Извор: Балканско полуострво и јужнословенске земље, Цвијић Јован

Моравско-вардарски варијетет

Овај би се варијетет могао тачније назвати јужноморавским и горњевардарским, јер обухвата долину Јужне Мораве, од Ниша до Гњилана, и затим долину Вардара од његова извора (Вруток) до Демир-Капије. Њему припада и становништво око многих притока Моравиних и Вардарових, као: долине Треске близу Скопља, чији се слив зове Пореч, затим становништво долина Маркове Реке, Пчиње са Кривом Реком, сливова Бабуне и Тополке западно од Велеса, итд. Од шопског варијетета је одвојен поменутим појасом турског становништва источно од Вардара. На северу допире до шумадиске групе.

Више него сви остали моравско-вардарски варијетет је разноврсног етничког састава. Поред основе коју чине старинци у састав овог варијетета је ушло досељено становништво свих варијетета централног типа, штавише и од динарског типа. У долинама Топлице, Косанице и Пусте Реке превлађују досељеници из Црне Горе и Херцеговине, затим из Метохије и са Косова. Последњих има доста и око Грделичке Клисуре и у Заплању близу Ниша, док су се Црногорци у новије време населили и у лесковачкој котлини. У источном делу области има доста досељеника из шопског и западномакедонског варијетета. Обрнуто, људи моравско-вардарског варијетета су се у масама отселили на север и учествују знатним процентом у саставу становништва моравске долине, од Ниша до Смедерева, као и у саставу становништва источне Шумадије око Крагујевца (доњи ток Лепенице) и око Јагодине. Уосталом није једино овај варијетет учествовао у овом досељавању. Због централишућег дејства велике моравско-вардарске долине и због плодности њених котлина и развијених саобраћајних веза овде се скупљало становништво из свих околних области, па затим поглавито на север отицало, нарочито после ослобођења Србије 1815 године. Напред смо показали, како је моравско-вардарска струја утицала на душевне особине шумадиске групе.

Иако измешани са досељеницима из суседних области, моравско-вардарски старинци су сачували неколико оригиналних црта старе српске цивилизације, нарочито у долини Мораве-Бинче (око Гњилана), у Поречу, у тетовској котлини и у Скопској Црној Гори. Они су сачували предања о старој српској држави, махом у причама о бици на Косову, о цару Лазару, о „силен-Душану” итд. Ту је очувана стара женска ношња и многи стари обичаји и веровања.

После 1878 године готово цела јужноморавска група је ушла у састав Србије. У ратовима 1912—1917 год. ова је група дала српској војсци неколико најбољих јединица.

Али је стари начин живота на путу да се измени под утицајем дубоких промена које су се, као што смо видели, десиле у Шумадији. Нове идеје, развијенији привредни живот и националне тежње су учинили своје. Стари обичаји ишчезавају и са њима и последњи остаци старе балканске и турско-источњачке цивилизације. Шумадиска ношња од црног сукна продрла је чак до долине Тополке и Бабуне код Велеса. Развила се предузимљивост, нарочито у лесковачкој котлини, и још јужније, до Велеса. Само је у Тиквешу, јужно од Велешке Клисуре, продрло мање ових утицаја са севера.

Шопски варијетет

Од моравско-вардарског варијетета је јасно одвојен вардарским појасом са турским становништвом. Али на северу ова два варијетета неосетно прелазе један у други, нарочито у сливу Јужне Мораве.

На истоку је граница такође јасно изражена. Њу чини широк појас између Искра и Осме, који се продужава јужно од Балкана развођем Искра и Марице, и завршава се између места Вакарела и Ихтимана. Преко ове границе је област источнобалканског типа. Превлађује старо становништво; досељеници су из горњих сливова Нишаве, Тимока, Искра, Брегалнице и Струме, и има их све до Дунава у Бугарској. Срби и Бугари зову ово становништво Шоповима, што означава да су у развитку заостали, сирови људи.

