Извор: Балканско полуострво и јужнословенске земље, Цвијић Јован

Косовско-метохиски варијетет

Овоме варијетету припада становништво Косова, Метохије, Подриме и шарских жупа Средске и Сиринићке (које су између Призрена и Косова).

Земљиште овога варијетета претставља једну од најпространијих котлина Балканског Полуострва, која је ниским и лако прелазним пречагама подељена на више мањих котлина. Шар-Планина и Скопска Црна Гора (Карадаг) одвајају овај варијетет од осталих варијетета централног типа. Али гњиласко становништво у горњем сливу Биначке Мораве (Горња Морава) чини прелаз између косовског становништва и становништва моравско-вардарске области. На северозападу становништво Косовске Митровице служи као посредник према становништву динарског типа. Али граница између динарског типа и косовско-метохиског варијетета није висока планина Рогозна (између Митровице и Новог Пазара), северозападно од Митровице, већ река Лаб у самоме Косову. Истина појединих породица косовског типа има и у селима између Лаба и Рогозне, али су овде динарски досељеници многобројнији. Ова се разлика још боље види у варошима. Док је српско становништво Приштине чисто косовског типа, оно у Вучитрну и у Митровици је највећим делом састављено од динарских досељеника.

Област између Лаба и Рогозне претставља прелазну област од косовског варијетета динарском типу. Становништво ове зоне говори, под утицајем косовских породица, источним, екавским дијалектом, али се исто тако често чују и речи изговорене јекавским, јужним дијалектом. Међутим, превлађује динарска женска ношња, мада овде-онде у неким селима има косовске женске ношње. Ове динарске досељенике, који су донели своју ношњу у област између Лаба и Рогозне, Косовци зову Ерцима и Ерићима; а то су управо исто имена којима их зове одсељено косовско становништво у Жупи и у Левчу.

Динарском сточарском становништву је лакше било да пређе планину Рогозну него реку Лаб, чије је корито дубоко, глибовитог дна а баровитих обала, које су обрасле шеваром и врбљаком; на таквој су реци ретки газови и још ређи мостови.

На левој страни Лаба наилази се на право косовско становништво, које најпре падне у очи укусном и богатом женском ношњом и својим нарочитим дијалектом.

Косовска је котлина врло значајна физичка целина. По њеним пространим таласастим пољима блиставо вијугају реке мирног тока. Косовски је предео уоквирен високим планинама: Шар-Планином и Проклетијама, чији су гребени оштрих врхова и назупчени као Алпи. Готово се са сваког места на Косову види широк хоризонат. Земљиште је састављено од дебелих слојева хумуса; на падинама и врховима суседних планина су пространи пашњаци. Већим делом године небо је јасно и ведро. Ова је природа оставила дубок траг на људима који у њој живе. Потиштене чифчије знају имена најудаљенијих врхова. Они се помињу у народним песмама, као и све црте ове предеоне слике. Ни у којем циклусу епских песама није претстављена топографија великих области са толико тачности и јасности као у косовским народним песмама. Даље, ово је највише историска област и најбогатија историским остацима и успоменама у јужнословенском делу Балканског Полуострва. Већина лепих цркава и манастира старе српске државе су у овој области: Грачаница, Дечани, Бањска, Пећка Патријаршија итд. У њој су Призрен, престоница цара Душана, Приштина и Паун-Поље, престонице краља Милутина, Ново Брдо, најзнатније рударско средиште средњевековне српске државе. Између Лаба и Ситнице, у непосредној близини Приштине, је Мазгит-Поље на коме се била Косовска битка (1389 год.); са њега се види купасти врх Звечана код Митровице, старога града из доба Немањића. Близу Мазгита је Самодрежа црква, у којој се причестила српска војска пре почетка Косовске битке. На ивици ове области се диже Шар-Планина, која се тако често велича у српским народним песмама. На њој је Милош Војиновић, сестрић цара Душана, напасао своја стада. По народној скасци у њој спава Краљевић Марко, који ће се пробудити када васкрсне српско царство. Сваки сељак ове области зна за те остатке старе српске државе и ова народна предања која су од тако великог моралног значаја.

