Извор: Балканско полуострво и јужнословенске земље, Цвијић Јован

Културни појаси

Ниједна историјска појава не показује толико прилагођивања географским погодбама као распоред старих цивилизација на Балканском Полуострву. После наизменичних напредовања и узмицања, која су дошла услед ванредних историјских догађаја и била каткад без везе са географским погодбама, распрострањење једне цивилизације у главном се задржало на природним пречагама. И оне културе, које су се биле рашириле скоро по целоме Полуострву, најзад су доживеле, да се сузи њихово распрострањење под геоморфолошким утицајима. И после највећих политичких и културних пертурбација, настало је дакле повлачење или даље ширење цивилизација, нека врста ађустирања, и утицаји разних цивилизација су се зауставили и укоренили у оној области, коју одређују геоморфолошки фактори. Чак, и клинасти културни продори, који се где где виде, такође стоје у вези са рељефом и са комуникацијама области.

На овај су се начин образовали разни културни појаси у тесној вези са главним географским особинама, нарочито са оним, које смо назвали особинама што олакшавају спајање и прожимање. Истина, често се наиђе на више цивилизација које леже једна преко друге као геолошки слојеви, а још чешће, се сретају испреплетани културни утицаји. Али се ипак могу издвојити географски појаси у којима је једна цивилизација оставила више трагова но друге. И сами најновији културни утицаји, налегли често преко две три старије културе, већ су се прилагодили географској средини, и тако су постали ограничени на одређене области.

Све цивилизације, унесене на Полуострво, нису оставиле подједнако јасне трагове у балканском становништву. Оне које су постојале пре насељавања јужних Словена и Турака једва да су имале икаквог утицаја на језгро садашњег становништва. Међутим је римска цивилизација оставила многобројних трагова у великом делу Полуострва, најјасније на јадранском приморју, и допринела је да се створе доцније културе, медитеранска и талијанска. Келти који су са Севера продрли и раширили се до Егејскога Мора, морали су такође оставити трагове своје цивилизације, али их је врло тешко издвојити.

Недостатак континуитета у културним утицајима и у културном развијању карактеристика је Балканског Полуострва, супротно ономе што се десило у западној и централној Европи.

Културе које су се јавиле после настањивања јужних Словена често су биле јако измењене, нарочито услед инвазије Турака; такав је случај са византијском цивилизацијом, која је утицала на све данашње народе Полуострва. Млетачка цивилизација се очувала на јадранском приморју, али измењена традицијама римском и византијском, и реакцијом националног духа. Напослетку, на Балканском Полуострву су били од одличног утицаја јужнословенско становништво са патријархалним начином живота и турски освајачи; од слабијега западна цивилизација.

Област распростирања ових култура, нарочито византијске и млетачке, изменила се такође приликом великих миграција балканских народа у турско доба. Ова је измена настала услед сеоба динарског становништва у Далмацију и многобројног балканског становништва у јужнословенске земље бивше Аустро-Угарске. Тако су се културе, својствене Полуострву, распрострле према Северу, с друге стране Саве и Дунава, као и у Далмацију.

Распоред различних цивилизација постао је врло значајан фактор за социјалне прилике Полуострва, и један од важних узрока за формирање психичких особина његовог становништва.

Преиначена византијска цивилизација

Балканско Полуострво је изгубило најбоље плодове византијске цивилизације, најпре интелектуално и литерарно образовање, затим материјално благостање које је додустило да се развије укус и луксуз код виших класа. На њему данас има утицаја византијске вере и остатака византијске цивилизације средњих и нижих класа; осим тога, ови се јављају промењени или преиначени. Мада је византијска цивилизација још од почетка примила елемената источних цивилизација, она је њиме још више прожета у турско доба. Била је и под левантинским утицајима. Тако преиначена, раширила се и у доба византијске и турске владавине у највећем делу Полуострва, и у областима које су данас изван њеног распростирања. Она је тако постала балканска цивилизација.

