале Турцима и примале ислам као у Маријову. Било је година када то није ишло само на десетине. Тако се беговска крв мешала са словенском крвљу, као што се турска и арбанашка крв измешала са крвљу становника маријовских.