Народни говор је варијетет екавског дијалекта, то је екавски говор косовске врсте, који се особито одликује архаизмима. Иако косовски старинци не чине, како изгледа, више од петине данашњег становништва – остало су досељеници са разних страна, нарочито из динарских области – ипак је свеколико становништво усвојило косовски дијалекат. Он се је најбоље очувао у планинским жупама Средској и Сиринићу. Миграцијама се овај дијалекат, унеколико измењен, распростро по Жупи (Крушевачкој), Темнићу, Левчу и Ресави у Србији и даље преко Саве и Дунава по Банату, Бачкој и Срему.

Женској ношњи, коју су исто тако примили досељеници, по богатству и лепоти нема равне. Она потсећа на ношњу „владика”, средњевековних српских властелинских жена. У орнаментици се запажају, поред већином геометриских шара, и мотиви који опомињу на старе свештеничке одежде и који се и сад виде по зидовима старих косовско-метохиских цркава.

Најстарији делови овог одела одликују се смерном складношћу својих боја. Било би сувишно све их описивати и зато ћемо се задржати само на најкарактеристичнијим. Такве су најпре невестинске кошуље, ђурђевајке, које су везене на прсима, при дну и нарочито на рукавима који се одликују особитом елеганцијом. Махом није довољна једна цела зима да девојка извезе једну такву кошуљу. Везови једино и вреде највише на овој кошуљи, јер платно и сав употребљени материјал не стаје више од тридесет динара. Међу најлепше делове ове ношње спада превез са капом, који још носе жене у Сиринићу и у Средској, а раније се носио и у Дрснику, у Кијеву и у Лоћанима у Метохији. Најлепши су они превези чији везови имају старе шаре без шљокица и срме. Превез се спушта са главе низ леђа до близу паса. Најчешћа шара, која се у разним облицима понавља, зове се бистри крст и опомиње на шаре старих свештеничких одежда.

Трагови ове старе српске културе осећају се и на осталим посебним особинама и на обичајима овога варијетета.

Задруге косовско-метохиских Срба се одликују особитим унутрашњим редом и организацијом. Оне су онако исто организоване као што су биле задруге стариначког становништва у моравској Србији. То су задруге топлих, срдачних односа међу њиховим многобројним члановима. Нигде у српском народу нема више пристојности и питомине у понашању и у разговору него овде.

Све ово јако опомиње на старо становништво Шумадије и подринских крајева, на оно које је старије од новијих динарских досељеника. Косовска топлина и осећајност се одликују мноштвом својих разноврсних израза, нарочито код жена, које су мање биле изложене додиру са Турцима и Арбанасима. Свака од њих разговара слободно, одмерено, са ставом и начинима у којима има неке старинске отмености. Ово утолико више изненађује, што оне најчешће живе у бедним чифчиским кућицама.

Српско национално осећање је може бити убојитије код људи динарског типа, али несумњиво није дубље него код Косоваца, Они су по целом свом бићу исто што и Српство и вера православна. Али је међу њима увек било и борбених људи, нарочито у Средској и у Сиринићу, а још више у Подгору и Прекорупљу у Метохији. Из последње две области су они „љути Пећанци” којих има расељених и настањених по Горњој Топлици и по Косаници, у сливу Јужне Мораве. По прегнућу, по жртвама и јунаштву они не уступају ни најбољима од Динараца. У њихову карактеру има нечега збијенога и трезвенога. У областима у којима живе заједно са досељеним Црногорцима они се увек одликују прибранијом памећу и већом досетљивошћу од њих.