Та цивилизација није дакле источњачка цивилизација, и Балканско се Полуострво не може идентификовати са Ближим Истоком, као што се често чини. Ова је пометња настала услед утиска који су чинили увођење Ислама, настањивање Турака на Полуострву, и везе које су јужне земље одржавале вековима са Малом Азијом и северном Африком. Тиме је византијска или стара цивилизација Полуострва измењена, али, као таква, она је остала цивилизација знатнога дела балканског становништва.

Грци, византијски Ромеји, били су и остали прави представници старе балканске културе; затим долазе Аромуни или Куцовласи који су такође прожети овом цивилизацијом. Примиле су је и више турске класе, и ако су томе били сметња Ислам са Кораном и затворени домаћи живот. Срби и Бугари су за њу задобијени од како су се настанили на Полуострву, нарочито од како су прешли у хришћанство. Византијска се цивилизација распростирала у српској и бугарској земљи Средњега Века. Историчари и археолози су констатовали често претежан утицај ове културе на архитектури, у администрацији, у верској организацији, као и у законодавству, литератури и у многим најобичнијим појавама материјалног живота. Бугарска Држава је била потпуније подчињена овим утицајима него српска, која је била и под утицајем Запада и чија културна историја показује, сем тога, и неке оригиналне црте.

И у току турске владавине, материјална култура и морална схватања која су долазила из Византије, из Цариграда, даље су се распростирала по Полуострву. Нестало је старих државних граница, које су ометале распростирање те културе, а остала су многобројна средства, којима се ширила, а нека су и ојачала. Грчка или византијска црква овладала је, као и турска држава, готово целим Полуострвом, а њени су органи били многобројно свештенство и црквене општине које су се умножавале. Грци и јелинизирани Аромуни постали су главни трговци Полуострва, нарочито централних области; у варошима или дуж главних путева Грци и Цинцари су се све више настањивали као занатлије, трговци, хавдије и бакали; шта више, они су са српским исељеницима прешли Дунав и Саву и растурили се по варошима и великим селима у Срему, Банату, Бачкој итд., где је сваки бакалин до скора зват „Грком”, па и ако није био грчке народности. Византијска култура била је нарочито култура вароши и великих уздужних путева: цариградско-београдског и солунско-београдског. Била се сродила са турском управом и турским начинима. Ње је доцније нестајало, уколико су се поједине области Полуострва ослобађале турске владавине.

Најјачи се утицај византијске културе осећа јужно од Балкана и Шарпланине, у Тракији, Македонији и Грчкој, мање у Епиру и јужној Арбанији. Мада су њене северне границе у главном Балкан и Шарпланина, она је продрла моравском долином до Ниша, па и даље до Саве и Дунава; као што је поменуто прешла је и ове реке и распрострла се до Будим-Пеште и Беча. Али овај испадни угао северно од Ниша, у долини Мораве и даље, готово је потпуно ишчезао последњих десетина година. Има трагова старе балканске културе и на приморју Црнога Мора и у Бугарској, северно од Балкана.

Византијска култура није распрострањена без прекида континуитета ни у јужним крајевима Полуострва. У свим областима, које су изван уздужних удолина, има оаза патријархалног режима. У западној су Македонији најбоље очувана таква острвца: предели Преспе, Морихова, Пореча, Кичева, Дебра и Радике. Има их и у источној Македонији: масив Осогова, области Малеша и Пијанца. У многоме је оаза патријархалног режима и Средња Гора у сливу Марице, јужно од Балкана. Напослетку има очуванога патријархалнога живота у западном делу Грчке, у унутрашњости Пелопонеза и на острву Криту. Ипак се све оазе осетно разликују од патријархалног режима у динарским областима, јер су ипак биле под извесним иако слабим утицајем византијске цивилизације.

Мало су биле захваћене утицајима те цивилизације сеоске масе турског становништва у источној Бугарској, у Тракији, на левој обали Вардара и између Кајлара и Острова, у Македонији.