Међутим они не примају ово име. Српски су писци одавно сматрали Шопове за Србе; за њих је то била чистија словенска маса од оне која је источно од Искра. Они заиста говоре дијалектом који се знатно приближава српском језику. У новије време је детаљним испитивањима (Олаф Брок, Белић) шопског дијалекта доказано да он има све битне особине српског језика, док бугарски писци тврде да су од десет главних особина шопског језика само три српске а остале бугарске (Цонеф). Међутим је Риста Николић код ових Шопова нашао задругу, славу и друге одлике српскога фолклора.

Код Шопова је утицај старе византиске цивилизације био најслабији и зато се њихова област може обележити као област најчистије патријархалне културе у централном типу. Ипак треба изузети крајеве око Брегалнице и Струме, где се утицаји старе балканске цивилизације јаче осећају.

Код Шопова се ретко наилази на ону пословну делатност и предузимљивост других варијетета централнога типа. Често су непокретна духа, укочени и суморни. Њихова патријархална култура је сиромашнија од динарске. Куће су им здепасте, покућство оскудније него и у једној јужнословенској кући. Увек иста јела справљају на врло прост начин; њихова кујна далеко изостаје иза укусне и тако разноврсне ерске кујне. Шопови немају у својим кућама нарочитих одељења за обеде („трпезаре”), каква се често наилазе код Динараца. Код њих готово нема онако лепих везова и складних шара као код осталих варијетета централног типа. Утолико више изненађује појава да се у шопској области развила израда пиротских ћилимова (као и ћипровских, који су лошијег квалитета) са источњачким и народним шарама. Али је индустрија ћилимова ограничена поглавито на варош Пирот и по свој прилици је донесена с Истока.

Мушка ношња од белог сукна, са врло топлим сукненим џокама, јако пада у очи и због гломазности чини да спољно изгледају сурови.

Темељни, телесно добро развијени, Шопови се одликују великом издржљивошћу у раду и упорном истрајношћу да до циља дођу. Врло се споро умно развијају и тај се развитак код њих продужава у и познијим годинама. Ипак се сви они који су прошли кроз школу често навикавају на интелектуалну дисциплину и на методски рад.

Као сви људи централног типа, и Шопови су, изузевши донекле оне у Србији, задржали доста рајинских особина, ниског рајинског морала, затворености и често простог лукавства. Изгледа да у овом варијетету има више духовно тромих но у другим варијететима. Често има карактеристичног тврдоглавства које не попушта и тешко се савлађује. Код њих се осећа нека врста стињене и сузбијене осетљивости и поноса које тешко показују, а увређени носе увреду у себи годинама као отровну жаоку. Али поред ове примитивности и скривене осетљивости код њих нема крвне освете и у предању нема ничега што би на њу опомињало.

Ипак и шопско становништво није једноставно. У неким се групама осећају особине сличне шумадиским; има не само духовне живости, већ и веселости и шале, као на пример у пиротском Високу, у околини Трна, Брезника и Куле.

Доскора су држали свој стари обичај, славу. Али је утицајем бугарског свештенства и власти – који, с разлогом, сматрају овај обичај као специфично српски – у крајевима који припадају Бугарској овога обичаја већином нестало.

Уколико има успомена на прошлост, оне су само српске и више су сачуване у причама, ређе у песмама. Чак до Ихтимана, када се долази из Шумадије, језик и историске традиције потпуно потсећају на Србију; а тек се од Ихтимана наиђе на људе са којима се не само теже споразумева, него чије је цело биће друкчије, бугарско у правом смислу, почевши од спољног изгледа. Али у неким шопским крајевима – особито у софиској котлини – има више људи монголоидног изгледа но игде у централном типу. Овде се почињу јављати неке особине које, потпуно развијене, превладају тек у источнобалканском типу. Иначе се може уопште рећи, да су Шопови захваћени често врло живим антагонизмом према Бугарима.

Престоница Бугарске је усред шопског варијетета. Због тога је у њеној околини извршено у знатној мери побугаривање Шопова, али их прави Бугари, они источнобалканског типа, ипак осећају као нешто друкчије од себе. Напротив, многе породице од Софије, Враца, Берковице и Видина које су се доселиле у Србију данас се убрајају у најбоље српске породице. Једини Шопови који су се уопште одликовали у јавном животу пореклом су из тих породица.