Има још и других црта заједничких код косовског становништва и код старог становништва Шумадије и Подриња. Тако и једни и други имају иста народна назвања за поједине, и најситније, делове на плугу, на колима и на другим земљорадничким справама. Имају исте шаре у орнаментици и цртају их на исти начин. А на те исте шаре се наилази и у областима Сјенице и Новог Пазара и у долини Ибра.

Према томе као да је становништво ових области било истоветно са шумадиским и са оним које данас живи на Косову. Изгледа, да је стара српска култура била једнолика; али је доцније ово старо становништво било претрпано и преплављено мноштвом културно сировијих динарских досељеника.

Становништво косовско-метохиског варијетета се, дакле, одликује душевним особинама, које се унеколико разликују и од особина динарског и од особина централнога типа. А то је у вези с особитим физичким приликама у области и с великом историском прошлошћу и старом српском цивилизацијом. Осим тога он се одликује већом архаичношћу. Онај развитак који је у току последњих векова захватио динарски тип њега је само додирнуо. Он је био под непосреднијим утицајем турско-арбанашке владавине притиска насиља, због чега се више везује за централни него за динарски тип. Управо поред моравско-вардарског и више од њега косовски варијетет чини прелаз од динарског типа ка осталим варијететима централног типа.

Западномакедонски варијетет

Најбољи преставник централног типа је становништво западне Македоније, од планина Јакупице и Бабуне на истоку, до западне обале Охридског Језера и леве обале Црног Дрима, обухватајући тако и предео Голобрдо. На југ иде до јужнога обода битољске котлине и до Малка Ниче, одакле настаје јужномакедонски варијетет.

Сва је област овога варијетета састављена од пространих котлина, око којих су високе планине, махом од преко 2000 м. Дна ових котлина су виша него нигде на Балканском Полуострву. Ово је перифериска област према непроходној и готово дивљачкој Арбанији.

Неке од особина овог становништва неоспорно су у вези са географским положајем и рељефом области. Више него и у коме другом варијетету превлађује старо становништво, и поред њега српски досељеници из Арбаније, који су се у ову област доселили нарочито у току последња два или три века.

Западномакедонско становништво је особито верно очувало старе словенске обичаје. Језик и ношња су му врло архаични. Иако у њему има овде-онде неколико оаза патријархалног живота, он се ипак није очувао тако чист као у динарском типу. Западни варијетет је углавном прожет и преиначен утицајима старе балканске цивилизације, тим више што су Аромуни, главни носиоци ове цивилизације, у његовој области били врло многобројни. Осим тога су се знатне масе ових Аромуна претопиле у Словене. Услед тога је велики део становништва овога варијетета претрпео знатне психичке промене. Ми смо их поменули приликом излагања психичких особина централног типа.

Особито је интересантна источна граница овога варијетета, код Прилепа. Ту се, између овога варијетета и моравско-вардарског, умеће једна 15—20 км. широка, стеновита и ненасељена зона. Идући од Прилепа преко преседлине Присата за велешке области Бабуну и Хас, најпре се наилази на голо земљиште које се благо пење, начичкано гранитним блоковима чудних облика, затим на хридине од кристаластих шкриљаца и кречњака. Противна, велешка страна је стрмија, али је сва зелена од жбуња и лиснате шуме. Супротности у општем изгледу земљишта и ненасељена зона хридова чине врло јасну граничну линију. Прилепчани називају становнике из области Велеса општим именом Прекориђани.

Чим се наиђе на ове групе становника моравско-вардарског варијетета, нестаје шарене и везовима богате западномакедонске ношње. Жене носе обично само кошуље и хаљетке без орнаментике. Људи носе одело од онаког истог црног сукна домаће израде као што је шумадиско, само што је друкчијег кроја и потсећа на мушку ношњу код Врањанаца. И у дијалекту је мање архаичнога. И на целом се животу овог становништва осећа да је оно под утицајем велике моравско-вардарске саобраћајне везе (железница).