Услед мешавине византијске цивилизације патријархалног режима, медитеранских и левантинских утицаја, који су се ширили дуж егејског приморја, и услед турских утицаја, Македонија има у културном погледу изглед шаховске табле; границе разних култура више падају у очи кад се поклапају са етнографским границама. Нигде ова супротност није јаснија него прелазећи из корчанске у преспанску котлину.

Између ових двеју котлина су планина Иван и преседлина Превтис, и оне су, иако унутрашње границе у истом културном појасу, оштрија развођа култура и народа но што су Шар и Балкан. Они су најпре граница између мршавог и голог земљишта Епира и јужне Арбаније с једне, а плодних и пространих македонских котлина с друге стране. Тамо су Грци, Цинцари и Тоске (само у три села у корчанској котлини има словенског становништва), који се баве поглавито о сточарству или су прави номади, овде словенски земљорадници. Они су крепка раса, средњега раста, широких плећа, снажни, незграпни; и мали, фино цизелирани, окретни и брзи Грци могу их и сада с правом звати варварима. Нестаје карактеристичне арбанашке и епирске фустанеле, опанака који су на прстима изведени и завршују се великом шареном китом од вунених влакана, нестаје китњастога, настаје вунено словенско одело, од абе и шајка, неспретно скројено, али топло и издржљиво. Жене су им свеже, здраве, широких карлица, села су пуна деце. И ово снажно словенско становништво је врло умерено: штедљиво је као иједно на Балканском Полуострву; познато је како се слабо храни; физиолошки је интересантно да ови људи при свем том цео дан раде и много ураде. И села и куће су им сасвим друкчије но у Епиру. Епирска су села махом по странама брда, ова у равници и јаругама; тамо превлађују велике двоспратне куће, од камена зидане, плочом покривене, овде приземљуше од ћерпича или плетера, неокречене, тако да села из даљине изгледају као црне гомиле; куће су махом у пресеку квадратне, кровином или ћерамидом покривене.

Осим напред поменутога, трагови старе балканске културе још се осећају у социолошким појавама и у етнографским особинама. Она представља супротност патријархалном режиму у економском и у психичком животу. Многе тешкоће и унутрашње борбе поникле су из ових разлика: оне су често пооштриле супротност између балканских народа.

Градови су многобројнији и у опште значајнији у области византијске културе но у северним земљама Полуострва. Њихов изглед, нарочито изглед чаршије и тип кућа, знатно се разликују од осталих на Полуострву, као што ће се видети уједној од идућих глава. Карактеристични су извесни стари занати: на пример они који су у вези са караванима, средњевековни начин преноса еспапа који се до данас одржао; исто је тако карактеристична израда женског одела, махом извезеног сребром и златом, те изгледа као иконе; делови варошког женског одела имају често грчка имена и знатним су делом византијског порекла. Истог су порекла филигрански радови у варошима централне области. Кујна је такође нарочита као и јела и начини њиховог справљања и служења. И многа имена јела су грчка и аромунска. Старобалканац воли угодан и уљуђен живот своје врсте, и овај су укус код Словена увели Грци и Аромуни. Али су сви византијски остаци прожети источњачким елементима, и данас је, без нарочитих студија, често немогуће распознати источњачке елементе старије од турске инвазије од оних, који су млађи.

Чаршијски дух, па и дух становништва у опште, појмови о начину зарађивања и морална схватања, позајмљени су од јелинизираних Аромуна и од Грка. Живот грађана, као и обичаји, регулисани су, изгледа, неким утврђеним правилима, који често подсећају на стару дидактичну литературу. Византијског су, негде западњачког порекла затворена занатлијска удружења, еснафи са строгим уредбама, у којима су предвиђени сви случајеви. Сви Словени, Аромуни, Грци, православне Тоске, одликују се нарочитом византијском биготеријом. Зидови њихових кућа застрти су тканинама и везовима са побожним натписима; али то их не спречава да немилосрдно експлоатишу свога ближњега, нарочито сељака. Осећање дужности, одговорности и солидарности у опште је слабо развијено. Под утицајем јаке жеље за зарадом, не бирају средства. Отуда крајња себичност која отежава сваки рад за целину.

Као што је у Византији царство мање почивало на народности више на религији, тако је и у областима византијске културе православна вера била дуго изнад народности. Шта више, већина становништва није имала правог националног осећања. Православна вера у областима византијске цивилизације друкчијег је духа и смисла но православље Св. Саве у патријархалним областима. Интересантно је да не само грађани, већ и сами сељаци, имају византијску склоност за верске свађе; оне су код њих често изазивале огорчене борбе. Изгледа да су верске препирке између Словена и Грка од средине XIX века нашле нарочито повољно земљиште у овом византијском укусу.

Турско-источњачки утицаји

Услед евразијских особина југоисточног дела Балканског Полуострва, источњачки утицаји су се на њему осећали пре турске инвазије, нарочито посредовањем Византије. У осталом зар Грци, који станују на Кикладима и обалама Мале Азије, нису народ Предње Азије готово исто толико колико и Балканског Полуострва? Зар нису они као приморски народ вековима остали у тесној вези са Азијом и северном Африком? Поменули смо у одељку о евроазијским особинама и старим цивилизацијама многе материјалне позајмице из ових земаља, почев од најранијих времена (разне врсте жита, воћке, цвеће, начини наводњавања и т. д.). Византијска култура била је и сама прожета источњачким елементима који су пренети на све балканске народе. Источњачки су утицаји констатовани у српској, бугарској и грчкој средњевековној литератури, а врло стари источњачки мотиви виде се у балканском фолклору, нарочито у народним причама, песмама, пословицама, као и у декоративној уметности.

Али, турско-источњачки су се утицаји распрострли по Полуострву нарочито у доба турске владавине. Они су, природно, јачи код турског становништва које се настанило на Југоистоку и у средишту; али су продрли и међу исламизиране јужне Словене и у Арбанасе који су у већини муслимански народ. Врло су јаки код поисламљених Срба у Босни и Херцеговини и код бугарских Помака у Родопима. Ови исламизирани су много допринели ширењу турско-источњачких утицаја, не само тиме што су их сами усвајали, већ и тиме што су их ширили међу хришћанско становништво истога језика. Колико су на све, а особито на варошко становништво свих вера утицали турски закони и уредбе! Ови су се утицаји, у осталом, укоренили у току дуге турске владавине код свих балканских народа, а осећају се, услед миграција, и у јужнословенским земљама Аустро-Угарске, које нису биле под турском влашћу. Они се јасно распознају по многобројним турским речима у српском, бугарском и арбанашком језику, у врсти оружја и коњске опреме, у извесним деловима ранијег турског одела, као и у неким цртама у типу вароши и кућа; у немарности и лености – источњачком јавашлуку, у карактеристичном положају чаршинлија који чуче или седе прекрштених ногу, у источњачким предрасудама, у неким нарочитим цртама доброте и честитости („душевни Турци”, позната „чаршинлијска честитост”), као и у наступима свирепости који су, изгледа, својствени неким групама становништва у предњој Азији.

Вековна турска владавина имала је још један други утицај. Она је утиснула балканским народима црте „раје”, особине потиштене класе; тиме је створила велики број нарочитих моралних особина. Још се код свих балканских народа наилази на турске или оријенталне моралне типове, од имитације пашама и беговима. Има и иначе доста турских појмова и турских начина, поглавито у варошима.

Као византијска култура, и турско-источњачки утицаји владају нарочито у југоисточном и источном делу Полуострва, затим у области евразијских особина; даље дуж лонгитудиналних путева маричко-моравског и вардарско-моравског до Ниша, управо у области у којој је јужнословенско становништво имало најчистије особине раје. Северно од Ниша и у динарским пределима, турско-источњачки утицаји се мање осећају, осим код поисламљених Срба у Босни. Они су безначајни у старом јужнословенском становништву Аустро-Угарске, али се осећају код динарско-балканских досељеника. Најмање су захваћени овим утицајима Словенци и Хрвати „цивилне Хрватске” (из загребачке, вараждинске и крижевачке жупаније).